Prošle jeseni sam bila u Viminacijumu. Za one koji ne znaju, to je najstariji arheološki lokalitet na teritoriji Srbije.

Pre odlaska tamo, godinama sam mislila da istoriju uopšte ne volim. U osnovnoj školi su nas “trovali” našom istorijom XX veka, pretežno partizanštinom, koja mi nikada nije bila zanimljiva. Uz to, imala sam takvog nastavnika istorije, koji mi je pomogao da je omrznem.

U srednjoj školi smo klasičnu istoriju učili čini mi se samo godinu dana, ali s obzirom da sam bila umetničkoj školi, istorija muzike i istorija umetnosti su bili predmeti koje smo proučavali mnogo više i koje sam mnogo više i volela.

Sa posebnom radošću se sećam profesorke istorije umetnosti, Tanje Polznjakov, vajara po struci ali i profesora istorije umetnosti i geografije. Bila je fantastičan predavač! Više puta nam se desilo da je sa tolikom pažnjom slušamo da ne čujemo ni zvono, da nam posle njenog časa prođe i veliki odmor i počne sledeći čas a da niko to ne primeti dok ne uđe sledeći profesor i zgrane se kad shvati da Tanja još uvek nije završila predavanje.

Malo je takvih profesora, ali ono što moram da napomenem je to da ono što sam tada od nje naučila u velikoj meri znam i danas. Kada neko pomene neku sliku na koju sam i zaboravila, meni se pred očima pojavi Tanja kako nam je pokazuje u nekoj od enciklopedija koje je stalno vukla sa sobom na predavanja, i priča o njoj. E, to je pravi profesor.

Elem, u Viminacijumu sam se setila mnogo toga, uživala sam u predavanju devojke koja tamo radi kao kustos, ali mi je bilo žao što smo odlučili da odemo tamo naprečac, jer ako najavite nekoliko dana unapred, tamo možete da dobijete i rimsku gozbu, sastavljenu od jela po Apicijevim receptima.

Kad već nisam mogla da probam, kupila sam mali rimski kuvar koji su oni izdali za svoje potrebe, da nešto i sama pokušam da spremim. Kuvar je veoma lepo opremljen, ali je sve vrlo šturo opisano. Postoji i drugi, veći, koga u prodaji nema već dugo.

Ali dobro, to mi je bila osnova da krenem da tragam za receptima iz antičkog Rima, meni veoma zanimljivim. Mnogo je sastojaka koje u današnje vreme ne mogu da nađem, ali postoje i neki potpuno jednostavni, svakodnevni recepti. Jedan od tih je i današnji, za libum, žrtveni hleb iz antičkog Rima.

Prvi problem sa kojim sam se susrela je taj da u mom malom kuvaru nema mera u receptu. Na sreću, svaki recept je napisan na latinskom, engleskom i srpskom jeziku, pa sam se, pošto je prevod veoma loš, oslonila na svoje poznavanje engleskog i latinskog. Onda sam malo guglala, kao i svaka moderna domaćica, pa našla neke zanimljive podatke kao na primer da rimska mera za težinu, funta, nije bila težine današnje, anglosaksonske, već svega 327 grama. A pored toga, svi recepti koje sam našla bili su različiti. Ali dobro, shvatila sam ono osnovno i čega treba da se pridržavam, tako da sam uspela da dočaram kako bi hleb trebalo da izgleda.

Uz to, ovaj hleb sam na nekim mestima našla kao jedan veliki, a na nekim kao lepinjice, što mi je nekako delovalo kao bolji izbor što se samog pečenja tiče, jer se lepše ispeče kad je u manjim komadima. A ko će znati šta je i kako zaista bilo? Zar uopšte možemo da budemo apsolutno sigurni u recept koji potiče iz III veka pre nove ere? Sumnjam, ali bilo kako bilo, lepinjice su ispale odlično.

Posebna zanimljivost vezana za njih je i to što se peku na “postelji” od lovorovog lišća, što ih dodatno aromatizuje i čini još zanimljivijim. Lovor je, čini mi se, poprilično zapostavljen začin u našim krajevima iako je veoma lekovit. Kod Rimljana nije bilo tako, koristili su ga mnogo i često, pa je verovatno i ovaj hleb osmišljen tako da je i lovor imao svoj značaj. U svakom slučaju, ovo pečenje na lišću me je oduševilo, tako da ću sigurno probati još da eksperimentišem sa podlogama od bilja.

I da ne dužim više, evo recepta:

Potreban materijal: 1 jaje, 1/2 kg mladog sira (koristila sam rikotu), 200 gr brašna (i još malo za mešenje), so, lovorovo lišće.

U dublju posudu sam razbila jaje, pa ga malo umutila. Ocedila sam sir, pa i njega ubacila i pomešala sa jajetom.

Ako je sir u kriškama, izgnječite ga. Ako je slan, ne morate da dodajete so, moj nije bio, pa sam dodala i 1 kašičicu soli.

Zatim sam polako dodavala brašno i mešala viljuškom, dok nije počelo da liči na testo. Onda sam počela da mesim, dodajući još vrlo malo brašna, dok nisam dobila fino, meko testo. Testo mora da bude meko zamešeno pošto u njemu nema ni sode bikarbone, ni kvasca, jer ipak, ovo je antički recept.

Kad sam zamesila testo, uključila sam rernu da se zagreje na 180C, pa u pleh za pečenje prvo stavila papir, a onda poređala listove lovora.

Otkidala sam po malo testa (otprilike veličine većeg jajeta), pravila od njega loptice i ređala ih u pleh, na lovorovo lišće. Kad je mešenje bilo gotovo, pokvasila sam dlan, pa ih malo spljoštila, da bih dobila nešto kao lepinjice, a onda svaku zarezala unakrst (kao na slici), pa kad se rerna zagrejala, stavila da se peku oko 35 minuta.

Kad se pravi jedan veliki libum, po tim zarezima se kasnije lomi i služe se trouglići. Pretpostavljam da je i ideja za picu došla upravo iz Starog Rima.

Pečene lepinjice sam prebacila na dasku da se hlade, zajedno sa lovorom koji se prilikom pečenja zalepi za njih, ali se lako skida.

Divni su, ukusni, mirisni i mekani iako u njima nema sredstava za dizanje testa. U Viminacijumu svu tu hranu iz doba Rima služe tek sutradan, jer je onda još ukusnija, ali mi volimo testo dok je još toplo, tako da nam ih nije ostalo mnogo. 🙂

A evo kako izgleda kad se prelomi:

Toliko mi se dopalo ovo pecivo, da će mi poslužiti kao dobra osnova za dalje eksperimetisanje jer mi kvasac ionako ne prija, pa su recepti poput ovog uvek dobrodošli.

Probajte i vi, i prijatno vam bilo.

Ave! 🙂

#hleb #libum #hlebizstarogrima #žrtvenihlebizstarogrima #antičkižrtvenihleb #crvenkapinakujna