Ima delova Beograda u kojima su se nekada nalazile divne male zanatlijske radnje. Sada ih je sve manje jer i zanati polako izumiru, što je velika šteta.
Ti ljudi, dugo su se borili s vremenom. Radili svoj posao pošteno, nikad svoje usluge nisu naplaćivali mnogo, a držali su do kvaliteta i nikada nešto ne bi odbili zbog toga što je “suviše sitno”, što je danas česta pojava.
A dešavalo se da do nekoga od njih dođete zbog sitnice, on vam to uradi brzo, kvalitetno i vrlo često besplatno, ali vas time “kupi” da i sledeći put dođete kod njega, kad vam zatreba nešto “krupnije”. Bili su odlični psiholozi, umeli s ljudima, umeli da čuvaju svoje mušterije i da sa njima izgrade prijateljstva.
Moje prve komšije, imale su časovničarsku radnju u današnjoj ulici Kralja Milana, blizu Slavije. Više od pedeset godina njihova porodica je bila u tom lokalu. Prvo otac, pa sin, ali on je na kraju odatle oteran, jer su došli neki “jaki momci” koji su nameravali da tu zidaju tržni centar, pa je ceo kraj srušen, ali je do skora sve stajalo jer je negde “zapelo”. Pre nekoliko dana sam prošla tuda, pa videla da je nikla još jedna ružna građevina od stakla i čelika, “moderan” hotel valjda. U svakom slučaju, moje drage komšije ostadoše bez svoje porodične radnje ali, kako ono kažu, “nad prosutim mlekom ne vredi plakati”, jel’?
Neki su morali da odu tako, na teži, nepravedniji i ružniji način, dok su se neki “preselili u drugu dimenziju”, a radnju nisu imali kome da ostave. A tu po centru, na potezu od Terazija, preko Slavije, do Vračara ili na drugu stranu Balkanskom ulicom prema železničkoj stanici ili po Dorćolu, bilo ih je zaista mnogo.
Šeširdžija, krznara, jorgandžija, kožara, tapetara, kovača, limara, knjigovezaca, obućara, tašnera, krojača, rukavičara, kišobrandžija, tkača, ćilimara, grnčara, kujundžija, voskara, vodoinstalatera (da, i oni su nekada imali radnje), parfemdžija i kozmetičara, berbera, sodadžija, poslastičara, bombondžija, pekara, graditelja muzičkih instrumenata (i delova za njih)… uh, kad se samo setim.
Zanat je nekada bio na ceni i lepo se od njega moglo živeti, a zanatlije su bile poštovane kao profesionalci i tretirane kao gospoda.
Moja srednja škola se i danas nalazi na Vračaru i do nje sam dolazila tako što sam se trolejbusom svakog dana vozila od “Beograđanke”, preko Slavije do Čubure, pa još malo dalje, prema Crvenom krstu. Na tom potezu bilo je mnogo ovakvih radnji koje sam uvek, sa velikim zanimanjem posmatrala kroz prozor trolejbusa ili dok u nekoj od pauza u školi šetam po kraju.
Povremeno bih spazila neku zatvorenu radnju zbog bolesti zanatlije, pa bih se onda svakog dana osvrtala da proverim da li je čika ozdravio i vratio se na posao jer sam, čini mi se, već tada osećala žal kad se neki tako važan posao ugasi. Kasnije sam to doživela i sama, kada sam morala da zatvorim svoju radnjicu na Dorćolu ali, neću sebi da “otvaram stare rane”.
Elem, setih se jutros svog nekadašnjeg klavirštimera koji je već odavno pokojni, čika Dragutin Drago Gejić, jedan od poslednjih pravih zanatlija koji su u ono vreme bili gospoda koja drže do sebe. Neverovatan čovek! Tih, drag, fin i kulturan, sa lepim manirima i uvek doteran.
Njegov široki osmeh je razoružavao i najveće namćore, jednostavno, ne možete da mu se ne nasmešite. Uvek je bio glatko izbrijan, zalizan i namirisan. Nosio je klasična odela sa leptir mašnama, a torba u kojoj je nosio alat za štimovanje i popravke klavira bila je ona starinska doktorska jer, iskreno govoreći, on i jeste bio doktor za klavire. Njegova porodica održavala je i klavire u muzičkim školama po gradu, pošto su štimeri i njegov brat i sin (oni su nastavili da rade posle njega), ali niko nije bio kao čika Drago.
Dođe, ja ga obično ponudim kafom ali on nikada neće pre nego što završi posao, skine sako i obuče radni mantil, sedne i naštimuje klavir, pa onda kaže: “E sad može kafa.” Donesem mu kafu, sokić i pepeljaru, on izvadi muštiklu, meraklijski zapali cigaretu, srkne kaficu i onda počne da priča… 🙂
A svačega se nagledao i imao je šta i da ispriča. Inače, bio je prijatelj sa porodicom najbolje drugarice moje mame, pa smo tako do njega i došli. Čika Dragan (muž mamine drugarice) je bio muzičar, a živeli su u istom kraju na Dušanovcu, tako da su se družili još od detinjstva. Zbog njihovog poznanstva, moj klavir je, dok ga je on štimovao, uvek imao poseban tretman, po upola nižoj ceni.
Ali nema danas takve gospode, a nažalost i sve je manje zanatlija bilo koje vrste što je tužno. Ugušila nas je sirotinjska bofl roba koja je toliko jeftina da recimo cipele više niko i ne popravlja, krojači skoro da samo rade skraćivanja i manje popravke, jorgandžije ne znaju šta će jer niko u današnje vreme više ne koristi one starinske teške jorgane, šeširi se sve manje nose… ma sve je otišlo dođavola.
“Brend” je danas glavna oznaka kvaliteta a što je najgore, i to su najčešće iste one krpe koje stižu s istoka, ali su neke rađene za zapadno tržište pa su im cene više zbog “marke” koju nose, a neke su, kao, kopije, pa se prodaju jeftinije. Na tome se mulja najstrašnije ali, što ne znate – ne boli vas, jel’?
Aparati eventualno izdržavaju do isteka garantnog roka a onda obično “crkavaju” i popravke su neisplative.
Umesto zanatlijskih četvrti niču grozne moderne građevine bez duše sa tzv. “šoping molovima”, hotelima, restoranima brze hrane, kafićima u kojima je muzika neprijatna, vazduha nema jer na njima nema ni prozora tako da dišete neki ustajali koji se specijalnim uređajima prečišćava ali nedovoljno… Sve su radnje slične, cene prenaduvane, atmosfera neprijatna i bez duše.
Skoro sam se tako “izgubila” u onom velikom na Ušću, tražeći nešto u prodavnici nameštaja. Mislila sam da ću se ugušiti dok stignem do kola. Jednostavno, ne prijaju mi te zgradurine u kojima je sve načičkano i prenaglašeno, buka, gužve i nehumani uslovi. Žalim onu mladež što tamo radi, najiskrenije.
Doduše, nije baš sve što stiže s istoka loše, naprotiv! Ali da je upravo to ugušilo stare, zlata vredne zanate, to niko ne može da porekne.
Ja sam ipak optimista, stari i nepopravljivi i sve se nekako nadam da će se neke stvari promeniti mada, vreme me demantuje skoro svakog dana… 🙁
#priče #starizanati #klavirštimer #zanati #crvenkapinakujna
Foto: howtotuneapiano.com
