Na današnji dan, 18. februara 1940. godine u Kraljevu se rodio jedan od najzanačajnijih novinara auto sporta ovih prostora, Dušan Tešić zvani Meca. Po glavi mi se mota rečenica „slučaj je hteo da dođem baš u redakciju u kojoj je on radio“, ali mislim da to ne bi bila istina. Slučaj? Teško.

Onaj Odozgo je sve to lepo namestio da ja 2003. godine dođem u redakciju u kojoj je on poslednjih godina svog života radio kao novinar i urednik, da ga upoznam i da istog momenta postanemo prijatelji. Zbog toga mi je izuzetno teško da pišem o njemu jer mislim da su reči šture i da ne mogu da dočaraju raskošnu ličnost kakav je on bio.

Završio je svetsku književnost na Filozofskom fakultetu u Beogradu i radio kao novinar i urednik u redakcijama „Novosti“, „Sport“, „Svet“, „Politikin zabavnik“, „Ekonomski pregled“ i na kraju „SAT plus“, gde smo se sreli, upoznali i lepo družili nekoliko godina. Onda sam ja, želeći da se bavim nečim drugim otišla i otvorila radnju, a on je malo posle toga otputovao zauvek…

Rekla sam to više puta i reći ću ponovo, čovek definitivno nije mrtav dok god ga se neko seća i dok god ga pominju. Znam da nisam jedina koja to svakodnevno radi, jer mnogo je situacija u kojima ga se setim i tačno mogu da ga vidim kako priča, kako se smeje, pravi grimase, ma sve!

A bio je ljudeskara od skoro dva metra i poprilično kilograma, jake kose i obrva, markantan, duhovit, zanimljiv i drugarčina „do daske“. Zbog gabarita je verovatno i imao sve te „medveđe“ nadimke, mada me ne bi čudilo da ih je sam i smislio. Odeću je kupovao u specijalizovanim radnjama, cipele mu je u Banjaluci pravio jedan od prijatelja, obućar po struci. Govorio je: „Ja odem na trke i usput svratim kod mog druga. Stavim šapu, on nacrta i kad dođem na sledeće trke, moje cipele su gotove“. A cipele su bile divne mokasine, nešto kao nekadašnje „brodarice“, od fine kože, izuzetno udobne i po meri.

Sećam se, kad sam tek došla u redakciju, nismo se sreli odmah. On je tada već zvanično bio u penziji, a tamo je radio honorarno iz čistog zadovoljstva jer je sve u vezi sa auto sportom pratio dok god je disao. Nismo se videli, ali je on već znao za mene, tako da me je jednog dana kad je nazvao da traži glavnog i odgovornog, iznenadio. Kad sam pitala ko ga traži, rekao mi je: „Medved“. Prebacila sam poziv i tako saznala i ja za njega, jer su mi onda ispričali ko je on, a kad se sutradan pojavio, nismo morali ni da se upoznajemo, pozdravili smo se kao stari prijatelji.

Kolege iz struke uglavnom su ga zvale Mečka, a bilo je i onih malo „finijih“ nadimaka kao što su Meda i Meca, kako sam ga i ja zvala. Svima je smišljao nadimke na koje su se rado odazivali. Mene je zvao Jelo, Jeco ili sine, nisam imala neki od onih zezatorskih. Često me je predstavljao kao „najbolju drugaricu“, iako sam svesna da je takvih najboljih drugarica imao mnogo. Ipak, bilo je to slatko jer Meca je bio samo godinu dana mlađi od mog tate, a koliko ljudi može da se pohvali da je imalo takve „najbolje drugare“?

Bio je čovek koji je voleo život. Voleo je dobru hranu i druženje pre svega. Imao je drugare sa kojima se sastajao u nekoj kafani u Zemunu, gde bi posedali, uzeli pesmaricu i pevali kao trio ili kvartet (kako kad) po celu noć.

Mnogo je voleo i razne vrste kafa. Pričao mi je kako je ’80-ih godina prošlog veka znao da sedne u auto u petak posle posla i zaputi se u Trst. Stigne tamo u rano subotnje jutro, ceo dan se švrćka po kafićima i pije razne vrste kafa. Onda negde prenoći, sutradan do podne opet pije kafe i onda krene kući.

A uz kafe, naravno i slatko. Bože, s kojim uživanjem je on jeo čokolade svih vrsta i kolače uopšte. Sećam se kad se prvi put ponudio da me posle posla poveze do grada, jer je redakcija bila na NovomBeogradu, a on stanovao u ulici Džordža Vašingtona ili Đoke Vašingtonovića, kako je zvao svoju ulicu, preko puta Bajlonijeve pijace. Došli smo do auta, on mi otvorio vrata i rekao: „Sine, sačekaj samo malo“. Pogledam ja mesto suvozača, a ono puno papirića od čokoladica svih vrsta. On uđe, sedne, jednim pokretom ruke sve te papiriće svali sa sedišta na pod auta i pokaže mi rukom da sačekam još samo malo. Iz redakcije je poneo kući da pregleda neke tekstove, koje su mu spakovali u veliku kovertu. Izvadi on te papire iz koverte i baci ih pozadi na sedište, kovertu stavi na mesto suvozača da se ja na umažem ako je kojim slučajem ostalo malo čokolade negde na sedištu i reče: „E sad sedi“. Ja sednem i on krene polako, da bismo što duže mogli da pričamo.

Tada sam mu ispričala da imamo identične automobile. Bio je to moj prvi auto, stari i dobro poznati „stojadin“ iz 1988. godine. Njegov je bio identičan! Kad sam posle toga prvi put ja vozila njega do grada, pre nego što je ušao stao je, pogledao ga i rekao: „Jao sine, pa oni su blizanci!“ A stvarno su bili k’o blizanci, isti enterijer, ista bela boja, isto tako okljucani sa svih strana, moj u malčice boljem stanju, al’ njegov sa trkačkim motorom jer ipak, bio je čovek iz struke. Imao je mnogo drugara među mehaničarima koji su održavali automobile reli vozačima, tako da su mu zamenili ceo motor. Zbog toga mu je auto bio u lošem stanju spolja, al’ ispod haube je imao „zver“.

Posle toga, svaki put kad dođe u redakciju, pa krene kući pita me: „Jelo, jesi došla belom limuzinom ili prevozom?“ Čisto da zna, da li mi treba prevoz do grada ili ću da se vozim sama. Ali, jednom prilikom desilo se nešto zanimljivo…

Bilo je proleće, naglo je otoplilo i ja jednog jutra kažem dragom da mi auspuh zvuči malo čudno. On mi odgovara: „Ma nije mu ništa, nego je toplo pa sad voziš sa otvorenim prozorima, tako da ga više čuješ. Vozi slobodno.“ Odem ja na posao i popodne, kad sam krenula kući, svratim prvo u kupovinu. Obavim sve, pa krenem kući i opet mi se učini da mi auspuh zvuči čudno, ali nastavim da vozim. Pošto stanujemo na levoj obali Dunava, idem kući preko Pančevačkog mosta. Silazim s mosta i čujem kako mi nešto drlja po asfaltu. Skrenem odmah na benzinsku pumpu da vidim o čemu se radi. Ugasim auto, izađem, pogledam otpozadi, ne vidim ništa neobično. Obiđem oko auta, pogledam spreda, ne vidim ništa. Kažem sebi da sam verovatno umislila i sednem ponovo u auto, upalim ga, krenem dvadesetak metara al’ opet čujem isto. Opet izađem iz auta i ovog puta pogledam na sredini, tu ispod svog sedišta kad, imam šta da vidim. Auspuh je pukao na pola, pao na asfalt baš tu i kad vozim, „orem careve drumove“ k’o Kraljević Marko.

Brzo zgrabim telefon, pozovem dragog i počnem da mu „pominjem familiju“ vrišteći u slušalicu: „Jesam ti lepo rekla da auspuh nije u redu, a ti me ne slušaš?! Šta sad da radim“, vrištim ja i šetam pored auta gore-dole. U jednom momentu se okrenem i vidim Mecu kako ide ka meni i kaže: „Sad ću ja, Jelo, samo da se preparkiram“. Mislim se, šta ćeš sad ti, nećeš valjda u tim godinama da mi se zavlačiš ispod auta, al’ ne reagujem, klimnem glavom i nastavim da vrištim na svog dragog koji mi kaže da će odmah da dođe. Završim razgovor sa njim, kad eto Mece. Parkirao auto na parking pumpe i dolazi do mene. Stavlja mi ruku na rame i kaže: „Šta je rek’o Rade, sine?“ Ja odgovaram da je krenuo, doći će za petnaestak minuta. Na to će Meca: „Aha, dobro. ‘Ajde ti njega preparkiraj tamo pored mog, pa idemo ti i ja da ručamo dok on ne dođe“. Hehe, kakva ideja!

Preparkiram ja auto pored Mecinog, odemo mi u restoran, ja od besa ne mogu da jedem al’ poručim kafu, on poruči ručak i tako sedimo i čekamo Radeta. On dolazi i nailazi prvo na Mecin auto koji je, kao što rekoh, spolja bio u gorem stanju, okljucan sa svih strana pa neuredno zafarbavan. Pogleda i pomisli u sebi „Bože, šta li je uradila a da mi nije rekla“, al’ kad je prišao bliže vidi registraciju pa odahne: „Uh, dobro je, nije naš“. Onda pogleda naš i ne vidi na prvi pogled ni on ništa, ali počne da gleda okolo da vidi gde sam i vidi nas dvoje kako mu mašemo iz restorana.

Ulazi u restoran, dođe do nas, pozdravi se s Mecom i reče: „Ja mislio moja žena sad sedi tamo uplakana, a ona sedi u kafani, pije kafu. Lepo, bogami“. Krenemo svi da se smejemo i kad sam završila kafu, odemo da vidimo šta ćemo. Pokazujem ja njemu gde je auspuh pukao a Meca, koji je upravo završio ručak, krene da se muva po pumpi i nađe nekog tipa koji mu se predstavi kao mehaničar. Veza on nama auspuh za menjač i mi krenusmo  kući, a Meca sede u svoju „belu limuzinu“ i ode nazad ka gradu. Čim smo stigli kući, Rade nastavi do našeg mehaničara i istog dana sredi kvar.

Sutradan, sedim ja u redakciji, kad eto Mece. Još s vrata pita: „Sine, jel’ sve u redu“, a ja klimam glavom. Onda pita jesam li ispričala kolegama šta mi se desilo, ja kažem da nisam stigla i on počne: „Mojoj drugarici Jeli puk’o auspuh i ja joj se odmah naš’o! O’ma sam je odveo u kafanu i smirio! Šta ćeš više od mene“, i poče da se kikoće. U svakom slučaju, sve se dobro završilo.

Mnogo puta smo se tako vozili zajedno i pričali o svemu i svačemu. Rekao mi je i neke stvari o kojima ne bih da pričam, jer mi ih je ispričao u poverenju, nije hteo nikoga da povredi, mada je bio ono što kažu „bez dlake na jeziku“. Kako mi je rekao, celog života je zbog svog jezika bio disident, ali je uvek govorio otvoreno šta misli, za razliku od nekih koji su mnogo više postigli u životu, samo zato što su ćutali i uvek bili „uz vlast“.

On mi je „otvorio oči“ da su razna istraživanja o kojima čitamo u štampi nameštena u korist onih koji ih plate i da ne treba da verujem onome što novine pišu. Rekao mi je: „Pile moje, kako si ti naivna“. I jesam bila, priznajem. Mnogo toga mi je razjasnio.

Između ostalog, jel’ se sećate kad je naša „folk diva“ ili „srpska majka“ kako su je sve zvali imala koncert na Ušću, pa je sutradan na naslovnoj strani jednih dnevnih novina osvanula njena slika na kojoj se vidi nezavidna količina celulita. Elem, kaže Meca: „Sin mog prijatelja Babure, mali Baburica, je fotograf. Krenuo dečko da radi, da slika koncert, ali su ga vratili, nisu mu dali da priđe. Jer, ona dozvoljava da je slikaju samo njeni fotografi, da bi posle mogla da odabere šta može da ide u štampu a šta ne. Baburica, dečko, fino i kulturno došao, a oni ga vratili. Aha, dobro. Vrati se on kući, uzme teleobjektiv i popne se na jednu od zgrada preko puta. Uslika je i odnese slike u redakciju. E tako…“

Od njega sam naučila i zlatno pravilo novinarstva, koje je u njegovoj verziji glasilo: „Kad pišeš, mora da te razume i džudža iz Pinosave i doktor nauka“. Hteo je da kaže da treba pisati narodskim jezikom i bez rogobatnih reči koje većina neće razumeti. Tako je i sam pisao, s velikom ljubavlju za maternji jezik, često koristeći i divne arhaične izraze zbog kojih su njegovi izveštaji sa trka zvučali zanimljivo čak i meni, koju to uopšte nije zanimalo. Jednostavno, čovek je umeo da piše.

Svi mi koji pišemo imamo neke svoje rituale pre početka. Kad je pisao u redakciji, Meca bi prvo iz ćoška izvukao svoju specijalnu drvenu stolicu i stavio je pored stola, izvadio iz ormara malu pisaću mašinu na kojoj je stajala bela nalepnica sa porukom: „Ne diraj, polomiću ti prste! Mečka“. Onda mi kaže: „Sine, natoči mi u onaj moj nokšir vode“. Bila je to velika šolja u koju staje oko pola litre, u koju mu sipam vode, on sedne na svoju stolicu i krene da bije po onoj mašini tako da ga čuju tri ulice dalje.

Kasnije više nije pisao sam nego diktirao devojkama koje su radile na unosu tekstova i korektura i onda bi obično šetao pored stola dok razmišlja. Na kraju, kad završi tekst, znajući da ga čujem jer sam tu ispred njega, on me pita: „Jelo, jel’ ti dosadan ovaj moj tekst?“ Ja kažem da nije, jer piše tako lepim stilom da mi bez obzira što me tematika ne zanima, tekst nije nimalo dosadan. Naprotiv, sviđa mi se. Onda me pogleda onako ozbiljno pa kaže: „Aha, dobro. A jel’ ti sve jasno, nema ništa da nisi razumela?“ Naravno da nema, razume i „džudža iz Pinosave“ i ja, podrazumeva se. E onda je zadovoljan.

A stvarno je i govorio i pisao divnim stilom. Mnogo je voleo da čita i pričao mi je kako je ko zna koliko naočara izlomio jer je uvek čitao u krevetu. Kad zaspi, okrene se, naočare slete i ako se posle okrene i legne preko njih, nema im spasa.

Al’ čini mi se da ima najviše anegdota vezanih za njega i hranu. Jednom prilikom, sedi kod mene u kancelariji i priča mi: „Zamisli, Jelo, pomerim ja jutros u frižideru neku šerpicu, kad iza nje – KOBASICA! A ja na nju i zaboravio! Kako sam se obradovao, da samo znaš“.

Kad je jednom prilikom išao na trke negde na Zlatiboru, posle kojih su u nekoj kafani imali pravu gozbu. „Žali“ mi se kad se vratio: „Jelo moja, oni su mene hteli da ubiju sa hranom… Ali, znam ja za jadac. Sutradan, samo tanka čorbica i kompot od jabuka, i sad sam k’o nov“. Znači, to vam je recept, dragi moji, kad jednog dana preterate sa hranom, sutradan samo „tanka čorbica i kompot od jabuka“ i sve opet bude kako treba.

Znao je da, kad primi penziju, ode u prodavnicu i nakupuje razne čokoladice, bananice, žitne pločice, od svega po malo i onda dođe u redakciju, ide od jednog do drugog dok nas sve ne obiđe i kad dođe samo otvori kesu da sami izaberemo šta hoćemo. K’o Deda Mraz!

