Crvenkapine priče

… A čega nema, ima kod Kineza

Kinezi su, pored toga što su najbrojniji, jedan od najstarijih naroda na svetu, bogate istorije i kulture. Većina ih živi u Kini, ali ih ima po celom svetu, poslednjih decenija čini mi se više nego ikada. Prenaseljenost ih je naterala na neke drastične mere. Prvo su zabranili rađanje više od jednog deteta po bračnom paru, a porasla je i nezaposlenost pa su, kako se kod nas to nekad govorilo, krenuli „trbuhom za kruhom“.

Negde u drugoj polovini ’90-tih godina, došli su i do Balkana i Srbije, i masovno počeli da otvaraju svoje radnje u kojima je u to vreme stvarno bilo svega. Volela sam da bazam po njima jer su bile k’o Alibabina pećina, nikad niste znali na kakvo „blago“ možete da natrčite. Pritom, ne znam koliko vas se seća ali, roba koju su u to vreme donosili bila je mnogo kvalitetnija od današnje.

Ali osim toga što su počeli da nam prodaju svoju robu, oni su se polako „infiltrirali u naše redove“ (što bi rekao Zoran Radmilović), tako da danas lepo žive među nama, a u svojim radnjama zapošljavaju naše žene. To i nije tako loše jer Kinezi veoma slabo govore strane jezike.

Oni koji su duže ovde, znaju već pomalo Srpski, ali ga teško izgovaraju. Ostale – slabo. Znam to jer sam od drage prijateljice Senade čula da je u Doboju u kineskoj radnji probala da priča sa Kinezom na engleskom jeziku i dobila odgovor: “Ne lazumijem”.

Nešto slično, zimus se dogodilo i meni. Išla sam da preuzmem neke dokumente, a zaboravila da ponesem fasciklu u koju mogu da ih smestim. Svratim u prvu kinesku radnju na koju sam naišla, unutra sedi Kinez na ulazu, ne razume šta ga pitam. Postavim pitanje na engleskom, ne, i dalje ne zna šta tražim, pokaže mi da pogledam okolo, pa možda spazim na policama. U tom momentu iz dubine radnje dotrča naša žena koja za njega radi i usluži me. Da ne bi nje, verovatno bih samo otišla dalje.

Na temu njihovog nepoznavanja stranih jezika, pre neki dan sam na internetu pročitala sjajan vic. Kaže čovek, ulazi u jednu od radnji u tržnom centru na Novom Beogradu. Uzima nešto sa police i prilazi kasi, da plati. Rade dve Kineskinje, on pita jednu od njih: “Izvini, može kesa”? Na šta mu ona odbrusi: “Neće keca, ima muža. Udala”!

Toliko o tome, hihihi.

Imaju neke grozne navike na koje se, kao trgovačko dete, nikada neću navići. Recimo, potpuno mi je nepojmljivo da uđem u radnju a da mi niko ne kaže “dobar dan, izvolite”, da me i ne pogleda jer je trenutno zauzet gledanjem nekog filma ili razgovorom sa nekim od rođaka iz daleke Kine. Nepojmljivo mi je da u većini njihovih radnji vlada haos, da roba nije uredno složena po policama i da cene nisu jasno istaknute. Nepojmljivo mi je da mrtvi ‘ladni u vreme ručka sede i motaju svoje nudle, ne obraćajući pažnju na to što im je neko ušao u radnju. Nepojmljivo mi je ali im se i divim što ih savršeno ne zanima što u radnji nema uslova za normalan ručak, oni se snalaze i jedu ono na šta su navikli, a ne našu brzu hranu. Nepojmljivo mi je i to da se ne obaziru na to što im radnja baš i nije najčistija, i to što kad im zatražite račun, ponekad samo uzmu svoju robu nazad bez pardona.

Kada su tek došli, sećam se da su iznajmljivali stanove po bilo kojoj ceni, uopšte im nije bio bitan iznos. Mnogo se stanodavaca polakomilo na to, pa su na teži način saznali zašto je tako. Naime, plaćali su koliko god da im tražite jer bi jedan došao da iznajmi stan, a onda bi se zajedno sa njim uselilo njih ko zna koliko. Podelili bi troškove za stanarinu, pa im iznos zato i nije bio bitan. Spavali su po podu, nisu čistili, nisu vodili računa ni o čemu i stan bi, kada oni iz njega izađu, izgledao kao da je preživeo tornado.

Sećam se, jedan od bivših kolega iz vremena dok sam radila u Telekomu mi je ispričao kako je njegova komšinica tako izdala stan Kinezima, neko prijavio policiji da ih ima deset puta više nego što treba, pa je policija došla jedne noći i napravila raciju. U sred noći, komšinica s druge strane dotičnog stana je čula da se nešto dešava i izašla na terasu da vidi šta je, a tamo zatekla dva šćućurena Kineza, pobegla od racije. Čuče na njenoj terasi i pokazuju joj prstom da ćuti. Da li je stvarno tako bilo ne znam, pa što bi Balašević rekao “ako su lagali mene i ja lažem vas”, ali me ne bi začudilo da je istina.

Oni u principu žive povučenim životom na relaciji kuća-posao-kuća i tu negde blizu kuće. Kažu da su po svetu tako i nastale kineske četvrti, jer se oni nešto baš i ne trude da upoznaju grad u kome su, dovoljna im je okolina stana ili radnje. Decu šalju u privatne škole, tako da se retko druže sa našom decom. Ne zalaze u naše lokale, već odlaze porodično u svoje, ne daju decu u naše vrtiće već zapošljavaju naše devojke da ih čuvaju. Kao što rekoh, žive veoma povučeno i okrenuti su sebi.

I bez obzira šta je Kina daleko, često idu tamo. Oko Kineske Nove godine se masovno zatvaraju radnje i ide na odmor, jer se ona dočekuje u krugu porodice i praznuje petnaestak dana. I to je lepo, poštuju svoju tradiciju i kulturu, i drže se porodice što je za svaku pohvalu.

U principu, kao i svi mi, imaju neke dobre, ali i neke čudne, nama neshvatljive, pa i ružne navike. Na primer, nešto najružnije što sam u jednom momentu videla bilo je kad me davno jedna od prijateljica odvukla na njihov deo pijace u Pančevu. Majko Sveta, kad sam ih videla kako sede na robi koju prodaju, tu u sred dana dremaju, jedu, piju, telefoniraju, seku nokte na nogama… Stašno! Zbog toga tamo više nikada nisam otišla jer svaki put kad bi mi neko pomenuo tu pijacu, videla bih u glavi tu scenu, kako Kinez sedeći na odeći koju prodaje, seče nokte na nogama i istresa gljivice na sve strane, bljak! Nadam se da je situacija danas bar malo bolja.

Kad je tek počeo da radi tržni centar u Bloku 70 na Novom Beogradu, kuma me je odvukla da vidimo čega ima. Nekako se potrefilo da smo došle baš u vreme ručka, kad su oni na sve strane sedeli po radnjama i jeli svoju, za mene tada, smrdljivu hranu. Uh, taj teški miris mi je ostao u nozdrvama još dugo, tako da dugo nisam htela da ponovo odem tamo. I nisam, godinama, dok mi nisu zatrebale neke svilene trake koje sam u jednom momentu koristila za pravljenje cveća i nakita. Na moju sreću, radnje koje su to držale bile su spolja, tako da nisam morala da ulazim u sam tržni centar.

Ali, vremena se menjaju…

U međuvremenu, zavolela sam njihovu kuhinju, mada se radije odlučujem da to što želim spremim sama kod kuće. Ali, da bih spremila, ponekad mi zatreba nešto čega po našim radnjama nema, te sam tako jedne subote sa mojom dragom zaovom Mikom završila u njihovoj samoposluzi…

Mika je čudo! Sve zna gde se šta može naći, a voli da baza kao ja, tako da smo se lepo provele. Kakvo otkrovenje za mene! Po našim radnjama sa tzv. zdravom hranom, može da se nađe mnogo toga, ali po cenama kao da su sami sve to na leđima doneli iz Kine! U kineskoj samoposluzi, to isto ćete naći po mnogo nižim cenama a zašto? Pa zato što se prodavnice zdrave hrane često snabdevaju upravo kod njih. Zato, ako ste u prilici, idite lepo “na izvor” i kupite kod Kineza, jer će vas mnogo toga koštati ponekad i duplo manje.

