Kad god prođem pored beogradskog Novog groblja, nasmešim se, u svojoj glavi “mahnem”, a ako sam u kolima, i naglas kažem: “Ćao, Seko”.

Tetka Seka je rođena tetka mog dragog sa tatine strane. Divna ženica koju sam mnogo volela, koja je isto tako volela mene i pokazivala mi to stalno. Bila je neverovatna! Mila, predivna i zanimljiva. Pričalica koja je i imala šta da kaže jer je imala veoma zanimljiv život.

Prvi put sam je srela one iste godine kad sam upoznala svog dragog, a ispostavilo se nešto neverovatno. Tetka Seka je radila u Pravno-poslovnoj školi kao sekretarica, a sa njom u kancelariji radile su još dve žene od kojih je jedna moja kuma (mama i tata su venčali nju i kuma) a druga ćerka mojih nekadašnjih komšija. Neverovatno! Beograd je zaista jedno veliko selo. Naravno, u vreme kada sam je upoznala, ona je već odavno bila u penziji.

Mnogo je volela cveće, pa sam se trudila da joj svaki put odnesem nešto sveže, čemu je trenutno sezona. Ništa posebno, narcise, zumbule, mimoze… Ona otvori vrata, i kad mi vidi cveće u rukama, nasmeši se i vrisne: “Ubiću”!!! Nije volela da trošimo novac na takve stvari ali to su bile sitnice kojima se radovala k’o dete. Zbog toga sam to i radila skoro svaki put.

Kad god bismo zajedno putovali kod mog svekra (a njenog starijeg brata), morala sam ja da vozim, što mi nije teško padalo. Uvek me je hvalila i govorila: “Ti od sve dece najlepše voziš. Tako si mirna i staložena… ovo sve nervozno”! Kad stignemo, onda njih dvoje zasednu i krenu da pričaju priče iz detinjstva, iz mladih dana, a Seka i priče o Kušakovićima.

Bila je udata za Dr Peru Kušakovića, potomka poznatih beogradskih apotekara s početka XX veka. Kušakovići su se, osim lekova, bavili i kozmetikom i prvi u Srbiji napravili pastu za zube. Zvala se “Kalodont Kušakovića” i za nju je 1926.god. čak i snimljena prva reklama, u stvari, kratki reklamni film koji se zvao “Sve radi osmeha” i trajao oko osam minuta. Moj dragi ga je i gledao jer im je Pera to s ponosom, kao klincima, prikazivao na kino projektoru. Kasnije se pojavila i reklama u “Politici”, koja je ličila na mali strip.

Inače, sama porodica Kušaković potiče iz Vranja i istražujući malo našla sam neke podatke, ali su mi malo nejasne neke relacije s obzirom da su se ista imena vrtela u krug. Hoću da kažem da su svojim potomcima davali imena predaka, tako da se nekoliko imena pojavljuje mnogo puta, a s obzirom da tetka Seka više nije živa, teško bih mogla da razlučim ko je ko.

A tetka Seka je u tu porodicu došla kao druga žena Dr Pere Kušakovića i za svekrvu dobila Anku, koja je bila žena-zmaj! Naslov ove priče, u stvari se na Anku i odnosi, ali ja priču ne bih ni čula da nije bilo tetka Seke, koja je o svojoj svekrvi uvek lepo pričala, tako da je ova priča moj mali omaž i zahvalnost toj divnoj ženi koje već više godina nema.

Anka je bila dete iz, takođe bogate, vranjske porodice. Studirala je farmaciju u Bazelu (Švajcarska) i bila velika dama. Kasnije se udala za Kostu i kad su se preselili u Beograd, otvorili su apoteku preko puta Narodnog pozorišta. Između dva rata, njihova apoteka je po proizvodnji medikamenata i kozmetičkih sredstava bila jedna od tri najveće u Srbiji.

Za vreme Drugog svetskog rata, teško su dolazili do sirovina za rad, pa se Anka dovijala na razne načine da ono što nabavi i sačuva. Jer, nemački vojnici su, recimo, iz apoteka uzimali glicerin, za čišćenje oružja. Anka se dosetila, pa ga ružinom vodicom obojila u roze, tako da njen nisu hteli da uzmu. Kažem vam, bila je čudo od žene!

A inače, bila je zaista ona prava dama, fina i kulturna, kod koje se znao red i sve bilo “na note”. Želela je da joj deca nauče da sviraju klavir, pa im je kupila neki starinski, koncertni. Nažalost, niko za to nije imao ni sluha ni volje, tako da ga je kasnije tetka Seka prodala. Bio je mnogo star, a deca volela da se igraju ispod njega, pa se uvek plašila da će jednog dana nekoga zatrpati. Prodala ga je nekome iz unutrašnjosti, ne sećam se tačno šta mi je rekla ali mi se po glavi mota da je završio negde u Šapcu.

Ali, prodala je klavir, ali ne i stolicu koja je išla uz njega. Upravo ta stolica, igrom slučaja, mnogo godina kasnije završila je kod mene, i sada stoji pored mog klavira.

Anka je kasnije, kada je Kosta preminuo, zatvorila apoteku i živela sa Perom i Sekom, mirno i povučeno. Čuvala je unučiće kao većina baka. Jednog dana, traži njoj mlađi unuk čokoladu koju je prethodnog dana dobio. Ona ga pogleda blago i upita:

– Šta će ti sad čokolada, kad imamo bajaderu? Kad pojedeš bajaderu i kad ne bude bilo kolača, uzmi čokoladu.

– Ali ja hoću SAD čokoladu, bio je uporan unuk.

– Ne može, jedi bajaderu, čokoladu ćeš sutra.

I tako su se natezali neko vreme, dok se mali nije naljutio i rekao baki:

– Ma je*ala te bajadera, i istrčao iz kuhinje zalupivši vratima.

Baka Anka je ostala skamenjena. Zar NJEN unuk tako da psuje i da se tako obraća upravo NJOJ???

Jedva je dočekala da tetka Seka dođe s posla, da joj ispriča i konačno izbaci to iz sebe. Ali, s obzirom da nije mogla da prevali psovku preko usta, rekla je:

– I tako, moja Seko, on krene da se svađa sa mnom i zamisli molim te, kaže on meni, GLAGOL mene bajadera!

Aha, šta kažete, kakva ideja?! Na tu foru smo se posle zezali do besvesti. Kad hoću da odvalim onu poznatu srpsku psovku “je*em li ti panaiju”, umesto toga kažem “GLAGOL tebi panaiju”. Pa moram malo i ja da budem fina, jel’?

A baka Anka je i za koka-kolu imala svoj naziv. Zvala je preparirano G…

Pa taman posla da upotrebi onaj vulgarni naziv za izmet. Al’ pošto je koka-kola bila poznata i kao lek za stomak, jer tako je i nastala, prvi ju je i napravio neki njen kolega apotekar, znala je povremeno posle ručka da kaže:

– Sipaj i meni malo tog prepariranog G…

Malo je danas takvih gospođa kakva je Anka bila, malo i preduzetnika kakav je bio njen Kosta. Kosta je, za života, na Novom groblju podigao veliku grobnicu na kojoj piše da tu počiva porodica Koste Kušakovića, industrijalca.

Tamo je i tetka Seka, kojoj svaki put “mašem” kad prođem pored, a povremeno i svratimo, odnesemo cveće i kao da svaki put očekujem da iz zemlje čujem: “Ubiću”!!!

 

#priče #crvenkapinakujna

 

Fotografija preuzeta sa sajta: vranjenet.rs