Jedna od stvari koje me raduju kad dođe jesen je i to što češće pijemo čaj. Zato sam danas bila vredna, pa umesila ove integralne čajne keksiće koji možda ne izgledaju posebno lepo, ali su izuzetno ukusni i mnogo zdraviji od svega što po radnjama može da se kupi.
Čini mi se da sam već pričala o tome kako mi je žao što se kod nas pijenje čaja ne praktikuje kao socijalni doživljaj. Kafu pijemo mnogo više i kafenisanje to već jeste, ali čaj pijemo retko, kad smo bolesni ili kad nam je hladno, a neko ni tad.
Ja svaki dan započinjem čajem, a nije retkost da ga popijem i popodne, umesto kafe. Kao što kafu volim malu i jaku (zato pijem espresso), tako i čaj volim onaj pravi, crni, sa medom, limunom, mlekom…
Čula sam različita mišljenja povodom čajeva. Kao, ono što mi zovemo čajevima, to u stvari i nisu. To su topli napici. U tu grupu spadaju svi oni biljni, kao što je kamilica, nana, majčina dušica i dr. A čaj je posebna biljka, koja se kao takva uzgaja, i tu spadaju oni zeleni, crni, beli i ostali.
Nemam ništa protiv, neka ga svako zove kako hoće, ja ih volim sve. Ovog leta mi se dragi začudio kad je video kako kuvam čaj od sveže nane, koju sam odgajila u saksiji na terasi. Kaže: “Jesi ti normalna, nisam baš siguran da je to dobro tako sveže. Ne bih ja to pio.” I nije, a bio je odličan.
Može, zašto da ne? To je ista biljka, pa bila ona sveža ili osušena, sasvim je svejedno, a ukus je neuporedivo jači i nekako sam po sebi slađi. Ja volim i da žvaćkam tu svežu nanu, onako k’o žvakaću gumu, dok ne iscedim iz nje sve, a ostatak bacim. Izuzetno je ukusna.
I još nešto, uvek mi je bilo čudno što tursku kafu zovemo turskom, a sami Turci mnogo više piju čaj nego kafu. Kod nas se primila kafa i to je najčešći povod za druženje koji imamo. Retko ko zove na čaj, svi samo na kafu, osim ako baš ne preciziramo da želimo čaj.
A što se turske kafe tiče, moj dragi se jednom prilikom zeznuo pa u sred Atine pokušao da poruči tursku kafu, na šta ga je grčki konobar streljao pogledom, pošto je opšte poznato koliko se Grci i Turci vole. Brzo se ispravio i zatražio grčku kafu, pa nije dobio batine, hihihi.
Zbog toga se sad zezamo pa tu tursku kafu zovemo vizantijskom. Što je sigurno – sigurno je.
Retko je pijem, samo kad baš moram jer nema druge, ali se sećam da smo 2003. godine na nekom putovanju prošli kroz Topolu i u nekoj staroj kafanici seli da popijemo kafu. Doneli su nam nešto što se u Beogradu više nigde ne može naći i totalno me raznežili, tursku kafu sa kockicom ratluka i malom kiselom vodom. Onako, meraklijski, kao nekad. Divno!
Ali da se vratimo na čaj i keksiće koji su mu verni pratioci. Volim te hrskave, tvrde keksiće koji omekšaju i tople se u ustima kad se zaliju čajem ili umoče u njega.
Postavila sam već više recepata za razne vrste, ali pošto u poslednje vreme istražujem te malo zdravije varijante, pade mi na pamet da napravim i neke integralne.
I evo recepta:
Potreban materijal: 5 kašika integralnog ražanog brašna, 5 kašika integralnog ovsenog brašna (i još malo za mešenje), 5 kašika ovsenih mekinja, 5 kašika ovsenih pahuljica, 2 kašike kakao praha, 1 prašak za pecivo, 3 kašike žutog šećera, 1/2 kašičice soli, 1 kašičica cimeta, 1 kašičica rendanog muskatnog oraščića, 1 kašika susama, 1 kašika lanenog semena, 50 ml ulja, 50 ml mleka, 3 kašike meda.
U veću činiju za mešenje sipala sam obe vrste brašna, mekinje, pahuljice, kakao, prašak za pecivo, šećer, so, cimet i muskat. Susam i lan sam stavila u mlin za kafu, samlela, pa i njih dodala u činiju i sve dobro izmešala.
U drugu, manju činiju sipala sam ulje, mleko i med, pa ih pomešala. Zatim sam tu smesu dodala u činiju sa suvim sastojcima i sve dobro izmešala, da dobijem testo. Činiju sa testom sam umotala u foliju i stavila je u zamrzivač na nekih 15-tak minuta, da se testo malo stegne, da bi se lakše mesilo.
Pripremila sam pleh za pečenje, obložila ga papirom i uključila rernu da se zagreje na 180 C.
Radnu površinu sam posula sa još malo ovsenog brašna, izvadila testo iz frižidera pa ga tu izručila. Premesila sam testo, pa razvukla deblju koru, oko 1.5 cm debljine. Rakijskom čašicom umočenom u brašno sekla sam kružiće i ređala u pleh. Kad sam sve testo potrošila i pleh napunila, stavila sam keksiće da se peku.
Bilo im je dovoljno nekih 12-15 minuta, preko toga bi postali suviše tvrdi, ovako su baš kako treba.
Izvadila sam ih iz rerne, prebacila na radnu površinu tako sa sve papirom i pustila da se ohlade, a onda spakovala u metalne kutije.
Poslužila sam ih uz divan crni čaj i bili su zaista odlični.
Probajte i prijatno vam bilo 🙂