Hleb, peciva, pite

Zemičke bez brašna

U poslednje vreme sam ponovo primetila da mi smeta kvasac, pa opet istražujem razne vrste peciva bez svega što mi smeta, što uopšte nije lako. Juče sam bila na jednom rođendanu na kome sam od svih (uključujući i slavljenicu) bila duplo mlađa. Gledam ih kako uživaju u hrani i niko se, osim mene, ne žali da mu nešto smeta i da nešto ne može ili ne sme da jede. Gledam ih i razmišljam koliko smo svi mi danas kilaviji od njih. Mnogo smo neotporniji, smeta nam ovo, intolerntni smo na ono, alergični na nešto treće. A oni kojima ništa ne smeta su mahom razmaženi, pa ne jedu ovo, ne vole ono, itd.

Priča moj dragi kako je kod njih bilo kad su bili mali, pa raspuste provodili kod bake i deke na selu. Gomila dečurlije kojoj se samo kaže: “Ručak je u 1h, svi da ste ovde!” I to je sve. Malo pre 1h, svi su već oprali ruke i sede za stolom, a jede se ono što je baka ili neka od tetaka spremila. Nema rasprave ko šta voli, svi jedu sve.

Kod mene u kući je već bilo izvoljevanja. Moj bata nije voleo baš sve vrste povrća, a ja nikad nisam bila previše luda za mesom. Mama je, naravno, gledala da ugodi svima, i tati i nama. O baki i da ne pričam. Batu je jurila po dvorištu sa šerpicom jer kao mali od silnog igranja nije imao vremena da jede.

Nekako smo danas mnogo nežni. Sve nam smeta. Vidim to prvenstveno po sebi. Kada sam pre par godina išla na test intolerancije na hranu, zaključila sam da nisam intolerantna ni alergična jedino na samu sebe. Sve ostalo je diskutabilno. Pa šta da vam kažem kad sam intolerantna na limun, majčinu dušicu i kamilicu. Užas! Ali ne obazirem se mnogo na to. Povremeno mi se čak desi da za ručak pojedem nešto (kao recimo šampinjone), pa se ostatak dana i noći bukvalno lečim. Sve kao mislim, ma nije tako strašno, možda neće ovog puta, ali redovno me podseti.

E tako sam ponovo primetila da mi baš smeta kvasac, a pošto te beskvasne varijante hlebova i peciva uglavnom nalazim po sajtovima koji se bave LCHF, Paleo i Hrono ishranom, nema ni ugljenih hidrata, nego se više zasnivaju na dobrim mastima i proteinima. Tako sam naletela i na ovaj recept, mada ga nisam ispoštovala u potpunosti, prilagodila sam ga sebi i onome što smem. Ali dopao mi se rezultat, pa ga zato delim i sa vama. Osim što su bez brašna, ove zemičke ne moraju ni da se mese. Umutim ih, sipam u kalupe za mafine jer mi je tako lakše i ispečem. Divno mirišu, mogu da stoje nekoliko dana bez problema, a veoma su zasitne, tako da su mi jedna ili dve sasvim dovoljne za jedan obrok.

Evo recepta:

Potreban materijal: 3 kašike lanenog semena, 3 kašike susama, 2 kašike sirovog suncokreta, 1 kašičica kima, 1 kašika čija semena, 1 kašičica himalajske soli (ako nemate, može morska), 12 ravnih kašika ovsenih mekinja, 1 kašičica praška za pecivo, 1 jaje, 1 dl kefira (ili jogurta), 2 kašike maslinovog ulja.

Uključila sam rernu da se zagreje na 180 C, pa prvo samlela sva semena. U mlin za kafu sam stavila lan, susam, suncokret i kim, pa dobro samlela i sipala u činiju za mešenje. Dodala sam čija seme, so, ovsene mekinje i prašak za pecivo, pa sve dobro izmešala.

U posebnoj činiji sam umutila jaje, kefir i ulje, pa to onda sipala u činiju sa suvim sastojcima i sve dobro umutila viljuškom.

Pripremila sam svoj silikonski kalup za mafine, kašikom podelila smesu u kalupe, poravnala ih, pa kad se rerna zagrejala, stavila da se peku. Bilo je dovoljno oko 20 minuta na 180 C.

Pečene sam izvadila na dasku da se hlade i pokrila vlažnom krpom, pa kad su se potpuno ohladile, spakovala u kutiju sa poklopcem da se ne suše.

Odlične su, zasitne i divno mirišu, a po rečima onih koji propagiraju LCHF, i veoma zdrave.

Prijatno! 🙂

 

#zemičkebezbrašna #lchf #zemičkeodsemenja

Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *