Ako volite mediteranske ukuse, ovaj hleb sa paradajzom (bez kvasca) je prava stvar za vas. U njemu nema kvasca, nema jaja, nema mleka, ne treba čak ni da se mesi. Verovatno ste se zapitali se na šta li liči to što sve nešto nema, ali verujte mi na reč, ja sam se zaljubila! Sasvim sam sigurna da ću ga često praviti, jer mi kod njega apsolutno ništa ne smeta. Jedino za šta ovaj hleb ne može da se koristi su slatki sendviči sa džemom ili nekim slatkim kremom, ali za sve slane varijante je apsolutno savršen!
Inače, mene preko leta zovu “šetajući paradajz” jer ga jedem za doručak, ručak i večeru. Preko zime ga ne kupujem jer mu nije sezona, pa je onaj koji može da se nađe u prodaji bez ukusa i mirisa, što ne volim. Ali, tokom zime tu je onaj divni sušen na suncu, konzervirani paradajz pelat i naravno, sok od paradajza, tako da mogu da opstanem negde do maja, kad me obično uhvati neizdrž, pa počnem da kupujem onaj sveži koji još nije dobar, ali može da prođe. Elem, da se vratim na hleb.
S obzirom na začine koji se dodaju (origano i bosiljak), ovaj hleb je mojoj dragoj komšinici zamirisao na pizzu, jer se sa njima u životu sretala samo u tom slučaju. Ja ih koristim svakodnevno za sve i svašta, pošto volim mediteransku kuhinju, tako da me asociraju na leto, i na Grčku, jer još uvek trošim količine koje sam donela odande pošto su neuporedivo jači nego ovi koje možete da kupite kod nas.
U svakom slučaju, za one koji trenutno poste, ovaj hleb je odličan uz sve! Može da posluži za bruskete, za sendviče uz neki posni namaz, kao prilog uz čorbice, supice i variva, a može i da se gricka bez ičega ili uz par kapi maslinovog ulja, u slučaju da naprasno ogladnite, pa nemate vremena da nešto spremite. Jednostavno, savršen je!
Uostalom, evo recepta, pa probajte i sami. Toplo ga preporučujem.
Potreban materijal: 3 šolje (od 1.8 dl) brašna po izboru, 1 kašičica praška za pecivo, 1/2 kašičice soli, 1/2 kašičice sušenog origana, 1 kašičica sušenog bosiljka, 1/4 šolje maslinovog ulja, 2 kašike vode, 365 ml paradajza pelata (1 konzerva), 1 kašika soja sosa; za posipanje: suncokret, susam, lan, kim… šta god volite.
Uključila sam rernu da se zagreje na 200 C, i pripremila kalup za pečenje hleba. Papir za pečenje sam zgužvala, pokvasila vodom, dobro ocedila, pa njim obložila kalup. Ako vam se desi da ga trenutno nemate u kući, podmažite kalup uljem.
U činiju za mućenje, sipala sam prvo brašno, pa dodala prašak za pecivo, so, origano i bosiljak, a onda sve suve sastojke dobro izmešala.
Paradajz pelat sam samlela u kuhinjskoj seckalici, pa ga dodala suvim sastojcima. U principu, verovatno bi sasvim bilo u redu i sa kuvanim paradajzom, ali ovo je ipak lepše. Zatim sam dodala maslinovo ulje, vodu i soja sos, pa sve dobro umutila viljuškom, kao što obično mutim proju. Možete upotrebiti i mikser, ako vas ne mrzi da ga posle perete i sklanjate.
Kad sam umutila testo, sipala sam ga u kalup, lepo poravnala, pa posula sirovim suncokretom, a onda mokrom kašikom pogladila još malo da se seme lepo zalepi za hleb.
Ubacila sam hleb u rernu zagrejanu na 200 C i pekla ga oko 40 minuta. Pre vađenja, bocnula sam ga čačkalicom da proverim da li je pečen, i pošto je izašla čista, izvadila sam hleb iz rerne, pa odmah i iz kalupa. Stavila sam ga na kuhinjsku rešetku da se ohladi, a onda prebacila na tanjir i odmah poslužila, jer je tako carski mirisao, da smo morali da ga probamo što pre.
Jeli smo ga uz feta sir i masline, ali i uz namaz od kikirikija, i bio je više nego dobar.
Još je bolji kad odstoji par sati, jer se lepše seče. Zaista je savršen! Mekan, ukusan, mirisan, posan, bez kvasca, može da bude i bez glutena, što ja obično kažem “sa bez”, jer stvarno nema ničega što može da vam smeta, a stvarno je fenomenalan!
Probajte, uživajte i neka vam je na zdravlje!
Voli vas vaša Crvenkapica
