Svake godine u vreme sajma knjiga intenzivno mislim na Dulenceta, još jednog dragog prijatelja koga već nekoliko godina nema. A zašto?
Pa zato što je Dule stanovao u jednoj od kuća na Senjaku, tačno iznad sajma a kod same okretnice mog nekadašnjeg autobusa, a studirao je prvo svetsku, pa posle i englesku književnost, zbog čega smo uvek vodili zanimljive razgovore o knjigama, tako da se asocijacije same nameću.
Inače, Senjak je divan stari deo Beograda koji počinje tu, kod sajma, a proteže se naviše do Hajd parka, gde već počinje Topčider. Nije veliki, ali je načičkan kućama i vilama, od kojih su mnoge sada u posedstvu “poznatih”, a poslednjih godina su se u neke od njih uselile i ambasade više država.
Takozvanih starosedelaca je ostalo veoma malo, a Duletova porodica je bila jedna od takvih. Nažalost, i oni su polako otišli odatle, neki u inostranstvo, a neki… na nebo.
Tata mu je umro davno, mama se, budući da je poreklom Dalmatinka, vratila u Dalmaciju kod svojih, čini mi se na ostrvo Mljet, sestra se udala i mislim da sada živi u Kanadi, a Dulence je završio u Britaniji, nažalost i bukvalno završio i svoje “proste kosti” (što bi rekao Dositije Obradović), tamo ostavio. Tuga.
Još jedan tužni događaj me vezuje za Senjak a to je smrt mog bate. Nekoliko ćoškova dalje, u stanu jednog drugog prijatelja, moj bata je sklopio svoje oči jednom zauvek. Bez obzira na sve to, ja Senjak volim i mislim da bi lepo bilo živeti tamo da nije postao sinonim za novopečene bogataše kojih je tamo sve više, tako da polako gubi onaj šarm koji je imao jer oni, kao da se trude da ga unište. No, neću o tome, danas pričam o dragom prijatelju.
Kad pomislim na njega, ono čega se prvog setim je scena iz vremena kada sam išla u srednju školu. Sedim sa svoja dva najbolja druga u svojoj sobi, a dolazi i Dulence, koji je u stvari prijatelj mog brata, ali se kod nas to uvek preplitalo pa se ja i danas družim sa mnogima koji su i njegovi i moji prijatelji.
Elem, sedimo mi, a na vrata ulazi Dule… Lep, visok, duge kovrdžave plave kose i nebeskih očiju. Mene moj drug Goran mune ramenom i šapne: “Ko ti je ovaj? Čoveče, k’o da je uš’o Plant!” Za one koji ne znaju, mislio je na Roberta Planta, pevača “Led Zeppelin”, jedne od mojih omiljenih grupa i isto tako moj omiljeni pevač, a Dule je zaista podsećao na njega.
Onda je seo pored mene, pitao šta sam novo kupila od knjiga pošto nam je to bio ritual svaki put kad dođe, da uvek prvo pretresemo šta je ko kupio i čega gde ima na rasprodajama, i tako smo mi ćaskali, dok ga je Goran i dalje gledao zaprepašćeno kao da je video Planta lično. 🙂
Volela sam da pričam s njim o književnosti jer je zbog ogromnog znanja o temi bio zanimljiv sagovornik, a on je voleo da priča sa mnom jer osim kolega sa fakulteta, nikada pre mene nije upoznao nekoga ko o toj temi zna dosta, još malo pa koliko i on u to vreme. Zaista je bilo uživanje za oboje. I kao što rekoh, završio je ovde svetsku književnost, a onda sa još jednim od drugara, Maksom, otišao u London.
Tamo su uznajmili neki jeftin stančić i raduckali svašta, jer je Maks odavde otišao kao firmopisac. Na kraju je Dulence, da bi mogao da radi neki normalniji posao vezan za struku, upisao ovog puta englesku književnost, ne bi li se posle toga zaposlio kao predavač u nekoj školi.
Nekoliko godina smo izgubili svaki kontakt jer to je vreme kada još uvek nismo imali ni računare i ni internet, tako da su se retka pisma proredila toliko da na kraju više nisu ni stizala. A onda je, pre dvadeset godina, “otputovao” moj brat, i dok sam još uvek bila u šoku, možda dva meseca posle sahrane, jedne noći oko ponoći zazvoni meni fiksni telefon…
Posle toliko vremena, ponovo sam čula Duletov glas. Naime, od silne nostalgije nešto je sanjao, pa počeo da zove prijatelje i tek tada čuo za mog brata, nabavio broj telefona i javio mi se. Malo smo plakali oboje, razmenili par rečenica i dogovorili se da se opet čujemo i da dođe kod mene kad dođe u Beograd, a onda ga opet nije bilo neko vreme.
Posle nekoliko meseci stiglo mi je prvo, rukom pisano pismo od njega. Ja sam mu, naravno, odgovorila, i neko vreme smo se dopisivali, dok oboje nismo došli do računara. Onda je naša prepiska počela mailom i družili smo se opet, skoro kao pre. Tako sam saznala da je zaljubljen, da mu se devojka zove Marijana, da živi u Beogradu i sprema papire da se odseli kod njega, da je slikarka i ikonopisac i da se odlično slažu.
U jednom momentu je čak, nešto na kratko, dolazio u Beograd ali mi se izvinio i rekao da nema vremena da svrati jer je stvarno bio u jurnjavi, pa smo to ostavili za sledeći put, koga nažalost nije bilo. Jer, neko kratko vreme posle toga, prvo sam se začudila da mi nije odgovrio na poruku kojom sam mu čestitala rođendan, a onda, kad mi nije čestitao moj, koji je dve nedelje posle njegovog, pogledala sam njegov profil na Fejsbuku i skamenila se, jer je moj dragi Dulence “otišao” mesec dana pre toga.
Onda sam poslala poruku njegovoj Marijani i saznala da je u pitanju tromb. Naime, Dulence je u ranijoj mladosti (a možda ponekad i kasnije), povremeno koketirao sa drogama, pa je izgleda iglom oštetio neki krvni sud, gde je kasnije nastao tromb, koji je tako kolao po sistemu dok nije došao do srca i tu je bio kraj… Pričala sam sa nekim prijateljima, i to je ono što mi, laički, pretpostavljamo da se desilo.
Nije bio narkoman, mada nije odbijao da s vremena na vreme uzme ponešto, a onda se posle toga očisti, sredi i sedne da uči, kao da se ništa nije desilo. Bio je čudan lik po tom pitanju. U svakom slučaju, kada je “otišao”, bio je srećan, zadovoljan i zaljubljen što je, na neki način i utešno.
Od njega sam davno dobila prve dve ploče Arsena Dedića, koje još uvek čuvam kao dragu uspomenu i pravi raritet, budući da su stare više od pola veka. Elem, to je muzika koju su još njegovi roditelji nekada davno slušali, pa su te ploče završile negde na tavanu njihove kuće na Senjaku. Prekopavajući tavan u potrazi za nekim knjigama on ih je jednog dana našao, i pošto je znao da moj bata i ja volimo Arsena i imamo podosta ploča, doneo nam ih.
Sećam se, stavili smo na gramofon i toliko su krčale, da ih je bilo nemoguće slušati. Onda se bata setio šta je u pitanju, pa ih dobro očistio alkoholom i kad su se osušile, ponovo stavio na gramofon i zvuk je bio pravi! Naime, pre nas, one su slušane na starinskom, mono gramofonu, i prašina se skupljala samo sa jedne strane (bar je on to meni tako objasnio), tako da kad su dobile alkoholno kupanje, više nije bilo prašine. Čak je ispalo da su prilično dobro očuvane i zvuče dobro i danas. 🙂
Pritom, ni Dule ni Maks, dok nisu otišli u London nikada nisu slušali domaću muziku. Nekako je sve to prošlo pored njih. Onda su se sa još nekim od zemljaka jedne noći zapili, ovaj izvadio kasete Tome Zdravkovića, i na kraju su svi pijani pevali i plakali. Posle toga, Dule nas je zamolio da mu snimimo nešto domaće muzike na kasete i pošaljemo u London, tako da je slušajući daleko odavde, ponovo otkrivao domaće bendove.
Jednom sam mu, dok je još trajalo naše dopisivanje, rekla da su ploče još uvek žive i zdrave i da volim da ih ponekad stavim na gramofon. Bio je oduševljen! Rekao mi je da mu je drago što su završile kod mene, jer sam jedna od retkih koja takve stvari ume da ceni. Još su žive i zdrave, Dulence, ne dam ih nikome i nikada! Hvala Ti na svemu, gde god da si.
Imam osećaj da svi ti ljudi, koji su nam nekada značili a onda otišli jednom zauvek, i dalje žive sa nama, jer su učestvujući u nekom delu našeg života, uspeli da se usade u naše duše i ostanu tu, čineći deo našeg bića. Svi oni imaju udela u onome što smo danas i nekako osećam potrebu da o njima pišem, da bih sačuvala uspomene na njih, jer život nas melje i mnogo toga se i zaboravi. Bogu hvala, sećanje me još uvek služi više nego dobro, pamtim i ono što ne treba, ali nikad se ne zna.
Hvala im svima, što sam baš ovakva kakva jesam. 🙂
