Šta je tango?

Tango je muzički žanr koji je nastao u Latinskoj Americi, tačnije u Argentini i Urugvaju, na prelasku iz XIX u XX vek. Ima mnogo teorija o njegovom nastanku, a po jednoj je u Argentinu prenet iz Španije.

Nije nemoguće da je tako, s obzirom da je Argentina bila jedna od španskih kolonija, zbog čega i danas, za glavni jezik ima upravo španski. A ako malo pažljivije poslušamo, shvatićemo da između tanga i španskog flamenka ima nekih dodirnih tačaka. Kako što se tiče same muzike, tako i plesa koji ga prati, pa čak i kostima.

Ipak, za kolevku tanga smatra se Buenos Aires, prestonica Argentine. Odatle se proširio u raznim smerovima, po državama u kojima su se plesali neki slični plesovi.

Habanera, milonga, tango…

U Brazilu je to bila habanera, koja se kasnije razvila u milongu. Ali, milonga je bila preterano erotična za ono vreme, pa je trebalo malo više vremena da stigne do bogataških salona. Plesali su je imigranti po predgrađima, što joj je narušavalo ugled kod tadašnjeg visokog društva, pa joj je ime promenjeno u tango, da ih ne bi podsećala na sirotinjsko poreklo ovog plesa.

Osvajanje Evrope

U Evropu je tango stigao početkom XX veka, u Francusku i Englesku, ali je za konzervativne Engleze bio previše erotičan, pa ga nisu odmah prihvatili. Nasuprot Engleskoj, Francuska je za tango bila plodno tle.

Ipak, tango je kasnije pretrpeo neke promene, figure su standardizovane, pa je tako, prilagođen, vrlo brzo osvojio svet. Te osnovne figure i danas su u upotrebi, a karakterišu ga energični pokreti ispresecani dramskim, napetim pauzama.

Način života

Oni pravi tango igrači praktično žive tango, smatrajući ga igrom između života i smrti. U stvari, tango je ples ljubavi, one iskonske, koja je u stanju i da sagori ljubavnike.

Velikani tanga

Dvadesetih godina prošlog veka poznati pevač Karlos Gardel, svojim pevanjem daje tangu jednu sasvim drugu dimenziju, što izuzetno povoljno utiče na njegovu popularnost. A poznati glumac i seks simbol toga doba, Rudolf Valentino, maestralno plešući tango u mnogim filmovima, postaje prototip latinskog ljubavnika.

Što se same muzike tiče, u tangu se skladno prepliću i uticaji drugih muzičkih žanrova. Pedesetih godina XX veka Astor Pjacola je napravio pop formu tanga, ali je uspeo da zadrži čistotu izvorne forme. Njegova dela i danas se često izvode od strane kako manjih ansambala, tako i simfonijskih orkestara.

Sedamdesetih godina tango počinje da se meša i sa džezom i rokenrolom, dok se danas, u XXI veku susrećemo sa potpuno avangardnim pravcima. Tango se danas meša i sa elektronskom muzikom, poput one koju svira internacionalni bend pod nazivom „Gotan project“.

Ali da se vratimo na osnove

Instrumenti na kojima se svirao izvorni tango bili su flauta, gitara i violina. Pred kraj XIX veka, iz Nemačke je stigao bandoneon, koji je postao i ostao glavno obeležje ove muzike sve do danas.

Ima divan, melanholičan ali i rezak zvuk, karakterističan za ovaj žanr, zbog čega se savršeno uklopio sa ostalim instrumentima. Astor Pjacola uveo ga je i u koncertne sale onog doba.

Kostimi

Osim karakterističnog zvuka, jedan od pravaca, tzv. Ballroom tango doneo je i karakterističan način odevanja profesionalnih igrača. Kostimi su izuzetno elegantni. Muški se sastoje od odela sa kravatom, ponekad su dopunjeni i šeširom, mada se sreću i verzije bez sakoa, sa košuljom i prslukom ili samo košuljom.

Ženski kostimi su raskošne, izazovne haljine, često sa otvorenim leđima, ogoljenih ramena ili bez jednog rukava. Žene u ovim kostimima izgledaju veoma ženstveno, elegantno i privlačno.

Najvažniji deo kostima – cipele

Kostime prate i karakteristične cipele. Muške su klasične, sa malo višom petom, ponekad i višom od 2cm, ali izuzetno udobne i fleksibilne jer treninzi i nastupi su veoma naporni. Mahom su crne, mada postoje i u crno-beloj kombinaciji, veoma zanimljivog izgleda.

Ženske su obično u formi sandala, sa otvorenim prstima, lepom ali stabilnom štiklom i kaišom oko skočnog zgoba. Izuzetno su elegantne, a noge u njima izgledaju veoma privlačno. Takođe su veoma udobne, tako da se igračice u njima kreću lako i graciozno.

Plesne cipele su i inače, u svim vrstama plesa najvažniji deo kostima. Uzmimo za primer baletske patike, koje su najneophodniji deo opreme svake balerine. Tako je i u tangu. Prilikom treninga, kostim nije uvek obavezan, ali cipele jesu.

Definicije

Postoji mnogo „definicija“ tanga. Poput one šaljive da je tango „ples koji je samo uspravan izraz za vodoravnu želju“. Ili, kako je to lepo rekao Puriša Đorđević: „Tango je tužna misao koja se pleše“, rečenica po kojoj je 1997. godine snimio i istoimeni film.

Mnogo je filmova koji tango imaju u nazivu, kao što je recimo „Poslednji tango u Parizu“, kultni film Bernarda Bertolučija iz 1972. godine. Ali, postoje i filmovi koje pamtimo po scenama u kojima glavni glumci igraju tango, iako on nije okosnica filma, poput „Mirisa žene“, Martina Bresta.

Kako to lepo reče argentinski književnik Borhes: „Tango je najbolji izraz onoga što pesnici često pokušavaju da objasne rečima – verovanje da borba može biti svetkovina“.

Da, tango baš tako izgleda, kao „borba“ ljubavnika, koja je ujedno i „svetkovina“.

Često čujemo da neko, kada pokušava da objasni da za nešto nije samo on kriv, već i neko ko mu je u tome pravio društvo, on kaže da je „za tango potrebno dvoje“. Tačno, tango se ne igra solo.

Igrači su upućeni jedno na drugo, grudi naslonjene na grudi partnera, ponekad i obraz, naslonjen uz obraz. Ima i razdvojenih figura, ali je u suštini, tango igra koja simbolizuje vođenje ljubavi na plesnom podijumu.

Narodna muzika

Tango je proslavio Argentinu, jer se izvornim oblikom smatra upravo taj, argentinski tango. Postao je njeno glavno obeležje i prva asocijacija mnogih, pri pomenu njenog imena.

Ne mogu a da ne pomenem čiju misao sam parafrazirala u naslovu ovog teksta. U pitanju je jedan sjajan intervju koji je za neke novine dao frontmen grupe „Zabranjeno pušenje“, Nenad Janković, poznat kao Dr Nele Karajlić.

Naime, po povratku sa turneje koja je uključivala i neke zemlje Latinske Amerike, pitali su ga kakva je Argentina. A on je, u svom maniru, odgovorio nešto u stilu: „Ma šta da ti pričam kakva je, pa to je zemlja u kojoj je tango-narodna muzika“. Baš tako!

I za kraj…

Malo je onih koji mogu da kažu da su prema tangu ravnodušni. Neki ga vole, neki ne, ali je malo onih koji o njemu nemaju nikakvo osećanje, ni mišljenje.

Oni koji ga vole, uglavnom ga i igraju, uživajući u bliskosti koju osećaju u zagrljaju sa svojim partnerom. Oni koji ga ne vole, najčešće su oni koji se iz nekog razloga plaše upravo te bliskosti, pa pri pogledu na par koji igra osećaju blagu stidljivost ili neprijatnost.

Ima i onih, naravno, koji za sve vrste plesova imaju „dve leve noge“, pa im je tango previše virtuozan i ne usuđuju se ni da pokušaju. Za njih je zastrašujuć.

Kažu da parovi koji plešu uglavnom ostaju zajedno i često proslave i „zlatnu svadbu“. Shvatite to kako želite, ali to je jedna od zajedničkih aktivnosti koje jačaju partnerske odnose. A pored toga, ples može da bude i sjajna rekreacija tako da u svakom slučaju, može samo da vam prija. Plešući, izražavate ljubav, a poverenje između partnera i vas uzdižete na sasvim novi nivo.

Plešite, jer život je igra.

Autorski tekst: Jelena Todorović (Vaša Crvenkapica)

Slike: Unsplash.com

Tekst prvobitno objavljen na blogu: http://www.yuradiostanice.com/blog/tango—argentinska-narodna-muzika-7.html

#crvenkapinakujna #priče #muzika #tango