Harira je marokanska supa od sočiva, leblebije i paradajza koja se kuva svakodnevno, ali na Ramazanski Bajram, obavezno. To je jedno od prvih jela koje se jede posle posta. Znam za nju odavno, ali je nisam spremala, dok me za prošli Bajram nije na nju podsetila moja draga prijateljica Senada.

Nas dve smo bliske prijateljice već godinama, ali nam se putevi još nisu ukrstili. Naime, ona je iz Doboja, ali već dugo živi u dalekoj Australiji i nekako se do sada uvek dešavalo da kroz Beograd prođe kad ja nisam tu. Ove godine ćemo to konačno da ispravimo i moram da kažem da jedva čekam.

A kako smo se upoznale? E, za to je “kriva” muzika. Jer, muzika je umetnost koja pronalazi uvek nove puteve i načine da spoji nespojivo, pa je tako spojila i nas.

Senada i ja imamo zajednički omiljeni bend, “Galiju”. Upoznale smo se tako što smo obe komentarisale nešto na njihovoj zvaničnoj stranici na Fejsbuku. Onda mi je ona poslala zahtev za prijateljstvo, ja prihvatila, počele da pričamo skoro svakodnevno prvo o “Galiji”, a onda polako o svemu i svačemu i tako počele da se družimo. Nije ni čudo jer, istih smo godina, vrlo slično razmišljamo, obe volimo muziku i književnost, obe pišemo.

U neko “naše” vreme, bilo je izuzetno važno koju muziku slušaš. To je bilo prvo pitanje koje smo upućivali nekome koga tek upoznamo jer to nas je, na neki način određivalo, ali nam i davalo mnogo tema za razgovor. Čini mi se da današnja mladež nije takva, što mislim da je vrlo tužno. Mi smo muziku živeli i disali. Jednostavno, bila je najvažnija sporedna stvar u našim životima.

I tako, reč po reč, Senči i ja počesmo polako da govorimo jedna drugoj i najintimnije tajne, razmenjujemo mišljenja i bez uvijanja pričamo o svemu. Ono što nas obe odlikuje je to da pre svega cenimo iskrenost, tako da kad tražimo jedna od druge mišljenje o nečemu, očekujemo istinu po svaku cenu, pa makar nam to uopšte ne odgovaralo.

U principu, ja sam za to da me neko ko želi iskren odgovor, a nije spreman da čuje šta stvarno mislim, i ne pita za mišljenje. Isto tako razmišlja i ona, što mi je veoma drago, jer ne moram da pazim šta ću da joj kažem, pošto ne volim da se družim sa ljudima sa kojima moram da “merim” svaku reč. Ako ću to da radim, od prijateljstva nema ništa. Valjda se zato tako dobro slažemo i nikada nismo došle u konflikt.

Već sam upoznala nekoliko članova njene familije, po kojima smo razmenjivale poklone, ali se još uvek nismo srele. Kad se to, za par meseci, konačno desi, verovatno se nećemo tako lako razdvojiti. Treba ispričati tolike neispričane priče uz pokoju čašicu (i flašicu) vina i dosta dobre hrane. Draga moja, jedva čekam da mi dođeš. Bajram barecula!

Da se sada vratim na recept. Harira je, kao što rekoh, marokanska supa od sočiva, leblebije i paradajza, koja se za vreme Ramazana jede često, al’ na Bajram skoro obavezno. Njom se najčešće prekida post jer oni poste potpuno drukčije od nas. Neću da pišem o detaljima jer i nisam mnogo upućena u to, a ne volim da pričam o stvarima o kojima ne znam mnogo. Imam nekoliko dragih prijatelja islamske veroispovesti pa ponešto i znam, ali to ipak nije dovoljno da o tome pišem.

Harira koju sam danas spremila je u onom osnovnom obliku, kao posna supa, ali se u različitim delovima sveta može naći i sa mesom, i sa testeninom, i sa smenom. Smen je neka vrsta fermentisanog putera koji se koristi u severnoafričkim zemljama i dodaje u razna jela.

Nama je izuzetno prijala, a nadam se da će i vama. Inače, sočivo se na vrlo sličan način sprema i u Hilandaru (našla sam recept u jednom hilandarskom kuvaru tako da će i on doći na red), što samo dokazuje koliko smo, u suštini, bliski, bez obzira na veroispovest.

Evo recepta:

Potreban materijal: 1 glavica crnog luka, 2 čena belog luka, 1 šargarepa, 200 gr zelenog sočiva, 200 gr kuvane leblebije (iz konzerve), 1/2 kg svežeg paradajza, 2 kašike maslinovog ulja, 1 kocka za supu od povrća, so, biber, malo šafrana (ako imate), korijandera, peršunovog lista, nekoliko kapi limunovog soka.

Prvo sam skuvala sočivo. Sipala sam ga u manju šerpu, dodala vode da ogrezne pa stavila na ringlu da proključa. Prvu vodu sam procedila i bacila, nalila novu i uključila da ponovo proključa, a onda smanjila temperaturu na najmanju i polupoklopljeno kuvala oko pola sata, dok nije omekšalo.

U međuvremenu sam oljuštila paradajz i isekla ga na kockice.

Crni i beli luk i šargarepu sam očistila i sitno iseckala. U veću šerpu sipala sam ulje, pa ubacila prvo luk da se proprži do one poznate “staklaste” strukture, a onda mu dodala i šargarepu, pa sve zajedno još malo prodinstala.

Kad je povrće omekšalo, dodala sam prvo oceđeno sočivo, nalila sa dve šolje vode i pustila da proključa, a onda ubacila kocku za supu i paradajz, smanjila temperaturu, dodala so, biber i korijander i ostavila da se kuva još nekih 20-tak minuta, dok sve nije omekšalo.

Na kraju sam dodala oceđenu leblebiju, pa prokuvala još jednom da se sve lepo poveže, posula peršunovim lišćem i poslužila uz nekoliko kapi limunovog soka.

Bila je odlična, okrepljujuća, lagana ali ipak zasitna jer sadrži čak dve vrste mahunarki, koje su odličan izvor proteina. Nije ni čudo da se, upravo zbog toga, često jede za vreme posta.

Probajte i prijatno vam bilo 🙂

A prijateljima islamske veroispovesti srećan praznik 🙂

 

#harira #marokanskakuhinja #ramazanskibajram #posno #crvenkapinakujna