A jednom me je video kad sam se na pauzi zaputila prema prodavnici, a on upravo stigao pred redakciju. Viče za mnom: „Jelooo!“ Ja se okrenem, on se smeje i dovikuje mi preko parka: „Kupi mi čokoladu“. Ja ga pitam pokazujući mu rukama da ne vičem i ja da li hoće neku od onih malih ili nešto drugo, a on mi pokaže da hoće veliku, nastavi da se smeje i uđe u redakciju. Vraćam se ja i donosim mu čokoladu, on me pogleda, pa reče: „Vidi ona mi stvarno kupila čokoladu. E, dobra si“, nasmeši se i istog momenta je otvori, ponudi ostale i krenu da jede. Zaista je mnogo voleo slatko.

Bolovao je od angine pektoris, pa mu je užasno smetala vlaga. Zbog toga je u svako doba dana znao kakva je trenutna meteorološka situacija, a kad su vlažni dani nije ni izlazio iz kuće nego bi uključio  klimu da suši vazduh u stanu i gledao da nekako pregura dan. Ali, ako su sutradan negde u Srbiji ili Republici Srpskoj bile trke, o’ma je zdrav k’o dren, ništa mu ne fali, seda u auto i sav uzbuđen „leti“ tamo. Mnogo je voleo svoj posao.

Šišao se dva puta godišnje i imao je „zimsku i letnju medveđu frizuru“. Zimska je bila malo duža, a letnja prilično kratka, da mu bude lakše kad „upeče zvezda“. Nije imao problema sa opadanjem, imao je jaku kosu do kraja života.

Jednom me je totalno zbunio. Priča mi o nekom članku koji je pročitao u novinama misleći da i ja znam o čemu se radi a ja ga slušam i ništa ne kapiram: „I znaš, sine, ona lujka ušla kod onog mog brata u kavez, pa još ponela i gitaru da mu svira. Onaj moj brat umoran, ‘oće da konjoše, da drema, a ona mu drnda gitaru nad glavom. Pa naravno da je napao, nije on kriv uopšte!“ Slušam ja, slušam i ništa ne kapiram, njegov brat u kavezu, ova lujka mu svira gitaru i on je napada, hm… i onda mi sine, joj Bože, pa on to priča o nekom medvedu! Medved u nekom zoološkom vrtu je tih dana napao neku ženu koja je došla i ušla u kavez sa sa gitarom kao, da mu svira. Jedva su je spasli. Pa naravno, medved je Mecin brat.

Al’ sećam se kad mi je pričao o svom prvom susretu sa mobilnim telefonom. Kupio on telefon i naravno, ne zna kako se koristi. Pritisne slušalicu, stavi na uvo očekujući da kao na fiksnom čuje „tu-tu“, kad ono ništa. Ode nazad u radnju i kaže da su mu prodali neispravan telefon, pa objasni u čemu je problem. Prodavac ga pogleda pa upita: „Gospodine, jel’ vi to mene za*ebavate?“ Ovaj onako slegne ramenima pa kaže: „Ali nema signala, ništa se ne čuje“. Onda mu objasniše da mobilni ne funkcioniše kao fiksni, da mora prvo da ukuca broj a tek onda pritisne slušalicu i sačeka da zazvoni, da bi mogao da priča, na šta se on smiri i ode kući. Nije voleo mobilni i nikada nije naučio da ga koristi do kraja. Često sam mu ga čistila od poruka i propuštenih poziva jer sam to nije znao da uradi. Jednostavno, nije ga zanimalo.

Bio je neverovatno duhovit. Jednog jutra je ušao u pekaru u svojoj zgradi i tražio „podgaćice sa čmarcima“. Kad ga je pekarka pogledala i preneraženo rekla: „Gospodine, kako se to izražavate?“ On se izbečio pa odgovorio: „Što, šta sam rekao?“ K’o bajagi, nije shvatio da je to rekao naglas, a tako ih je zvao uvek. Zbog toga i ja, kad god mesim pogačice sa čvarcima, pomislim na njega.

