Da odmah napomenem, ovaj recept nije za one koji se hvataju za nos kad samo pomisle na beli luk. Ovo je za prave sladokusce koji vole čiste ukuse. O belom luku i njegovoj lekovitosti je već toliko rečeno, da stvarno ne želim još i ja da vas smaram tim opštim stvarima, koje svi znaju. Zna se da je jedan od najjačih prirodnih antibiotika i antioksidanasa. Od njega se prave razne tinkture i narodni lekovi, što u kombinaciji sa nekim alkoholom, što u kombinaciji sa medom. Skoro da nema jela u kome ne bi mogao da se nađe, makar u tragovima. Ponekad je dovoljno da presečenim čenom natrljamo parče tosta ili premažemo činiju pre nego što u njoj serviramo salatu, pa da već nekako podigne ukus na jedan viši nivo. Definitivno je jedan od najvažnijih sastojaka svake kuhinje i jedan od onih koje uvek imamo u kući. Kod Italijana važi da ako u kući ima hleba, belog luka i maslinovog ulja, nikada nećete biti gladni, jer dovoljno je hleb malo prepeći, natrljati belim lukom i pokapati maslinovim uljem i dobićete divne krostine koji su i u toj najjednostavnijoj varijanti, praznik za nepce.
U jednoj od emisija slavnog Rudolfa van Vina predstavljen je i restoran U San Francisku koji se zove „The Stinking Rose“ („Smrdljiva ruža“). Ovaj restoran posvećen je belom luku i u svim jelima koja ima na meniju ima ga u ogromnim količinama. Kad je Rudolf rekao nešto u stilu: „Ali to je samo beli luk“, šef kuhinje se prosto uvredio pa rekao: „Kako to mislite SAMO beli luk?“ Naravno, fin i kulturan kakav jeste, Rudi se zacrveneo k’o bulka, a onda izvinio zbog nesmotrene izjave.
U svakom slučaju, voleli ga ili ne, znate i sami koliki je njegov značaj. Ja ga volim i trpam skoro u svako jelo. Ne smeta mi ni kad mi posle seckanja ostane miris na rukama. Smeta mi jedino kad ga se neko TOLIKO najede da mu iz kože isparava, tako da je nemoguće sedeti blizu njega. Što se toga tiče, uvek se setim mog druga Vlade, sada poznatog pisca, iz vremena kad smo zajedno radili u jednoj redakciji. Joj, kako je on znao u ovo vreme, kad haraju virusi, da se odvali od belog luka uveče, pa sutradan kad dođe na posao, moram da ga isteram iz svoje kancelarije jer je nemoguće sedeti s njim u istoj prostoriji. 😀
Ali najveću muku sam imala jednom kad sam spremala salatu od cvekle, koju moj dragi obožava. I sad, da ne bih morala da jedem sirovi beli luk koji moj želudac baš i ne voli, stavim ja nekoliko celih čenova. Međutim, cvekla k’o cvekla, njen sok ima tako jaku boju da je tih nekoliko čenova posle jednog dana stajanja izgledalo skoro isto kao komadi cvekle, pa je moj dragi greškom zgrabio i pojeo jedan veeeliki čen. Tek kad ga je zagrizao, osetio je šta je, ali već je bilo kasno, pa da ga je smazao. Auuu, kako je to bilo gadno… naredna tri dana sam ga izbegavala, malo je falilo da ga nateram da spava u drugoj sobi. Zbog toga sad kad ga vidi u salati pita: „A jel’ smem da jedem? Moram da pitam na vreme, da ne ostanem bez žene.“ 😀
Nego, da se vratim na današnji recept. Kad sam prvi put pekla beli luk, ispekla sam samo dve glavice, dodala svašta od začina, čak i malo meda (po receptu Lorejn Paskal) i na kraju smo ga direktno istiskivali na tost i tako jeli.
Ovog puta napravila sam ovu pastu, koja je podjednako dobra kao namaz, ali i kao dodatak za salate, čorbe i bilo kakva variva. U frižideru može da stoji nekoliko dana, kažu da može i do nedelju dana, ali ja ga ne bih čuvala toliko jer beli luk stajanjem menja ukus, tako da to već posle nekoliko dana nije to. Zato nikad ne spremam više od 5 glavica, koje onda pojedemo u narednih nekoliko dana, malo kao namaz, malo u jelima. Nemojte da se začudite, nije to mnogo, jer pečeni beli luk nema onako jak ukus i miris. Pečenjem ukus postaje mnooogo blaži, a kad mu se doda malo začina i maslinovog ulja, dobije se nešto zaista fenomenalno, što osim što je ukusno, ima izuzetno pozitivan učinak na zdravlje. Pritom, ova pasta je posna, tako da može da se jede bilo kad.
Evo recepta:
Potreban materijal: 5 glavica belog luka, 3 kašike maslinovog ulja, so, biber, malo peršuna.
Glavice belog luka sam očistila od onih spoljnih listova, ali ne sasvim, samo malo, da toplota lakše prodre. Zatim sam ih zasekla nožem sa donje strane da se pojave čenovi, pa ih, svaku posebno, stavila na parče aluminijumske folije.
Malo sam ih posolila, pobiberila i zalila sa par kapi ulja, a onda svaku potpuno uvila u foliju, stavila u pleh i u rerni zagrejanoj na 200 C pekla oko pola sata. Otprilike, kad osetite da stvarno intenzivno miriše, gotov je, a to je oko pola sata.
Ostavila sam ga da se malo prohladi, da bih mogla slobodno da ga uzmem u ruku, a onda sam odmotala glavice i samo istisnula cele čenove iz ljuske u činiju. Još malo sam posolila, pobiberila i viljuškom dobro izgnječila čenove, pa polako dodajući ulje mešala dok se nije napravila fina pasta, poput neke vrste majoneza.
Za ovoliku količinu, zaista mi se nije dalo da prljam blender, ali ako želite da bude potpuno glatko, može i to.
Presula sam u teglicu i odmah poslužila kao namaz, a ostatak sutradan stavila malo u salatu od cvekle, a malo u neko jelo od pečenog povrća.
Fenomenalno, jednostavno za spremanje, jeftino, zdravo, posno, pa ko voli, nek’ izvoli. 🙂
Prijatno! 🙂
#pastaodbelogluka #namazodbelogluka #pataodpečenogbelogluka
