Prolećni đuveč je jelo koje sam osmislila jednom prilikom kad nisam imala inspiracije za kuvanje, od onoga što mi se našlo u kuhinji. Otkad sam, nekada davno, počela da kuvam, izbegavam ova klasična, srpska jela. Valjda me je vodila radoznalost da uvek isprobavam nova jela i nove ukuse, pa sam stalno čitala recepte iz celog sveta, mada ima i toga da nisam htela da kuvam kao moja mama ili moja baka.

U redu, desi mi se s vremena na vreme da spremim i nešto na njihov način, ali i te njihove recepte uvek gledam da nekako unapredim, pa se poslednjih godina često dešava da o tim stvarima od mene uči moja mama. Mnogo se lepo osećam kad mogu da joj pomognem nekim savetom jer nekako, kao da joj vraćam, da se odužujem za ono što je ona mene nekada naučila. Imam odličan odnos  sa njom, pa te stvari prijaju jer, kao da nas još više zbližavaju.

Tako je bilo i sa đuvečom. Nekako, nikad nisam volela da spremam onaj klasičan, jer ga moja mama sprema i jedem ga kod nje. Iz istog razloga ne pravim ni kolače kao što su vanilice ili lenja pita pošto to, za mene, najbolje na svetu pravi ona.

Ali, ima onih perioda kad vam u kući nestane para, pa onda ne samo što nema para, nego nestane i svega ostalog, osnovnih stvari kojih inače uvek imate. Pogledam tako u frižider, duva promaja kroz njega. Pogledam policu sa začinima, pola teglica prazno. Pogledam policu sa ostalim potrepštinama, svaka druga tegla prazna ili ima nešto malo na dnu. To je ono što moji južnjaci zovu “na manják”, što znači ima, al’ nešto malčice.

Sad se setih moje davne koleginice Vesne sa kojom sam nekada radila u jednoj privatnoj firmi. Njen muž je južnjak, pa smo od njega i čule taj izraz, “na manják”. A tip je bio neverovatan, kad god se setim Vesne, setim se i anegdotice sa njenim Radetom. Bilo je to za neki dan kad se posti, a opšte je poznato da se u Srbiji posti na Badnji dan i Veliki petak, ostalo – teško. Elem, pošalje njega Vesna na pijacu da kupi ribu za posni ručak, a on se vrati sa jagnjetinom.

Pita ona njega: “Dobro, da li si normalan, pa danas se posti, što si kupio jagnjetinu?” A on mrtav ozbiljan, što bi Momo Kapor rekao “elegantan k’o sam đavo” kaže: “Pa šta ono jadno jede? Samo travicu! Znači, posno je.”

Hehehe, nasmeja me slatko kao i svaki put kad se toga setim, pa se setih još jednog dragog prijatelja koga dugo nisam srela, a zove se Mihajlo, pa od milošte Miksajlo, pa Fiksajlo, i na kraju mu ostade samo Fiks. Za neki isto takav dan kad se postilo, Fiks je hteo da posti, ali nije baš skapirao šta sme a šta ne sme da jede, pa je na kraju ubedio sebe da kad postiš, u stvari jedeš samo jednu vrstu hrane ceo dan.

I, pitamo mi uveče Fiksa jel’ postio, a on naravno potvrdi da jeste. “Pa šta si jeo ceo dan”, pita ga jedan od drugara a Fiks odgovara: “Ceo dan – samo slaninu”. E tako…

I sada je u toku Veliki post, ali ja ne postim. Samo jednom u životu postila sam ceo, pre dvadeset i više godina, kada sam se spremala za krštenje. Nisam bila krštena kao beba, jer za to moj tata nije hteo ni da čuje, pa smo se i bata i ja krstili kao odrasli. Ja sam se tada spremala i za prijemni za teologiju, ali sam podnela dokumente za upis i spremajući prijemni shvatila da to nije za mene. A onda sam, dan pred prijemni otišla na fakultet i ispisala se i pre zvaničnog upisa, tako da sam po tome ušla u anale Teološkog fakulteta kao jedina koja se u roku od svega nekoliko dana i upisala i ispisala. Nekad je tako bolje.

Inače, jedan od uslova da uopšte podnesem dokumente za upis bilo je i krštenje, pa sam se pre toga krstila, u Sabornoj crkvi, koja inače i nosi ime mog kućnog sveca Arhangela Mihaila, a pre krštenja sam odradila sve što je potrebno. S obzirom da smo krštenje zakazali za treći dan Uskrsa, postila sam ceo post, naučila sve potrebne molitve, pa došla na krštenje. Tako da danas mogu da kažem da sam bar jednom u životu to uradila kao prava hrišćanka.

Ali ovaj moj današnji đuveč nije posan, jer u njemu ima malo slanine. U stvari, posan je na Fiksajlov način i ima još jedna lepa stvar vezana za njega, sprema se u jednom sudu, tako da ima manje sudova za pranje. Đuveč se obično prži u jednom, pa prebaci u drugi sud da se zapeče. E ja sebi olakšam, pa iskoristim svoj duboki tiganj koji može u rernu. Ako nemate takav, koristite neku dobru šerpu, malo širu a pliću.

Evo recepta:

Potreban materijal (za 4 osobe): 4 šnite dimljene slanine, 2 kašike ulja, 4 struka mladog crnog luka, 4 šargarepe, 4 korena peršuna, 4 krompira, 1 šoljica (ona za kafu) prosa (ako nemate, može pirinač), 1 paradajz, so, biber, 1 kašika mlevene paprike, peršunov list, 2 čaše goveđe supe.

Slaninu sam isekla na kockice. Mladi luk sam očistila pa isekla na kružiće, šargarepu i peršun takođe, a krompir i paradajz sam očistila pa isekla na kockice.

U tiganj sam sipala ulje, pa stavila da se zagreje, a onda prvo ubacila slaninu i malo je propržila. Zatim sam dodala mladi luk, pa kad se i on propržio, i ostalo povrće (šargarepu, peršun, krompir i paradajz), a onda smanjila vatru i pržila još 5-10 minuta uz mešanje, da ne zagori.

Uključila sam rernu da se zagreje na 180 C.

U tiganj sam dodala i proso, promešala, pa sipala supu, začinila (solju, biberom i paprikom), dobro izmešala da šarenila bude svuda, pa posula peršunom i stavila da se peče oko pola sata.

Zatim sam isključila rernu i ostavila ga još malo “da šapuće” u njoj dok se hladi, a onda ga poslužila toplog sa zelenom salaticom.

Bio je divan, lagan a ipak zasitan, a ako mi ne verujete – proverite. 🙂

Prijatno! 🙂

P.S. Ako postite ili iz bilo kog razloga ne jedete meso, izbacite slaninu, a goveđu supu zamenite supom od povrća ili vodom. Uopšte ne sumnjam da će i tako biti ukusan.

 

#đuveč #đuvečsaslaninom #prolećniđuveč #posnomrsno #crvenkapinakujna