Pastu Karbonara (Pasta alla Carbonara) sam spremala nebrojeno puta i još nisam srela nekoga ko je ne voli. A najzanimljivije komentare dobila sam od neke drage dece.

Sećam se, moje kumče je bilo malo, imao je nekih 5-6 godina (sad je momčina od 20 i kusur), kad je prvi put kod mene jeo ovu pastu. Valjda mu je mama nikada pre toga nije spremala, pa je tada probao kod mene. Sipala sam mu malo, on je pojeo jedno pola tanjira a onda mi je rekao: “Kakve su ti ovo špagete, šta si stavila ovde? Ovo ništa ne valja. Daj još malo.” Valjda je pomislio, ma nema veze što ne valja, daj još malo, možda mi se do kraja i dopadne. Al’ mali je zaista oduvek jeo k’o “mećava”.

A pre nekoliko godina, spremila sam ovu pastu kad mi je mlađi sestrić bio na ručku. Njemu se toliko dopala da je pojeo sve što je sipao, a onda rekao: “Teto, a šta ćeš s tim, nećeš valjda da baciš? Daj ‘vamo, super je.” Posle toga je razglasio celoj familiji da niko ne kuva testenine kao ja. Kad su ga pitali kakve su, kad su tako dobre, odgovorio je: “Ma nemam pojma šta im radi, al’ uvek su super.”

Kod dece nema pretvaranja. Ili im se sviđa, ili ne. Ako i pokušaju da prećute kad im se nešto ne dopadne, vidi im se na licu da li uživaju. Izgleda da to ipak dobro radim.

A poreklo “carbonara” sosa još nije sasvim raščišćeno. Postoji nekoliko verzija vezanih za njega.

Po jednoj od njih, to je jelo koje su žene rudara spremale i nosile im za ručak, a s obzirom da se na italijanskom jeziku ugalj zove “carbon”, ovo je nešto kao hrana za rudare.

Po drugoj verziji, zbog bibera kojim se jelo posipa, a koji izgleda kao ugljena prašina, sos je dobio ime “carbonara“.

A po trećoj verziji, kuvar koji je osmislio ovo jelo, negde pred kraj Drugog svetskog rata, zvao se Pietro Carbone, pa je po njemu jelo dobilo ime. Spremio ga je tako što su mu američki vojnici svratili u restoran, dali mu ono što su imali, jaja u prahu i suvo meso, a on je od toga napravio sos i prelio pastu.

Mislim da je ova treća verzija najverovatnija, ali koja god bila u pitanju, nije mnogo važno, jer to je jedan od omiljenih sosova kako u Italiji, tako i širom sveta. Treba malo veštine za pripremu, zbog jaja koja se stavljaju u sos i koja moraju termički da se obrade, ali treba biti pažljiv, da se ne isprže, jer niko ne želi da vidi kajganu u sosu. No, o tome ćemo u samom receptu.

Dugo sam je spremala bez jaja. Stavila bih umesto tog sosa od jaja kiselu pavlaku i dobila nešto slično. Sve dok, kod Džejmija Olivera, nisam videla njegovu “lajt” verziju, probala je i nisam se razočarala. Jelo je divno i mnogo manje masno. U pitanju je kombinacija samo jednog jajeta i grčkog jogurta.

I još nešto. Ja u ovo jelo volim da dodam i malo crnog luka, mada ga u osnovnom receptu nema. Nekako mi je tako lepše. A i testenine koje koristim su uglavnom integralne. Nisu jedino kad u prodavnici ne mogu da ih nađem. Verujte mi, toliko sam se navikla na taj ukus, da su mi one bele nekako bezukusne, prazne i nedovršene. Integralne imaju puniji ukus i mnogo duže drže sitost a naravno, i zdravije su.

Ujedno, dobre su za one koji nisu baš vešti kuvari, jer se malo duže kuvaju, pa je veća verovatnoća da ih nećete prekuvati, a prekuvana pasta, za Italijane je svetogrđe. Pasta mora da bude “al dente”, dovoljno čvrsta da se oseti pod zubom. I nikako ne sme da ostane suva. Zato, kad je cedite, sačuvajte malo vodice od kuvanja, jer dobro dođe da ako je sos malo suvlji, možete da je dodate i napravite kremastiji.

Još dve bitne stvari postoje kod kuvanja paste. Ono što su vas majke naučile da se u vodu za kuvanje sipa malo ulja “da se ne slepe” je totalno nepotrebno. Voda mora da ključa pre nego što u nju stavite pastu, a u njoj treba da bude samo dovoljno soli i ničega više. Ulje ne igra apsolutno nikakvu ulogu, samo dodatno zamasti šerpu, da je posle teže operete.

I samo još jedno pravilo, a to je da, kako Italijani kažu: “Pasta nikoga ne čeka.” Znači, onog momenta kad je skuvate iznesite je na sto. Nema stajanja, nema čekanja i definitivno nema podgrevanja. Mora da se jede odmah, inače to više nije to što treba da bude.

A sada recept, moja verzija ovog čuvenog jela.

Potreban materijal (za 2 osobe): 180-200 gr testenine (koristila sam integralne penne), 1 mala glavica crnog luka, 1 čen belog luka, oko 5 tankih režnjeva slanine (ona koju kupite u listićima), 1 kašika ulja, so, biber, 1 jaje, 1.5 dl grčkog jogurta, malo rendanog parmezana, seckani peršun.

Pastu sam skuvala kao i svaku drugu u većoj količini posoljene ključale vode. U zavisnosti od toga za koju ste se odlučili, kuvajte je bar minut kraće nego što piše na pakovanju, da bi bila “al dente”.

Dok se pasta kuva, ja već počnem da pravim sos. Prvo iseckam slaninu, pa stavim u duboki tiganj u koji sam sipala 1 kašiku ulja i propržim je uz stalno mešanje, a onda dodam očišćen i sitno iseckan luk, pa i njega pržim zajedno sa slaninom dok ne dobije finu boju a slanina postane hrskava.

Za to vreme, pasta je već kuvana, pa je procedim i sačuvam malo vode od kuvanja, a pastu dodam u tiganj i pomešam sa slaninom.

U posebnoj činijici umutim jaje sa jogurtom. Tiganj sa pastom na trenutak sklonim sa šporeta, dodam umućeno jaje sa jogurtom i dobro izmešam sa pastom, pa vratim na ringlu i nastavim da mešam da se sos fino poveže (najviše još 20-tak sekundi). Ako je suvo, može se dodati malo sačuvane vodice od kuvanja, ako nije, ne mora. Zatim dodam malo rendanog parmezana i bibera poslužim.

Kad je pasta već u tanjirima, pospem sa malo peršuna i parmezana, a uz nju poslužim neku svežu salatu. Odlična je, kremasta i vrlo aromatična. Nama prija uvek i moram da priznam da je moj “kec iz rukava” kad god nemam ideju šta bih kuvala za ručak.

Prijatno! 🙂

 

#pasta #testenina #pastakarbonara #pastaallacarbonara #italijanskakuhinja #crvenkapinakuhinja