Već dugo me neki od prijatelja stalno grde kako nikako da pokažem nešto „konkretno“, da ispečem neko lepo parče mesa na neki moj način. Iskreno, meni je to pomalo dosadno i kad bih se ja pitala, mogla bih potpuno da se odreknem takvih jela do kraja života.

Jednostavno, ne privlači me. Pa tako neke lepe ptice (ćurka, koka, guska…) još i nekako, ali gica, jaga, tele… to sve mnogo više volim da vidim kako trčkara po travici nego da leži a stolu, sa ili bez jabuke u ustima. Ali, ukusi su različiti i o njima se ne raspravlja, jel’ tako?

Nisam baš toliko humana da zbog toga neću da jedem životinje, nego jednostavno, ne volEm meso baš toliko. Ali eto, o ovu gicinu nogu se već neko vreme saplićem po zamrzivaču s obzirom da sam je dobila pre neka dva-tri meseca, pa rekoh, ‘ajde da je se rešim, da mogu da vidim čega u zamrzivaču uopšte još uvek ima. I misleći o tome kako da je spremim (gicinu nogu, jel’), po glavi poče da mi se mota čika Nušino „Sumnjivo lice“ i ona čuvena šifrovana poruka: „Plava riba, kljukana dinastija, svastikin but“… umalo ne nazvah ovaj recept upravo svastikin, pardon, gicin but… Al’ na sreću, imam ja povremene lucidne trenutke kad se trgnem i shvatim da sam preterala, pa bi to neko mogao da mi uzme za zlo, tako da ipak nisam. 😀

U svakom slučaju, ovo danas bi sasvim slobodno moglo da se nazove Monti Pajtonovski „a sada nešto sasvim drugačije“, jer pre ovoga nisam postavila nijedan sličan recept, a verujem da i neću skoro, jer to jednostavno ne spada u moj stil kuvanja, a ni hranjenja.

Nas troje (tu je i moja draga maman koja je meso kupila i zdušno navijala da ga spremim baš za Božić) već dva dana jedemo ovo i iskreno, malo se osećam trontavo i teško. Nije to moja hrana i ne prija mi, iako sam ga ispekla tako da je mekano, nož kroz njega prolazi kao kroz puter  i veoma je ukusno, ali… što se mene tiče, to nije to i ne bih tako često mogla ovako.

Nego, da krenemo na recept. Elem, ovo je jedan od onih za koje ne mogu da vam dam precizne količine jer ni sama ne znam ni koliko je teško, ni za koliko je osoba, pošto sve to zavisi od toga koliko volite ili ne volite meso i za koliko ste se parče odlučili. Sprema se u suštini vrlo jednostavno, samo što prilično dugo traje jer se peče na niskoj temperaturi, a i pre toga ga treba pripremiti i marinirati. U svakom slučaju, isplativo je, jer na ovaj način možete da nahranite dosta ljudi. Potrudiću se da vam potanko opišem faze pripreme, da vidite da to može da uradi bilo ko jer, da se razumemo, ja možda kuvam prilično dobro, ali ovakve stvari ne spremam često, tako da sebe ne smatram nekim velikim majstorom.

Evo recepta:

Potreban materijal: 1 praseći but (malo veći), 2-3 kašike ulja, 1 čaša belog vina, nekoliko kašika senfa, začini po želji, ja sam koristila so, biber, kari, ruzmarin, muskatni oraščić, mleveni korijander, čili, đumbir u prahu, lovorov list, peršun.

Meso sam, pošto je bilo zamrznuto, izvadila da se otopi 24 sata pre pečenja i na to mi je otišlo oko 12 sati. Ako kupujete sveže, ovaj korak preskočite.

Zatim sam ga marinirala. Stavila sam ga u činiju od vatrostalnog stakla, dovoljno veliku da lepo stane. Bilo mi je suviše teško da ga zarežem onako šefovski pošto oni imaju profi alate koje ja nemam, pa sam ga samo gusto izbola vrhom noža, ali onako skroz, da prođe do druge strane.

Zatim sam ga prvo premazala uljem, blago posolila i pobiberila sa svih strana, zalila sa pola čaše belog vina pa prekrila folijom i ostavila u frižideru preko noći.

Sutradan sam ga izvadila iz frižidera, ostavila na sobnoj temperaturi oko 2 sata, a onda premazala tankim slojem senfa sa svih strana, posula sa još malo krupne morske soli, malo bibera, malo karija, ruzmarina, muskatnog oraščića, mlevenog korijandera, čilija i đumbira, pa to sve dobro umasirala u meso.

U činiju ispod mesa sam sipala još malo ulja (oko 2 kašike), još pola čaše belog vina i ubacila nekoliko listova lovora.

Rernu sam uključila na najjače da se dobro zagreje, pa stavila meso da se na toj najjačoj temperaturi peče pola sata, da bi se kožica lepo zapekla.

Zatim sam ga izvadila iz rerne, pokrila alufolijom, pored mesa u činiju sipala još jednu čašu vruće vode, pa vratila u rernu i smanjila temperaturu na oko 150 C i pekla još dva i po sata.

Za prilog sam, u međuvremenu kratko obarila malo krompira, isekla ga krupno na četvrti, pa izvadila meso, otkrila ga, pored njega ubacila krompir, pojačala temperaturu na 180 C i pekla još pola sata.

Meso je tada već bilo pečeno, ali krompir nije, pa sam izvadila meso na tanjir, a krompir vratila još malo. Krompir je u celoj priči totalno nebitan, vi spremite prilog po želji, ali eto, posle oko tri sata, izvadila sam meso i ostavila ga da se malo odmori.

Za razliku od nekih drugih vrsta mesa, koje posle pečenja treba pokriti i ostaviti da odstoje tako, da se ne bi osušilo i da bi se sokovi zadržali u njemu, ako to uradite sa prasetinom, dobićete onu gnjecavu i žilavu kožicu koju niko ne voli.

Zato ga ne pokrivajte, samo ga ostavite da se malo prohladi, pa onda secite kako vam je najzgodnije i poslužite sa prilogom po želji.

Ispalo je odlično, kao što rekoh, nož kroz njega prolazi kao kroz puter, a kožica je fina i hrskava. Odlično je i sutradan, potpuno hladno.

Probajte i prijatno vam bilo 🙂

 

#pečenigicinbut #pečeniprasećibut #pečenisvinjskibut #pečenibut #crvenkapinakujna