Pored toga, naći ćete još mnogo namirnica na kojima nema deklaracija i ono što piše-piše na kineskom, tako da ako niste bar donekle poznavalac njihove hrane, bićete totalno zbunjeni. Ali zato, ako ste bar malo “ušli u materiju”, sa malo para ćete se sasvim lepo snabdeti raznim đakonijama.

Uvek sam se trudila da u kući u svako doba dana (i noći) imam sve što je potrebno da skuvam neku brzu testeninu, supu ili napravim salatu. Sada tu ubrajam i namirnice za istočnjačke supe (Kina, Japan, Vijetnam, Koreja), pune vitamina i minerala jer sadže soju u različitim oblicima, ulja orašastih plodova, morske alge, sušene pečurke…

Totalno sam zaljubljena u njih! Moj dragi baš i nije, on bi, čovek, onu klasičnu vojvođansku, ali mu ja često u onaj šareniš od povrća i zeleniša i da ne primeti ubacim i alge, malo miso paste i poneku pečurku. Nekad provali ali prećuti, a nekad uopšte ne primeti.

Pričam ja to skoro svom drugu Vučku, kako sam podvalila dragom i u čorbicu od graška ubacila malo nori alge. A on kaže: “Kukuuuuu! Ti nisi normalna, a šta ako mu porastu rogovi”? Ja se zacenila od smeha pa mu kažem – ma neće rogovi, to su alge, pre će plovne kožice između prstiju na nogama, hihihi.

Pre mnogo godina, kod njih sam u radnjama kupovala neki poluspremljeni čips od škampa. To više ne donose, a ja ne mogu da prežalim jer bio je divan. Jest’ da je izgledao k’o naslagani providni parčići plastike, ali kad ga bacite na ulje, masa se udesetostruči i izgledaju pahuljasto belo. Bili su izuzetno ukusni, obožavala sam da ih jedem uz bareni kukuruz šećerac i malo jogurta. Čudna kombinacija, ali meni se dopadala.

Kažu da Srbi sve čega nema, traže kod Kineza. Ranije sam se užasavala toga, a onda shvatila da ima mnogo toga što kupimo po nekim drugim radnjama i platimo više, a na kraju ispadne da je “made in China”, jer odande danas stiže sve. I naravno, postoji ona sirotinjska, totalno bofl roba koja se raspadne odmah, a postoji i ona kvalitetnija, koju ćete nositi malo duže.

Sećam se, za jedan od rođendana sam od kolega iz redakcije dobila mali ranac marke “Champion”. Mnogo sladak, kupljen u radnji kao “original” i sigurno sasvim solidno plaćen. Posle izvesnog vremena sam na novobeogradskom buvljaku kupila još jedan, malo veći, sa istom oznakom kao da je original. Izgledao je sasvim pristojno. Jednom sam ih zajedno strpala na pranje i sasvim slučajno bacila pogled na etikete unutra. Bile su potpuno iste! Znači, cena zavisi samo od toga gde ćete nešto da kupite, u svakom slučaju će biti “Made in China”. Možda će ono skuplje nekada biti malo kvalitetnije, ali može da se desi i potpuno suprotno.

Od svega kineskog što sam ikada kupila, najkraće mi je potrajao jedan mali kišobran. Naime, vraćala sam se s posla, s Novog Beograda, i sišla iz autobusa na stanici u Brankovoj ulici kod Zelenog venca. Kako sam izašla iz autobusa, krenula je da pada kiša. I šta ću, uđem u podzemni prolaz, odmah od nekih Roma kupim mali kineski kišobran, i izađem s druge strane, gore prema Sremskoj ulici s njim u ruci. Odšetala sam do svog autobusa, ušla i došla kući, i kad sam izlazila na svojoj stanici dunuo je takav vetar, da mi je istog momenta polomio novi kišobran. Nekako sam došla do kuće i pre nego što sam ušla, bacila sam ga u kontejner i utrčala u zgradu. Trajao mi je svega pola sata…

Danas mnogo gradova u Srbiji ima svoje kineske tržne centre i onih nekoliko koje sam videla u prolazu izgledali su vrlo slično i totalno neprivlačno. Po gradu sada ima i njihovih robnih kuća u kojima je bolja situacija ali neke stvari su svuda iste. Roba je većinom nabacana i razbacana i niko je ne slaže ako je mušterije sruše, i naravno, dok ne zatražite da platite ili pitate za nešto što ne možete da nađete, niko na vas ne obraća pažnju. Sede i zure u svoje telefone.

Nekako mi sve to što vidim ne ide uz ono kako gledam na njihov narod uopšte. Valjda sam u životu videla mnogo filmova i emisija o Kini i Kinezima, o borilačkim veštinama, časti i poštenju, o istoriji, kulturi i umetnosti, o raznim ceremonijama (poput predivne ceremonije čaja), o kuhinji i načinu života. Teško mi je da prihvatim da zemlja koja je oduvek pravila najlepšu svilu, sada pravi i groznu sintetiku koja peče osetljivu kožu, koristi boje zbog kojih su mnoge igračke za decu proglašene otrovnim, a o prljavštini i nekulturi i da ne govorimo. Naravno, pričam samo o onom delu njihovih državljana koji žive ovde kod nas. Nikada nisam bila u Kini i zaista ne znam kako je tamo, ali ovo ovde je poprilično tragi-komično.

Kada je reč o njihovim restoranima, rekoh već, nekako mi je lakše da spremim to što želim sama, da znam šta sam stavila i da sam pre spremanja sve dobro oprala. Jela sam u nekoliko kineskih restorana u gradu i uvek mi je atmosfera kvarila uživanje. U redu, nisu svi restorani tipa “za uživanje”, neki su i za ono “jedi i idi”, bez zadržavanja, ali čini mi se da su u Beogradu svi kineski takvi. Da pojedeš šta želiš i odmah ideš, jer se nećeš osećati prijatno. Još je bolje da poručiš, spakuju ti, mogu i da donesu, pa jedeš kod kuće. Lakše svima.

Jedno vreme je na Trgu Republike bio kiosk sa kineskom brzom hranom. Kupovala sam kad nisam imala vremena za kuvanje, a onda dok kuvaju, gledala i “krala zanat”, pa sam tako i naučila da sama spremam neka od njihovih jela. Tu situacija i nije bila tako loša jer je sve bilo, što bi modernim rečnikom rekli, “transparentno”, ali nije potrajalo, proširili su posao, uselili se prvo u lokal tu u tržnom centru, pa posle otišli dalje. Nisam tamo bila jer nisam ni poželela.

I tako, mislim da bih mogla da ređam do prekosutra. Ima kod Kineza svega i svačega i dalje, ali kao da je ovo što stiže do nas mahom roba “s greškom”, a da nam to niko ne govori nego pokušavaju da nam uvale, pravdajući se niskim cenama. Jer, ne možete da tražite da nešto što je tako jeftino bude dobrog kvaliteta, po principu “kol’ko para-tol’ko muzike”. A opet, sami smo krivi jer iako znamo da je tako, i dalje kupujemo.

Te jeftine stvari obično vrlo brzo propadnu, bacite ih, time samo zagađujete okolinu, a pritom morate ponovo da kupite nešto drugo. Tada se svi obično setimo engleske poslovice: “Nisam dovoljno bogat da kupujem jeftine stvari”. Ali ne vredi, današnje društvo je takvo da kupuje i što mu treba i što ne treba, samo ako je na popustu, akciji, sniženju… ja to najčešće kažem “na POniženju”.

Šalim se malo, al’ nije poniženje, što kaže naša književnica Mirjana Bobić-Mojsilović, nekako joj je slatko kad kod Kineza kupi tašnu, haljinu ili nešto slično za “500 dinala”. Ona kineski tržni centar iz tog razloga zove “devojačka radost”.

Počela sam da shvatam zašto, jer prolazeći kroz njega do samoposluge i ja vidim svašta, pa ponešto i kupim. U to ime, odoh sutra tamo, nestalo mi je soja sosa i susamovog ulja, ali sigurno se neću zadržati samo na tome.

Svratite ako ste u prolazu, možda se i sretnemo.

Ni Hao! 🙂

 

#kinezi #priče #crvenkapinepriče

 

*autor slike je Paul Gilmore

Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *