“Da imam brašno, k’o što nemam maslo, pa da umesim pitu”, govorila je neka stara Romkinja koju je moja baka poznavala. Kad god je htela da mesi, a nešto od sastojaka joj je falilo, baka ju je citirala. Današnja pita gužvara sa kefirom (ili jogurtom) me, kad god je pravim, podseti na to, i čini mi se da, što sam starija, sve češće citiram svoju baku, ali ova priča neće biti o njoj, već o nekim dragim Romima koje znam ceo život.

U mojoj zgradi, u susednom ulazu, žive tri romske porodice (od ukupno pet stanova). Znam ih ceo život, svi su izuzetno fini i imamo odlične odnose sa njima.

Zanimljivi su. Neke od njihovih manira nikad nisam mogla da shvatim, ali sam ih uvek prihvatala takve kakvi jesu. Sa njihovom decom sam odrasla, išla u školu, i stvarno smo bili bliski. I danas, kad ih sretnem, pozdravljamo se k’o najrođeniji i drago mi je da ih vidim, da čujem gde su, kako žive, kako su im porodice.

Svima znam imena, ma koliko neobična bila. Izuzetno su mi dragi jer su svi dobri, kulturni, fini i uvek spremni da priskoče u pomoć, šta god da se desi. Zaista, o njima samo dobre stvari mogu da kažem. Ovde su došli sa Dorćola, gde su imali neke kućice, blizu Dunava, koje su im pre više od 40 godina bile poplavljene. Radili su mahom u komunalnim preduzećima, ali su svi imali posao i pošteno odradili svoj radni vek.

Pre desetak godina, iz jedne od tih porodica, preminula je jedna draga ženica širokog osmeha, koja me je oslovljavala sa “sine”, i uvek za mene imala samo lepe reči. Zvala se Servetka i umela je da mesi divne pite.

Jednom prilikom je srela moju mamu kad je krenula u prodavnicu. Pitala je gde će, a mama joj odgovorila da ide do prodavnice da kupi sir, jer je htela da napravi pitu, ali je kasno shvatila da u kući nema dovoljno sira. Servetka je upitala:

– A jel’ imaš jogurt?

– Imam ceo litar, kaže mama.

Na to će Servetka:

– Vrati se kući i napravi pitu sa jogurtom. Videćeš, niko neće da primeti. Probaj, ja to često uradim i niko ne vidi razliku.

Mudra ženica. Trebalo je nahraniti porodicu s malom platom, tako da je morala da se snalazi. A ja, kad god mi padne na pamet da napravim ovu pitu, pomislim na teta Servetku.

Doduše, ja je nikada ne pravim zato što nemam sira. Obično je pravim kad u kući imam previše kefira, pošto ga sama pravim. Sećate se, o kefiru sam već pisala ovde.

A dovoljno je da jedan dan ne popijemo sve što napravim, da već sutradan moram da smišljam šta ću s njim. Kad nemam volje da spremam nešto komplikovanije, stavim ga u blender sa nekim voćem i napravim odličan napitak, a u sva testa u kojima se inače koristi jogurt, sipam kefir, i uvek je dobro. Testa od kefira rastu k’o blesava.

Elem, ova pita je zanimljiva. Nije masna, nije teška, nije jaka, lepo je vazdušasta, sočna i mekana, kao kad je prepuna fila. I jeste, jer se trudim da sve dobro natopim kefirom, tako da nema neke posebne razlike u odnosu na gibanicu. 

A recept je toliko jednostavan, da je moj dragi koji je s kuhinjom “na Vi”, gledajući me kako je pravim rekao: 

– Pa to je super, i ja bih mogao da je napravim.

Može svako, ko ima volje. Evo recepta:

Potreban materijal: 1/2 kg kora za pitu (bolje je kad su one malo deblje, za gibanicu, ali ja ih nisam imala), 1/2 l kefira (ili jogurta), 2 jaja, 1 kisela pavlaka, malo soli, 1-2 kašike ulja.

Prvo sam uključila rernu da se zagreje na 200 C.

Vatrostalnu posudu u kojoj obično pečem gibanicu sam obložila papirom za pečenje, a taj deo radim malo drukčije. Trik sam naučila od Džejmija Olivera (beskrajno mu hvala). Odsekla sam dovoljno veliko parče papira za pečenje, pa ga zgužvala u lopticu i stavila pod vodu. Pokvasila sam ga, dobro iscedila, pa bez muke lepo obložila posudu za pečenje, jer je papir postao elastičan i lak za rukovanje. Samo to treba uraditi pažljivo, jer se lako cepa.

Kore za pitu sam otvorila, rasprostrla na vlažnu krpu, stavila pored činije obložene papirom, pa umutila fil.

U činiju za mućenje sam razbila jaja, pa ih umutila viljuškom. Dodala sam kiselu pavlaku i kefir, pa još malo mutila, posolila i to je bilo sve. Donela sam i fil na sto, pa krenula da slažem pitu.

Na dno činije sam prvo stavila dve-tri kore, obložila je i pustila ih da malo vire preko činije. Zatim sam odvajala koricu po koricu sa gomile, gužvala ih u loptice, umakala u fil da se dobro natope, pa tako zgužvane ređala jednu do druge u činiju, dok sve nisam potrošila i lepo napunila činiju. Ostavila  sam jednu koru za kraj.

Obično kad potrošim kore, ako mi ostane još fila, njega sipam preko natopljenih kora (gre’ota da se baci), pa prvo presavijem one donje korice  koje vire preko činije, a onda stavim još jednu odozgo i pažljivo je podvučem skroz u krug, ispod pite (papir je i tu od pomoći, jer mogu da je zadignem, pa zavučem).

Gotovu pitu sam premazala uljem, pa stavila u zagrejanu rernu, smanjila temperaturu odmah na 180 C i ostavila da se peče oko 35 minuta, dok nije lepo porumenela.

Pečenu pitu sam poprskala sa malo vode, prekrila krpom i ostavila da odstoji bar nekih 15-20 minuta (moja baka je govorila da treba “da joj ode dušica na oranje”, šta god to značilo), a onda sekla na parčad i služila sa salatom od paradajza. Naravno, može da se služi sa čim god volite, recimo jogurtom, kefirom ili kiselim mlekom. Divna je, lagana, rastresita, nije masna, al’ nije ni suva.

Probajte i prijatno vam bilo 🙂

#gibanica #pitagužvara #pitasajogurtom #pitasakefirom #pitabezsira #slanapita #crvenkapinakujna