Još davne 1886. godine škotski pisac Robert Luis Stivenson napisao je roman „Doktor Džekil i gospodin Hajd“, podstaknut istinitom životnom pričom škotskog biznismena Vilijema Broudija koji je imao sindrom podeljene ličnosti.
Preko dana je bio uspešan biznismen, odani muž i otac, uvažen od strane kolega, cenjen od celog grada. Noću se, pod dejstvom određene biljke, pretvarao u makroa, kockara, seksualnog manijaka i ubicu.
Ne bih sada mnogo da ulazim u samu priču koju verovatno svi znate, ali pre neki dan sam se zapitala da li, u nekoj blažoj formi, svi u sebi imamo i malo doktora Džekila i malo gospodina Hajda.
Naime, bila sam isprovocirana od strane jedne grozne žene koja je napala moju mamu tako da sam ja, koja sam inače vrlo blaga, braneći majku, izrekla neke stvari koje, kako u našem narodu kažu, „pas s maslom ne bi pojeo“.
Ni sama ne mogu da verujem šta je iz mojih usta izašlo, ali izašlo je. Probudila se gospodja Hajd, bez ikakvih magičnih biljaka. U stvari, da li se probudila gospodja Hajd ili lavica koja brani svoje bližnje?
Šta god da je, uplašilo je i mene samu, jer nisam takva i boli me što sam dozvolila sebi tako nešto. Kao da je sve ono što sam postigla dugogodišnjim radom na svom smirenju u trenutku nestalo, a pojavila se zver…
Već dva dana razmišljam i muči me to, mada mislim da bih, da se ponovo desi, opet uradila isto. Jednostavno, kad su ljudi do kojih mi je stalo u pitanju, naročito oni slabiji od mene, uvek će iz mene iskočiti ta lavica.
Ispričaću vam smešnu pričicu iz detinjstva, kad sam prvi put shvatila da u meni čuči i ta lavica zaštitnik.
Moja draga seka i ja smo bile male, recimo da je ona imala nekih sedam, a ja šest godina. Igrale smo se, a dečak iz komšiluka isto tako naših godina je nešto zadirkivao i čačkao nju, koja ga je gurala od sebe, ali bez uspeha.
Na kraju sam ja stala u njenu odbranu i rekla mu da je ne dira, ali on me nije slušao, nastavio je. Kad sam videla da ne vredi, dograbila sam neki kamen i gađala ga. Nažalost, pogodila sam ga u uvo, a s obzirom da je kamen bio grub, malo ga je ogrebao i šiknula je krv.
Kad sam videla krv uplašila sam se i plačući potrčala kući da zovem baku vrišteći: „Ubila sam Bobanaaa!“ Toliko sam se uplašila da nisam ni videla da on trči za mnom i viče: „Ma nije mi ništa! Nije mi ništa!“
Prošle godine sam ga videla posle ko zna koliko vremena, setili smo se toga i smejali se k’o blesavi. Ali, ja sam već tada naučila da u nekim momentima umem da reagujem tako da se i sama uplašim sebe i onoga što mogu da uradim.
Zato, učite na mom iskustvu i trudite se da se kontrolišete, da u afektu ne biste rekli ili uradili nešto zbog čega ćete se posle kajati. Ja se sada kajem, ali ono što je izrečeno – izrečeno je. I nije mi toliko teško što mi dotična gospođa neće oprostiti, ne mora, toliko je negativna ličnost da je i ne želim u svom životu.
Teško mi je da oprostim samoj sebi, jer nisam takva i u nekim normalnim situacijama bih se samo nasmešila, zahvalila, okrenula se i otišla. Tako se inače borim sa verbalnim nasilnicima.
Valjda ću jednom moći da to ostavim iza sebe i oprostim sebi jer ipak, nisam takva ali bila sam žestoko izazvana. Zato, pamet u glavu, i neka Hajd ostane u skladu sa svojim imenom, sakriven. 🙂
Teško je obuzdati gnev i bes, ali nije nemoguće. To je i moj problem i isto bih odreagovala, iskreno.
Znam mila moja. Hvala ti 💟😘