Pre neki dan sam na internetu naletela na divnu misao Moma Kapora koja glasi: “Osmehneš li se deci, ona ti uzvrate osmehom. Osmehneš li se odraslima, oni se pitaju: “Zašto se ovaj smeje“?”

Moje pitanje vama je koliko se često smejete, onako od srca?

Dok sam radila u jednoj redakciji, retko mi je bilo do smeha. Atmosfera je bila takva da nisam ni smela mnogo da se smejem, da neko od zlobnika to ne bi protumačio pogrešno. A pored toga, imala sam i toliko posla (za veeeoma malu platu), da mi često i nije bilo do smeha.

Jednog dana sam, kao po običaju, bila nešto pretrpana poslom i vrlo nervozna, pa me je dragi kolega sa kojim sam tada delila kancelariju u jednom momentu pogledao i rekao mi: “Mala, ako nećeš potpuno da poludiš, treba da se smeješ barem pola sata dnevno.” 

Rekla sam mu da se ja smejem i mnogo više od toga, ali kad nisam na poslu. Bogu hvala, spasla sam se i otišla sa takvog mesta. Sada imam još manje novca, ali se mnooogo više smejem od srca i zdravija sam, što je ipak daleko veće bogatstvo.

Ne znam ko je rekao da je “osmeh – jedina kriva linija koja može da ispravi mnoge stvari”, ali svaka mu čast ko god da je, apsolutno je u pravu. Osmeh je za mene isto što i “lepa reč, koja gvozdena vrata otvara”. 

Retki su oni koji će prema vama biti zlobni ili neljubazni ako im priđete s iskrenim osmehom na licu. Naravno, Momo je u pravu, ima i onih koji će se zapitati zašto li se smejete i šta vam je smešno, ali to onda više govori o njima jer, onaj blagi osmeh je ipak znak da nemate loše namere.

Što reče Đorđe Balašević, “meni je osmeh lajtmotiv”. Ljudi koji me znaju, znaju da kad me sretnu a ne nasmešim se, nešto debelo nije u redu i najčešće me pitaju šta mi je, šta se dešava, imam li nekih problema, baš zato što su navikli da me vide nasmejanu. 

Lepo je to čuti. Čak i to da se zabrinu kad me vide takvu jer znači da me doživljavaju kao pozitivnu ličnost, kao nekoga ko svima želi dobro, pa to i dobija za uzvrat.

Trudim se da i onima koji me zlobno gledaju i koji mi ne misle dobro, uputim osmeh ili da ih, ako su mi blizu, zagrlim, jer to su ljudi kojima u životu manjka ljubavi i nežnosti koje su potreba svih nas. Zagrljaj je, posle lepe reči i osmeha treća divna stvar koja može da ispravi mnogo toga.

Upravo se setih članka o promociji poslednje knjige Vilijema Pola Janga ovde kod nas u Beogradu. Nažalost, mislim da tog dana nisam bila u gradu pa nisam otišla na promociju mada sam sve njegove knjige i kupila i pročitala. Kažu da je svakoga ko je došao po potpisan primerak zagrlio i malo popričao s njim. Divno! Volim takve ljude.

Skoro svi mi svakodnevno provodimo dosta vremena na društvenim mrežama, ali ima mnogo onih koji retko “lajkuju” i retko komentarišu osim ako imaju da kažu nešto loše, zajedljivo ili ironično. Taj “lajk” ja doživljavam kao da mi je neko rekao “hvala” ili “mislim na tebe”. Zato ga delim i šakom i kapom! I kad mi se nešto stvarno dopadne, ali i kad mi se ne dopada ali je to postavio neko meni drag. Jer “lajk” mi je nešto kao brzi način da nekome pošaljem osmeh i kažem da sam mislila na njega.

Isto tako, ne volim ni ono “nadmeno” ponašanje kad je recimo nekome rođendan, pa mu svi mi čestitamo, a on ceo dan ćuti, pa sutradan ostavi komentar “hvala svima na lepim željama”, onako “s visine”, kao da je svetska zvezda. Mogu to da shvatim kad je u pitanju poznata ličnost, neko ko dobije više stotina ili hiljada čestitki, ali mi obični najčešće ne dobijemo više od pedesetak, pa i stotinak nije toliko mnogo da svakome ponaosob ne kažemo barem “hvala”. Ja to uvek radim, bez izuzetka.

“Hvala” je još jedna divna reč koja se premalo koristi. Zahvalnost za nešto što imamo ili za nešto što nismo imali, a trebalo nam je i dobili smo. Šta god to bilo.

Već godinama svaki dan započinjem zahvaljivanjem Bogu za ono što što imam, a prvenstvno za to što smo svi mi, moji bližnji i ja živi i zdravi, i što imamo sve što nam je stvarno potrebno. Čini mi se da se, otkad to radim, osećam nekako smirenije. I inače sam s godinama sve mirnija, ali mislim da mi to donosi neku sasvim posebnu blagost. Kao da mi ona mala Crvenkapa u glavi šapuće: “Ne brini, sve je dobro”.

Ta blagost, te divne reči koje upućujemo jedni drugima, pamte se dugo i za neke ljude jednostavno vezuju kao modni detalj koji uvek nose sa sobom. Kad na nekoga pomislite i bez ikakvog razloga vam se usne razvuku u osmeh, potpuno nekontrolisano, znači da je u pitanju dobar čovek, koga tako vidite i osećate. Predivno! U mom životu ima mnogo takvih ljudi, a trudim se da i o meni tako razmišljaju. Jer taj osmeh, koji nekome upućujete jeste “jedina kriva linija koja može da ispravi mnoge stvari”. 

Čini mi se da je Gi de Mopasan rekao da: “Niko od nas ne nosi dugo ništa osim pokrivača od zemlje”. Da, njega nosimo najduže, čitavu večnost! Zato, ne trujte svoju dušu lošim mislima, smejte se što češće, što više i smejte se od srca, onako čisto, kao deca. To je najbolji životni recept koji od nekoga možete da dobijete.

Patimo zbog raznih stvari, uskraćujemo sebi miran san, zavidimo, ljubomorišemo, brinemo… Sve to nas čini bolesnim, zbog čega mnogi odu prerano.

Zato, smejte se, jer život je, ipak, lep.

Voli vas vaša Crvenkapica 🙂

Vlasnik slike: Chaitanya Pillala

#priče #crvenkapinepriče #crvenkapinakujna