Kao pismo i kruna

radost, bol

Kao crno i belo

dur i mol

Kao muž i žena

srednji pol

Kao smeh i suze

istina, fol

Kao gore i dole

promašaj, gol

Kao da i ne

rock ‘n’ roll

Kao ti i ja

Leb i sol 

Ova divna pesma se pod nazivom “Bonus” pojavila na albumu „Leb i sol 2“ (na slici) davne 1978. godine. Ne mogu da kažem da sam je još tada čula jer sam imala svega šest godina, ali sam nekoliko godina kasnije već počela redovno da idem na njihove koncerte. Na moju sreću, često su svirali u Beogradu, pa danas mogu da se pohvalim da sam ih uživo slušala tridesetak puta.

Već dugo želim da pišem o njima ali, kao i uvek kad mi je tema neko koga toliko volim i cenim, reči su šture, nedovoljne, bledunjave. Ipak, na ovom svetu postoji svega nekoliko bendova koje mogu da slušam uvek i svuda. Dva su sa ovih prostora, a to su “Galija” i “Leb i sol”.

Neko će reći da je ova dva benda nemoguće porediti. Po meni, i nije. Kao prvo, ono što su braća Milosavljevići (Predrag i Nenad) iz “Galije” za Srbiju, to su braća Stefanovski (Goran i Vlatko) za Makedoniju. Starija braća (Predrag i Goran) pišu fantastične tekstove, na koje mlađa braća (Nenad i Vlatko) komponuju nestvarno dobru muziku. Oba benda su u svom sastavu uvek imala fantastične muzičare, oba ponekad koristila etno motive iz izvorne narodne muzike (“Leb i sol” ipak mnogo više nego “Galija”), oba se dobrano oslanjala na principe džeza i progresivnog roka.

Ova mala analiza upravo je i meni samoj razjasnila zašto toliko volim baš ova dva benda. Mnogo je sličnosti među njima. Ali da se vratim na “Leb i sol”, jer ovo je ipak moj omaž njima.

Neki od vas, verovatno će mi zameriti da možda nisam bila realna, da sam malo preterala u hvaljenju, ali to je moje mišljenje, a kako rekoše Latini, “o ukusima ne vredi raspravljati” (“de gustibus non est disputandum”).

Elem, nekoliko sjajnih muzičara prošlo je kroz ovaj bend, mada se sastav tokom godina i nije mnogo menjao. U svakoj kombinaciji, zvučali su fantastično. Mislim da me je njihov zvuk opčinio još prilikom prvog slušanja i da ono dalje više nije bilo pitanje volje, da li želim da ih čujem još jednom ili ne. Kao po komandi, kad čujem da sviraju negde u gradu, istog momenta krećem u potragu za kartom. Ni za živu glavu nisam želela to da propustim jer ko zna, možda ću čuti neku novu pesmu, neki novi aranžman, doživeti nešto što nikada nisam.

U to vreme se na koncertima mnogo više stajalo nego danas i uvek sam gledala da stojim negde napred, u prvim redovima, da jasno mogu i da ih vidim. Vlatka, kome svaki ton koji odsvira pre nego što izađe iz gitare pređe preko lica, Bodana koji zaista svira s lakoćom sve vreme se zagonetno smešeći, Kokija zaronjenog u svoj svet iza barikada od klavijatura i potpuno stopljenog sa instrumentima, Garu sa duplim kompletom bubnjeva i raznim dodacima kako bije iz sve snage ličeći pritom na Zverka iz Mapetovaca, ali uredno odrađuje posao bubnjara i perkusioniste.

Bilo je i perioda kada je za bubnjevima bio Dragoljub Đuričić, “Duh koji hoda”, kako ga je Đ.Balašević davno nazvao. Ali sve u svemu, kod njih se nikada nije znalo ko je bolji u onome što radi. Svaki ponaosob je fantastičan muzičar, a zajedno zvuče tako da se čovek zapita: “Jel’ moguće da ovo sviraju živi ljudi?” Da, moguće je.

Kada je 2014. godine Vlatko slavio 40 godina umetničkog rada, na kraju koncerta je iz publike izveo Dragoljuba Đuričića da odsvira sa njim poznatu makedonsku pesmu “Uči me majko, karaj me”. I sad mi knedla stane u grlu kad se setim kako je to zvučalo i onoga što je Dragoljub sutradan napisao na svom Fejsbuk profilu. Da parafraziram, rekao je nešto u stilu: “Tek sam sinoć shvatio KOLIKI smo mi bend bili. Mislio sam da će srce da mi iskoči kad sam seo za bubnjeve.”

Iskreno, mislila sam da će svima nama srca poiskakati od uzbuđenja kako je to zvučalo. Predivno i potpuno nestvarno. Ja sam, kao i uvek kad me muzika dirne, plakala kao kiša. Ne mogu to da kontrolišem, kad čujem nešto dobro, suze mi same od sebe krenu. Ne plačem kad gledam tužne filmove, kao svaka “normalna” žena, ali se zarozam na svakom dobrom koncertu. Ima to verovatno svojih razloga, ali o tome nikad nešto posebno nisam razmišljala.

Nego da se vratimo na božanstveni “Leb i sol”, za koji uvek kažem da je bend koji nikada neću prežaliti. Žao mi je, momci, znam da i dalje svirate, ali bez Vlatka, to više nije to. Iz Vlatkovih usta, slušajući neki intervju, čula sam šta se u stvari dogodilo sa “Leb i sol”. Ušli su u fazu kada su probe počele da se pretvaraju u sastanke. Vlatko je to trpeo neko vreme, a onda shvatio da to ne vodi ničemu. Bend koji više sastanči nego što vežba u stvari “tapka u mestu”, a to je u muzici pogubno. To je, u stvari, svaki put po jedan korak unazad. Zbog toga je rešio da ode i nastavi svoju solo karijeru koja ga je negde uvek i čekala.

Što se samog Vlatka tiče, on je veliki maestro koji i danas svaki slobodan trenutak koristi za vežbanje i zbog toga njegova umetnost još uvek ima uzlaznu liniju. Sve je bolji, kao staro vino. Tehnički je dogurao daleko, ali ono što se iz godine u godinu kod njega sve više vidi, čuje i oseća je mudrost, skromnost i poštovanje prema kolegama, prema svojoj vernoj publici koja ga već decenijama prati, ali i muzi koja ga ne napušta ni za tren. Neverovatan umetnik i predivan čovek u isto vreme. Iskren, osećajan, tih i odmeren. U javnosti nikada ne govori mnogo, ali ono što kaže ima težinu i meru.

Kao uostalom i njegova umetnost. Improvizacija je jedna od osnovnih odlika njegove umetnosti, ali u njegovom slučaju nikada nije postala sama sebi cilj. Ima mnogo umetnika, naročito među gitaristima, koji nas svojim beskrajnim improvizacijama u svrhu sopstvenog dokazivanja prosto udave, jer nemaju meru. Oni su najbitniji, oni su najbolji, oni su alfa i omega svog benda.

Vlatko nikada nije bio takav. Svi muzičari koji su ikada svirali sa njim bili su poštovani i imali podjednake prilike za dokazivanje, nikada nikome nije upadao u solo deonice i “krao” pažnju publike. I što je bivao zreliji, bio je sve skromniji, sve tiši, sve ponizniji. To nekako i dolazi sa ogromnim znanjem i veštinama kakve on ima.

Sećam se da je svojevremeno kružila priča da je neko od naših zvao velikog Erika Kleptona da dođe da snimi nešto ovde, na šta je Klepton odgovorio nešto u stilu: “Šta ću vam ja, kad imate Vlatka Stefanovskog”? Da li je Klepton to zaista rekao, ne znam, ali me ne bi začudilo i da jeste, jer je Vlatko svetska faca u svetu gitare.

Zamimljive su ličnosti sa kojima je svirao. Često su to na prvi pogled bile nespojive kombinacije ali je upravo on, svojim sviranjem, uspevao da pomiri te razlike i napravi nešto dobro. Jedna od meni najdražih saradnji koje je napravio sa nekim bio je trio “Kings of strings”.

Davne 1981. godine u San Francisku je održan fantastičan koncert trojice velikih gitarista. Bili su to Al Di Meola, Džon MekLaflin i Pako de Lusia. Iza tog koncerta ostao je i sjajni album “Friday night in San Francisco” (“Petak uveče u San Francisku”), jedno od najboljih gitarskih ostvarenja u istoriji muzike.

2012. godine nešto slično uradili su “Kings of Strings”, trojica sjajnih gitarista koji se bave potpuno različitim stilovima muzike. Tomy Emanuel, australijski gitarski mag, čovek koga je Vlatko nazvao “šetajućim džuboksom”, neverovatne energije, znanja i poznavanja muzike uopšte. Stokelo Rozenberg, holandski ciganski džez gitarista, predstavnik pravca koji se oslanja na stil fenomenalnog Djanga Rajnharta. I kao treći, Vlatko Stefanovski, za mene najveći gitarista Balkana, a i šire.

U dokumentarcu koji je o ovoj saradnji snimljen, veoma je zanimljivo bilo njihovo upoznavanje. Između svake dvojice, to je trajalo kratko.

“Ćao, ja sam Vlatko”.

“Ćao, ja sam Tomi”.

Istog momenta kreću da sviraju i to zvuči ne kao da zajedno sviraju prvi, već ko zna koji put. Ista je priča bila između Tomija i Stokela, kao i između Vlatka i Stokela. I kad su se konačno sastala sva trojica, bio je to vatromet predivnih tema i predivnih tonova. Neverovatna razmena emocija.

Idem na koncerte već više od tri decenije i zaista sam mnogo sjajnih muzičara odslušala, ali ovo je bio jedan od najboljih. Zato mi je žao što na ovim prostorima ima toliko onih, modernim žargonom nazvanih “hejtera”, koji su ovaj koncert okarakterisali kao nešto dosadno, Vlatka ispljuvali kao gitaristu koji je za dve klase ispod ove dvojice samo zato što je “naš”, pošto je pljuvanje svojih ljudi stari srpski običaj. Dotični “kritičar” na jednom poznatom sajtu koji se bavi džezom daje sebi za pravo da pljuje po kome hoće a pritom, ne može da kaže da je dovoljno obrazovan da to sebi sme i da dozvoli. Jer, kada sam pročitala tu njegovu “kritiku”, malo sam istražila ko je čovek koji stoji iza takvog teksta i došla do informacije da je završio ugostiteljsko-turističku školu. Zanimljivo. Kao takav, mogao je da kritikuje rad nekog restorana ili hotela, jer bi za to bio kompetentan ali muziku?! Ne, to definitivno ne mogu da prihvatim.

U tome i jeste problem, kod nas se svi u sve razumeju i daju sebi za pravo da kritikuju i blate naročito ono što im je nepoznato. I dok god bude tako, dok god budemo omalovažavali velike ljude iz naše sredine samo zato što su naši, nećemo se maći s mesta. Sve što je “komšijsko” uvek nam je bolje. “Trava je zelenija s druge strane ograde”. Ponekad i jeste, ali ne uvek, zar ne?

Za mene je Vlatko, sa ili bez “Leb i sol”, najveći gitarista sa ovih prostora. Poredili su ga nekada sa Radomirom Mihajlovićem Točkom. Svako od njih dvojice je veliki virtuoz i priča za sebe. Kako sam Vlatko kaže, nikada među njima nije postojao rivalitet, samo ogromno poštovanje. A tako je sa svim velikim imenima sa kojima je sarađivao, kao što su Tomi i Stokelo, Miroslav Tadić, Stefan Milenković, Rade Šerbedžija, razni simfonijski i džez orkestri i tako dalje.

Na koncertu povodom 40 godina njegovog umetničkog rada imao je i jednog, kako je sam najavio, “poluživog” gosta. Bila je to jedna od gitara slavnog B.B.Kinga, čije se sve gitare zovu Lusil, pa onda imaju brojeve, valjda po redosledu dolaska u maestrov život. Vlatko je tu gitaru najavio kao “poluživog” gosta, jer gitara se pravi od drveta, a drvo je živo. Onda se poseče, pa se od njega napravi gitara, koja je u stvari “poluživo” stvorenje. Zanimljiva konstatacija.

Elem, ta gitara je došla u posed nekog njegovog prijatelja koji živi i radi u Nemačkoj, koji ju je doneo i zamolio Vlatka da odsvira nešto na njoj. Vlatko vadi gitaru iz kofera, gitaru na kojoj je godinama svirao B.B.King, pronese je binom da nam je pokaže kao najveću dragocenost, kao putir za pričest, a onda stavi preko ramena i kaže: “Da pozdravimo velikog majstora sa njegovom kompozicijom”. I maestralno odsvira B.B.Kingovu pesmu “Rock me baby”.

Prošlog leta je održao besplatan koncert u Tašmajdanskom parku. Bilo je to neposredno pre nego što je izašao njegov trenutno najnoviji album “Maternji jezik”. Pokazao nam je disk koji je, kaže, na neki način iz sujeverja nosio svuda sa sobom. Bio je dobro raspoložen, pričljiviji nego inače, i svirao nekako “posebno”, sa puno zahvalnosti.

Decenije druženja sa gitarom su iza, a nadajmo se bar još toliko i ispred njega. Neka ga Bog poživi i neka nam još dugo mami osmehe, uzdahe i po koju suzicu jer njegova muzika sve to može.

 

#priče #crvenkapinepriče #crvenkapinakujna

 

A za one koji žele da poslušaju pesmu iz naslova, mogu je naći ovde: “Leb i sol” – Bonus