Inspiraciju za ovaj rizoto (risotto) sa graškom i tikvicama sam našla među receptima Đenara Kontalda, koji je za mene bog italijanske kuhinje, a  koju, kao što znate, obožavam. Strast sa kojom Đenaro kuva je zadivljujuća.

I sam život ovog neverovatnog čoveka je skoro filmska priča. Neobrazovan ali inteligentan, mlad i gladan svega što veliki svet može da pruži, napustio je rodni Minori, mali grad na italijanskoj Obali Amalfi i otisnuo se sa svega dvadeset godina u nepoznato. Došao je u London spreman da uspe, radeći bilo šta.

I tako je sve počelo… radio je u mnogim poznatim restoranima tog doba, pa tako i u restoranu „Carluccio’s“  kod svog najboljeg prijatelja Antonija. Tu je upoznao Džejmija Olivera, tada simpatičnog klinca koji je došao da uči, kome je usadio ljubav prema italijanskoj kuhinji i preneo mu sve svoje znanje.

Sa svojih pedeset godina, otvorio je „Passione“ („Strast“), restoran koji je više puta bio nagrađivan kao najbolji italijanski restoran ali je ipak zatvoren 2009. godine jer je u vreme recesije bilo zaista teško opstati na tržištu. Osetila sam to i na svojoj koži, jer sam u to vreme i ja zatvorila svoju radnju.

Ali, Đenaro je nastavio da radi sa Džejmijem, izdaje knjige, radi emisije i drži praktičnu nastavu u Džejmijevim restoranima. A kao svaki pravi Italijan, ima petoro dece, a Džejmija smatra svojim šestim. 

Ono na šta uvek pomislim kad se setim ovog divnog čoveka je ono što vikne svaki put kad proba neko od svojih jela: „Zašto kuvam ovako dobro“?! („Why I’m cooking so good?!“)

Ali da pređem na današnji recept. Gledala sam Đenara više puta kako sprema rizoto sa mnogo različitih dodataka. Pred ovogišnji teniski turnir u Vimbldonu, Džejmi i on su uradili kratku emisiju propagirajući sam turnir. Đenaro je spremio rizoto kakav nikada do sada nisam videla i uopšte ne mogu da zamislim kakvog je ukusa jer bio je sa jagodama. Da, dobro ste videli, sa jagodama.

Za razliku od njega, ovaj moj današnji je vrlo jednostavan, sa graškom i tikvicama, ali verovatno podjednako dobar. O samom jelu sam već pisala u jednom od prethodnih recepata tako da vas neću opet gnjaviti s tim jer, rizoto je jednostavno jelo, koje se kuva s ljubavlju i to mu daje posebnu draž.

I da ne dužim više, evo recepta:

Potreban materijal (za 3 do 4 osobe): 1 veća glavica crnog luka, 2-3 čena belog luka, 1 tikvica srednje veličine, 100-150 gr smrznutog graška, 3 šoljice (one male za kafu) pirinča, 1dl maslinovog ulja (devičanskog), 1 kocka za goveđu supu, 1 dl belog vina (nije obavezno), so, biber, malo žalfije, malo mlevenog korijandera, peršunov list, so, biber; za služenje: nekoliko kašika rendanog parmezana.

Prvo sam očistila crni i beli luk, pa ih sitno isekla. Tikvicu sam oljuštila, očistila od semena, pa isekla na kockice.

Kocku za supu sam stavila u manju šerpu, nalila sa oko 1/2l ključale vode, izmešala i spremila da mi bude blizu kad krenem da kuvam.

U šerpu sa širim dnom sam sipala maslinovo ulje, stavila na ringlu pa uključila da se zagreje, a onda dodala crni i beli luk i pržila uz stalno mešanje, dok nije počeo da dobija boju. Dolila sam belo vino, pa pustila da se malo „oznoji“ kako bi Đenaro rekao, da prokrčka i alkohol malo ispari.

Dodala sam pirinač, pa izmešala da se lepo obloži masnoćom, a onda dodala tikvice i grašak, zalila sve jednom kutlačom supe, smanjila temperaturu na srednju, pa uz povremeno mešanje pustila da krčka.

Kao što sam već rekla, kad kuvate rizoto, nema gledanja okolo i nema napuštanja mesta pored šporeta. Mora da se pazi, ne sme da zagori, ne sme da ostane bez tečnosti, ne sme da bude suv, ni prekuvan. 

Krčkao se oko pola sata, uz povremeno mešanje, dok se sve povrće nije skuvalo, a pirinač postao baš kako treba, al dente. Probala sam, pa dosolila, pobiberila, dodala malo žalfije, korijandera i svežeg seckanog peršuna. 

Sve sam dobro izmešala, pa poslužila odmah, sa malo rendanog parmezana i salatom od paradajza. I bilo je tako dobro, da mi je došlo da uzviknem onu Đenarovu čuvenu rečenicu. 🙂

Prijatno! 🙂