Crvenkapine priče

JA, kako to gordo zvuči

Pre neki dan sam slušala intervju koji je za televiziju dao jedan naš veliki pijanista. Izuzetna ličnost, sjajan umetnik, ali nešto mi je zasmetalo. Svaka rečenica mu je sadržala zamenicu “JA”.

Da je svestan toga, verovatno bi se trudio da to kod sebe koriguje i izbegava. Očigledno da nije. Ali baš ružno i rogobatno zvuči “JA sam mislio” da “JA neću moći da uradim to”, “ali JA sam to uspeo”, itd. Strašno!

A nije jedini. Često to primećujem, valjda zato što se sama trudim da izbegnem to “JA” kad god mogu. Kod mene, doduše, to nikada nije bilo tako drastično, ali mislim da me je upravo pisanje totalno odučilo od toga. Jer, čak i ako mi se u prvoj verziji priče omakne poneko suvišno “JA”, kad pročitam – korigujem, tako da do vas ne stigne.

Naravno da je svako od nas samom sebi najvažniji. Tako i treba da bude jer, kako kažu, “ko nije za sebe nije ni za druge”. Ali to preterano isticanje sebe, svesno ili nesvesno, zna da stvori utisak da je neko malo nadmen, ili samoživ, ili bezobziran, što vrlo često uopšte nije slučaj.

Naša podsvest o nama samima govori mnogo više od onoga što radimo svesno. To je ono na šta mnogi ne misle, ali podsvest nam, u stvari, velikim delom kreira život. Obratite ponekad pažnju na te nesvesne radnje, shvatićete kolike posledice mogu da imaju.

A što se tiče “JA”, poslušajte malo kad gledate televiziju ili pričate sa poznanicima, ljudima koje ne poznajete dovoljno, shvatićete koliko to ume da naruži sliku koju o njima imate.

Ne znam zašto, ali meni s godinama sve više smetaju neke stvari. Recimo, smetaju mi gluposti koje čujem u reklamama (a ima ih zaista previše), totalno nelogične, jer niko o njima nije dovoljno promislio kada je pravio neki slogan.

A smeta mi i elementarna nepismenost koju primećujem na sve strane i stvari koje mi prosto vređaju inteligenciju.Često o tome pričam sa prijateljima i vidim da, Bogu hvala, nisam jedina. Kao da smo se, kao narod, intelektualno ulenjili.

Obrazovanje nam je sve lošije, to stoji, ali neke elementarne stvari mislim da zaista moraju da se nauče još u osnovnoj školi i da ne sme da se desi da neko dogura do doktorske disertacije a da pritom piše “neznam”, “nemogu”, “neželim”. A to se danas često dešava. Poražavajuće, zar ne?

I što bi davno na jednoj reklami rekli: “Mislite o tome.”

 

#priče #razmišljanja #misliteotome #crvenkapinakujna

Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *