Crvenkapine priče

Al’ ko sam ja, da o tome sudim…

Čitam trenutno knjigu jedne naše, u krugu mojih prijatelja ne mnogo poznate spisateljice, ali po reakcijama na Fejsbuku vidim da je širem auditorijumu poznata i zanimljiva. Neću da je imenujem, nije ni bitno, bitno je ono što se dešava u njene poslednje dve knjige priča a što ja, sa pamćenjem maloazijskog slona, primećujem i nervira me.

Naime, u dve poslednje knjige koje je objavila, dešava joj se da ubaci poneku od starih priča, koje je davno objavila u nekoj drugoj knjizi. Između ostalog, trudi se da od nekog sasvim običnog događaja koji se može opisati u tri rečenice, zaista majstorskim stilom, napravi priču koju uspe da razvuče na tri strane, a pritom ne kaže skoro ništa, jer je njen stil postao sam sebi cilj. Njeno pisanje bi trebalo da bude humoristično i nekad je i bilo, ali sada je to to sve manje, jer se sve više svodi na rogobatno izlaganje i izraze koje je u istom kontekstu upotrebila već nebrojeno puta.

Ne znam, možda su meni porasli kriterijumi, ali čini mi se da se malčice vrti u krug. Budući da je knjiga koju trenutno čitam drugi tom kupila sam je, pročitaću je, ali ne mogu da kažem da sam uživala u njoj. Pre bih rekla da mi, zbog svega što sam do sada pročitala (a kupila sam i pročitala sve što je do sada objavila), to ponovno objavljivanje i nepotrebno naklapanje malo vređaju inteligenciju. Ali opet, ko sam ja da o tome sudim, a drugo, verovatno da, s obzirom da je “poznata”, sada već ima ugovore za knjige pre nego što ih uopšte napiše, pa joj, da bi ispoštovala rokove, opada kvalitet pisanja.

U principu, svesna sam da nije lako uvek biti zanimljiv a i da posle više stotina ispričanih priča ni sama više ne zna o čemu je pisala a o čemu nije. I meni se dešava da ne znam da li sam o nečemu već pisala, pa proverim. Bože moj, u današnje vreme to bar nije teško, retki su oni koji još pišu rukom ili mehaničkom mašinom, skoro da smo svi prešli na kompjutere, tako da se u nekoliko poteza može proveriti sve. Često to i sama radim jer i ja već imam popriličan “opus”, tako da nije lako setiti se svega, pa me valjda zato i vređa ovo što radi, vređa mi inteligenciju. Što se mene tiče, ovo je poslednja njena knjiga koju sam kupila. Tačka.

Mnogo ljudi danas piše. Što je najgore, kod publike najbolje prolaze tra-la-la gluposti starleta i kojekakvih pripadnica tzv. džet-seta. Takođe, mnogo se krade, što tema – što ideja, jer nije važno što ne valja, važno je samo zaraditi što više, a svet je ionako postao rijaliti-scena. Pitam se kako ti ljudi žive sami sa sobom i da li ih ikada grize savest zbog toga što rade.

Mnogo puta u životu sam počinjala nešto novo. Počnem da učim, pa svoj rad polako dovodim do savršenstva, a onda kad to treba da “prodam”, zakažem. I ovde sam zakazala, pišem već dugo a da na tome nisam zaradila ni paricu ali, nikad se ne zna. Barem sam ostala svoja i ne da još uvek držim do kvaliteta kao na početku, već mislim da sam ga znatno podigla. To mi je nekako prirodno, da se čovek trudi da u nečemu što radi svaki put bude za nijansicu bolji.

Jedno vreme sam kao luda “gutala” tzv. knjige za samopomoć, pa tako i skoro čitav stvaralački opus Robina Šarme. Znate, to je onaj što je najveći uspeh postigao knjigom “Kaluđer koji je prodao svoj ferari”. Ta knjiga, bila je prva, odlična, sveža i nova i opet, u pitanju je bio roman koji je imao početak i kraj, radnju i pouku. Posle toga izdao je gomilu knjiga u kojima se bavi raznim temama iz života a pritom sve objašnjava kroz citate poznatih do te mere, da je svaka od tih knjiga nešto kao riznica tuđih umotvorina. Cenim to što za svaku od tih misli napiše čija je, ali knjige mu se na kraju svedu na to, njega u njima skoro da i nema. Kad sam to shvatila, prestala sam da kupujem i čitam njegove knjige.

Čini mi se da je foliranje velikom broju današnjih ljudi postalo način života. Spisatelji se foliraju da izdaju nove stvari a vrte stare u krug, neki muzičari vrte iste rifove i pišu sličnu muziku, slikari se drže jednog stila k’o pijan plota pa provedu ceo život radeći slične stvari koje više ne možete ni da razlikujete jer je isti i kolorit, i tehnika, i teme. I tako, ima toga i u ostalim profesijama, ali meni su ove umetničke bliske, pa mi najviše upadaju u oči i uši.

Posle nekog vremena, sve se pretvori u novac i jurnjavu za istim. Više se ne razmišlja kakvo će biti sledeće delo već kako će moći da se proda, još ako može da se proda unapred, ah miline! I umesto da to, što je unapred prodato, deluje kao sedativ, da smireno radiš i trudiš se da napraviš nešto novo, nešto bolje, nešto što nikada nisi, mnogo njih uradi upravo obrnuto, otalja to “k’o levom nogom” što bi naš narod rekao, bez trunke griže savesti.

Kad god razmišljam na ovu temu, setim se misli Erike Džong koja kaže: “Piši uvek za svoju dušu, ali nastoj da ti to plate”. I zaista, kod nje kvalitet ne opada. Žena piše kako piše, ali nikada ne objavljuje nešto tek da bi objavila, tek da bi zaradila još koji dolar jer njeno ime je u književnosti ipak IME, sasvim dovoljno da joj svaka knjiga bude rasprodata unapred.

Davim vas malo, jel’ da? Neću više, da zaključim priču, DA, imam nameru da od ovoga što radim uradim nešto ozbiljnije i NE, nemam nameru da radim to pošto-poto, ako vidim da posustajem i da više nemam šta da kažem. Još uvek imam, Bogu hvala, a dokle ću imati, videćemo.

U suštini, ako čovek ne napreduje u onome što radi, on ne stagnira, već nazaduje. Može da, u svojoj struci, završi najviše škole, dobije najviše moguće nagrade, ali da prestane da uči i da se usavršava, to ne sme jer još se nije rodio taj što je, što bi rekla moja profesorka Ruška Šubert, “posisao sve znanje ovog sveta”.

Gordost je drugi na listi smrtnih grehova, ne bez razloga.

Još jedna druga naša, malo “izvikana” spisateljica se tako izlanula pre izvesnog vremena, pa u jednom intervjuu izjavila da “ne stiže da čita”, ali uredno piše i izdaje knjige, a koliko sam ove godine na sajmu videla, sada ima i svoju izdavačku kuću.

Ma da, što bi se trudila da čita, kad je najpametnija i o svom zanatu više nema šta da nauči ni da čuje bilo šta novo, samo neka štancuje, a s obzirom da ima i emisiju na Javnom servisu i često radi reklame, čitalačka publika joj prepoznaje lice, tako da neće biti problema da se knjige prodaju.

Uh! Ne mogu više. Što reče neko skoro, pročitala sam misao negde na netu: “A jel’ ima ovde neko da nije najpametniji?” Izgleda da nema.

Dosta, Crvenkapice, i ti već počinješ tako da zvučiš! Bolje da skuvaš nešto. 😀

 

#priče #crvenkapinakujna

Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *