Domaća goveđa supa nije samo supa. Za neke od nas, ona je podsećanje na detinjstvo, a za neke lek za telo i dušu. Ne znam da li me išta na ovom svetu okrepi kao ona. Jeste da je za njeno pripremanje potrebno celo pre podne, ali se trud isplati.
Ovu pravu, domaćice su obično pripremale nedeljom, jer je nedeljni ručak bio praznik. Tako sam se i ja jutros probudila čila i orna za kuvanje nekog klasičnog ručka (što mi se ne dešava baš često), pa rešila da skuvam domaću goveđu supu sa knedlama, u kompletu sa vojvođanskim delom, rinflajšom i belim sosom od mirođije…
Moj Lala odlepio od sreće kad je čuo, celo jutro mi se mota iza leđa i smeška se. Bože, kako on ume da se raduje malim stvarima. I stvarno sam uspela sve da spremim onako, baš pravo, da mi je posle ručka rekao: „E kad si prvi put spremila nasuvo sa krompirom rekao sam ti da si položila ispit za Sose. Sad si završila i master.“
Slatko sam se nasmejala, ali sam svesna da nije ispala k’o Mirkina, za to nema šanse. Mirka je, inače, njegova pokojna tetka koja je fantastično kuvala, a njena goveđa supica bila je najlepša koju sam ikada probala. Ali kod Mirke nije bilo zezanja, supa se kuvala po određenim pravilima koja su se poštovala do kraja!
Bože, kad se samo setim kako su se žene nekada mučile. U redu, radile su to s ljubavlju za svoje bližnje, ali opet… Imale su mnogo manje uslova nego mi danas, a kuvale divnu i ukusnu hranu sa sasvim običnim sastojcima i sve radile same, od početka do kraja. Današnje mlade domaćice se, i pored svega što imaju i mogu, retko se hvataju varjače i razmišljaju o kuvanju i mešenju. Šteta.
A što mi svašta pada na pamet kad krenem ovako da se prisećam… setih se anegdote o kojoj mi je pričala koleginica dok sam radila na radiju, a tiče se naše slavne novinarke Mire Adanje Polak. Ne znam koliko je tačno, ali s obzirom da je u pitanju Mira, kojoj je samo „nebo granica“, sve je moguće. Priča kaže da je Mira jurila godinama pijanistu Iva Pogorelića za intervju i nikako nisu mogli da se dogovore. Elem, na’vata ona njega u nekom hotelu u Londonu, al’ Ivo joj se javi na telefon i kaže da je mrtav bolestan (tako joj je i zvučao) i da bi voleo da to odlože. Mira, uporna kakva jeste, pita ga šta bi mogla da učini da mu bude bolje. Ivo će na to: „Eh, da je tu moja mama da mi skuva goveđu supu, odmah bi ozdravio.“
„Ne spava vredna kuma, ne sluša prve petle, brža je od raketLe“, što bi rek’o Balašević. Isto važi i za Miru, ode ona u prodavnicu, kupi sve što treba za goveđu supu, vrati se u hotel i pravo u kuhinju. Ispriča tamo glavnom kuvaru sve kako jeste i pita može li da se posluži njihovom kuhinjom da skuva Ivu supu. Pusti on nju, skuva ona supu, kuc-kuc na vrata, Ivo otvara, ne može da veruje ali je primi, naravno. I tako, on pojede supicu i o’ma mu bude bolje, a Mira dobije intervju, totalnu ekskluzivu… I sad, „ako su lagali mene i ja lažem vas“ (opet Balašević), ali priča je baš dobra.
Nego, da ne dužim, pošto će se ovaj recept sastojati iz tri dela. Elem, nemam pojma gde sam sve pokupila i popamtila fazone koje koristim kad kuvam ovu supu, ali to više uopšte nije važno. Važno je da je ova supa u svakom pogledu lek koji krepi i dušu i telo.
Pa da krenemo…
Potreban materijal (za 4 osobe): za supu: oko 300 gr mesa (govedina, junetina, teletina, šta nađete), 1 veza zeleni (znači 4-5 šargarepa, 1-2 paškanata, 3-4 korena peršuna), 1 manji celer, 1 manja glavica crnog (ili crvenog) luka, 2-3 čena belog luka, 4 krompira, 2-3 karanfilića, 2 lovorova lista, 5-6 zrna bibera, lišće celera i peršuna, so, biber; za knedle: 1 jaje, 1 kašičica svinjske masti, so, 6-7 kašika griza; za sos: 1 kašika svinjske masti, 3-4 kašike brašna, so, 3 dl vode, 1 veza mirođije, 1 kašičica jabukovog sirćeta ili limunovog soka.
Kupila sam dve lepe šnicle za koje mi je mesar rekao da su teleće, ali nisam baš sigurna u to, verovatno je u pitanju neka mlada junetina. U svakom slučaju, brzo se skuvalo, tako da sigurno nije matoro. Volim da kuvam supu od krtog mesa jer ne volim kad je previše masna. Što se kostiju tiče, do njih je malo teže doći, tako da je ovo varijanta koju najčešće spremam.
Dakle, u veću šerpu sam stavila prvo meso. Očistila sam zelen, isekla na krupnije komade, pa dodala i nju. Oljuštila sam celer, isekla ga na krupno kao zelen, pa i njega ubacila u šerpu. Beli luk sam očistila, pa cele čenove dodala ostalom povrću. Krompir sam oljuštila, isekla na četvrtine pa i njega dodala u šerpu.
Crni luk sam očistila, pa prvo sa obe strane zapekla na ringli od šporeta, a onda i njega, celu glavicu, ubacila u šerpu. Ne znam gde sam to videla, ali luk tako dobije malo jači ukus a i ta zapečena mesta ga čuvaju da se ne raspadne tokom kuvanja, jer neko voli takav luk pa ga posle pojede, a neko i ne, pa samo izbaci celu glavicu.
Zatim sam ubacila karanfiliće, lovorovo lišće, zrna bibera i nekoliko celih grančica peršuna i celera, a onda nalila vodom da sve bude lepo pokriveno, pa stavila na ringlu da provri. Nije trebalo da skroz proključa, samo da počne da vri. Onda sam smanjila temperaturu, i u polupoklopljenoj šerpi kuvala dok se meso nije skuvalo (ovog puta bilo je dovoljno oko sat i po). Meso je jedino merilo, ono mora da se skuva da bude fino mekano, povrće će se za to vreme sigurno skuvati.
Kad se sve skuvalo, izvadila sam meso i povrće na ovalni tanjir (to se u Vojvodini zove rinflajš), posula sa malo seckanog celerovog lišća i ostavila sa strane, da se hladi.
Zatim sam procedila supu, pa krupne ostatke bacila (tu su mahom oni krupni začini koji su već odradili svoj posao), a lepu bistru supu vratila na ringlu da ponovo proključa.
Za to vreme sam umutila smesu za knedlice od griza. U malu činiju sam razbila jaje, dodala mu mast i malo soli, pa umutila, a onda polako dodavala kašiku po kašiku griza i mutila dalje, dok nisam dobila malo gušću smesu.
Napomena, ako vam je smesa za knedle retka, knedle će biti mekane, ali postoji mogućnost da će se raspadati, ili da će previše narasti, pa popiti svu supu. Zato ja više volim da ih napravim malo gušće, tvrđe, ali onda i kad ostane malo supe za sutradan, one ostanu kakve jesu. Kad su mekše, sutradan nemate supu s knedlama, nego knedle sa malo supe. Knedle sve popiju.
Kad je smesa za knedle bila gotova, uzimala sam po malo kafenom kašičicom i polako spuštala u supu koja vri, dok nisam potrošila svu smesu. Kad su knedle isplivale na površinu, znala sam da su gotove.
Probala sam supu, doterala ukus sa malo soli, bibera i seckanog peršuna, pa je ostavila da se malčice prohladi, dok skuvam sos od mirođije, koji se jede uz rinflajš.
Prvo sam oprala i iseckala mirođiju najsitnije što sam umela. U manju šerpu sam stavila prvo mast, pa stavila na ringlu da se otopi, a onda dodala brašno i mešala da se napravi fina, svetla zaprška. Zatim sam sipala vodu, pa kuvala neprestano mešajući dok sos nije počeo da se zgušnjava. Onda sam dodala seckanu mirođiju, pa isključila ringlu i kuvala još malo, dok se sve nije lepo izmešalo i zgusnulo. Posolila sam, pa dodala i malo jabukovog sirćeta i probala. Bio je savršen. Presula sam ga u sosijeru, pa stavila na sto pored ovala sa rinflajšom.
Poslužila sam prvo divnu supicu sa griz knedlama,
pa onda rinflajš i sos od mirođije. I, uz nekoliko kiselih krastavčića, bio je to savršen ručak, i Lala sit i Sosa zadovoljna.
Iznenadite tako nekog vikenda svoje bližnje i skuvajte im nešto ovako, fino, okrepljujuće i s ljubavlju.
Prijatno! 🙂
#supa #goveđasupa #domaćagoveđasupa #supasaknedlama #supasagrizknedlama #knedleodgriza #supeičorbe #crvenkapinakujna