Jednom mu je auto stao negde u gradu i, da ga ne bi ostavio na ulici, pozove on svog prijatelja Mikicu, nekadašnjeg reli-vozača, da ga odvuče do kuće. Znajući šta Meca vozi (već pomenutog olupanog “keca”), Mikica reši da napravi štos, pa dođe da ga šlepuje svojim besnim žutim Ferarijem, koji u principu retko kad izvozi iz garaže. Imao je druge automobile, pa ga je malo štedeo.

Kaže meni Meca: “I sad zamisli, sine, onaj blesavi Mikica dolazi onim žutim Ferarijem da me šlepuje do kuće. A kao što znaš, ja živim u Đoke Vašingtonovića, tako da moramo da prođemo kroz centar grada. Idemo mi, Mikica me vuče, ja se zavalio k’o pravi, prolazimo kroz centar, a svi se čude, pokazuju jedni drugima i smeju se. Neki vade i telefone, slikaju nas, jer da ispričaju nekome, ko bi poverovao u ovakvo čudo?” Zaista, ko bi poverovao da čuje tako nešto, Ferari da vuče krš od “keca”… ali eto, i to se događa.

I tako, reč po reč, napisah ja poprilično o svom dragom prijatelju Lepom Mečkici (kako je on sam sebe ponekad zvao u zezanju), a da nisam ni „zagrebala po površini“  jer opisati jednu tako raskošnu ličnost kakav je Meca bio, uopšte nije lako.

Između ostalog, Meca će ostati poznat i po tome što se pojavio u kultnom filmu „Nacionalna klasa“. On je onaj komentator trke na kraju. Sećam se, kažem mu jednom prilikom da sam ga prethodnog dana ponovo gledala u filmu a on me pogleda onako ozbiljno pa pita: „Sine, a jel’ da da sam bio lep?“ Prelep, Meco! Samo da znaš, to i danas mislim i ako treba, reći ću ti ponovo kad se jednog dana sretnemo tamo gore.

Predivna ličnost, ogromnog talenta za pisanje, pevanje, življenje punim plućima! Jednom prilikom sam ga valjda pitala koliko ima godina a on mi rekao recimo 67, a onda dodao: „Sine, al’ što mi je lepo otkad sam prešao šezdesetu… ni za šta se ne sekiram!“ Pa, može se reći da je tek tad i mogao da se ni za šta ne sekira. Izveo je ćerke na put, živeo kako je hteo, mada mislim da mu je samoća malo teško padala, pa je zbog toga retko i bio kod kuće.

Pitam ga jednom gde će za Novu godinu a on mi kaže: „Na Bajlonijevu pijacu. Tamo neki ludi Pera 31. ujutro skuva rakiju i do podne su svi pijani. Nosi kući šta ‘oćeš, ne moraš ništa da platiš“, hihihi.

Moj dragi prijatelj otišao je 09.09.2010. godine. Prijatelji ga pamte kao divnog čoveka, uvek spremnog da pomogne, spremnog za šalu, dobru hranu i pesmu. Ja ga svakodnevno pominjem u raznim situacijama koje mi zaliče na nešto što sam proživela u druženju sa njim ili na nešto što mi je ispričao. Sigurno ću se, onog momenta kad završim priču, setiti još nečega što sam mogla da napišem jer o njemu, čini mi se, mogu ovako u nedogled i da uvek imam još nešto da kažem.

A sad ozbiljno. Dragi Meco, hvala ti što si, bar na kratko, bio deo mog života i omogućio mi da učim od tebe. Vidim te, nemoj da mi se kreveljiš što sam ozbiljna, stvarno tako mislim. Potrudiću se da ti, jednog dana kad i sama krenem na put, donesem bar jednu čokoladu. Večnost mora da je preduga bez nje, zato ću zadužiti nekoga da mi je spakuje. Verovatno da to neće biti skoro, ali tebi tamo vreme ne znači ništa. Znam da uživaš i da odozgo gledaš sve moguće trke. Srešćemo se mi još, da opet pričamo i da se cerekamo kao nekad.

Hvala ti, do neba 🙂

#priče #novinardušantešić #mečka #crvenkapinakujna

Fotografija: Blic Online