Kad dođete u ozbiljnije godine (ne baš sasvim ozbiljne, ne bojte se), po glavi počnu da vam se motaju ideje vezane za mirniji život, na nekom lepom mestu. Za nekoga je to planina, a za mnoge druge ostrvo na Mediteranu, sa pogledom na veliko plavetnilo. Uživanje na suncu, blage (doduše kišne) zime, uz divnu hranu poput ove grčke salate sa testeninom, osvežavajuća pića i povremeno, čašu vina.

Kada o tome razmišljam, misli me nekako uvek odvedu do ostrva Krf. To je nešto za šta nemam pravo objašnjenje, možda tek nagađanje. Naime, ja nikada nisam bila na Krfu, ali sam u njega apsolutno zaljubljena. Deluje mi kao raj na zemlji, i mesto na kome bih volela da se nađem jednog dana „kad mi istekne vreme“, kako o tome peva božanstvena Bisera Veletanlić, na tekst Spomenke Kovač.

Elem, Šekspir u „Hamletu“ davno reče: „Nešto je trulo u državi Danskoj“, a ja kažem „nešto je čudno u državi Grčkoj“, ali ja je volim. Jer zaista, kad odem tamo, sve mi je potaman. Ništa mi ne smeta, ništa mi ne fali, mogu da hodam kilometrima i da me bangava noga (u kojoj još uvek vucam gvožđe), ne zaboli. Mogu da plivam čini mi se isto tako kilometrima, i da mi ništa ne zasmeta. Mogu da jedem sve, iako mi ovde svašta nešto smeta. Uz šum talasa – spavam k’o beba, alergije nemam, problema nemam, ma kao što rekoh – sve mi je potaman. Da, ima veze i to što tamo idem samo na odmor, ali mislim da bi mi i život bio sličan.

A šta je to što me tako snažno privlači baš Krfu?

Ne znam, al’ mislim da ima veze s tim što su mi dvojica pradeda, sa obe strane, i po Todorovićima i po Veljkovićima, bila na Solunskom frontu, a verovatno pre toga i na Krfu. Deda Đorđe Todorović, po kome je moj tata dobio ime, tamo je svoje proste kosti (što bi rekao Dositej Obradović) i ostavio. Počiva na Zejtilniku u Solunu.

A deda Andon Veljković je preživeo, vratio se i oženio se mojom prababom Vekijom, o kojoj sam već pisala, i sa njom dobio troje dece. Jedan od njih je moj deda Mihajlo, mamin otac. Elem, prekasno sam došla na ovaj svet pa pradedu nisam upoznala, mada sam čula da je bio veliki čovek, ali prababu jesam, i bila je žena-zmaj! Kažu da imam njene sklonosti što se tiče hrane, jer je i ona kuvala neka jela koja niko oko nje nije, a postila je svaki post, vrlo jednostavno, skoro na hlebu i vodi. U tome baš i nisam na nju ali, nikad se ne zna, možda se i ja opametim pa počnem da postim redovnije.

Elem, ono što je moguće je da je neko od njih dvojice, tada mladih ljudi, izmučenih, izgladnelih, a možda i ranjenih, završio na Krfu, gde ih je grčki narod prihvatio kao braću, dok su im mlade Grkinje vidale rane junačke. O tome govori i ona prelepa grčka pesma „Mi mou thimonis matia mou“ (ili u prevodu „Ne ljuti se na mene, oko moje“), koja me na samu pomisao natera da progutam knedlu, a ako je i čujem – suze su neizbežne.

Zato i mislim da, možda, negde, nekim slučajem, nekako, imam neku rodbinu tamo. Jer niko ne zna šta se tamo dešavalo. Možda je neko od mojih pradeda zavoleo neku Grkinju, pa tamo i ne znajući, ostavio potompstvo. Ne mislim ništa loše, ali vrlo je moguće. Oni posle toga jesu završili na Solunskom frontu, i deda Đole se nije ni vratio, ali… Priznajem, možda je u pitanju samo moja mašta, pošto posle tolikih tekstova koje sam napisala, u svemu mogu da vidim priču ali, nije isključeno da u tome ima i istine.

Čak i da jeste tako, znam da to nikada neću saznati, a nije ni važno. Ono što jeste važno je to da ja Krf, iako mi noga tamo nikada nije kročila, osećam kao mesto na kome ću, verovatno, završiti svoj ovozemaljski život. Neće to biti skoro, prilično sam sigurna da imam još nekoliko decenija, ali mi se to po glavi vrzma poslednjih nekoliko godina. Daće Bog da jednog lepog dana sprovedem svoje snove u delo, naravno, ako je to i Njegova, a ne samo moja volja.

Ali da se vratimo na grčku kuhinju…

Kada je u pitanju klima, mislim da hranu uvek treba prilagoditi sezoni, a za inspiraciju, možete istražiti kuhinje naroda koji u takvim uslovima žive. Pa tako, zimi treba jesti ono što jedu severni narodi, jer im je dobro poznato kako se hranom može zagrejati telo, a leti ono što se jede tamo gde su vrućine nesnosne.

E sad, nama nisu naročito bliski istočni narodi. Lično volim ta za nas pomalo egzotična jela, ali mi više prija ono što nam je bliže i bliskije, a to su grčka, italijanska, francuska i španska kuhinja. Ipak, kada pomenemo grčku kuhinju, šta vam prvo pada na pamet? Musaka, giros, suvlaki i baklava. Tu su i salatice kao što je caciki i horiatiki, i to je otprilike to. A ona je toliko raznolika i predivna, da je zaista šteta što je tako.

Ne razumem ljude koji odu na letovanje u Grčku, a onda idu u srpske restorane, kojih tamo ima dosta, i jedu hranu na koju su navikli. Pa pobogu, putovanja služe da malo proširimo vidike i probamo nešto novo, zar ne? Zato se trudim da uvek probam nešto što ranije nisam, ali naravno, ne propuštam ni ova poznata jela, i prosto se davim u morskim plodovima, jer su mi oni zaista slabost.

Istražujući tako grčku kuhinju, naleteh na ovu divnu salatu sa testeninom koja može da bude prilog uz bilo koje meso ili ribu, ali i samostalan obrok kao neka lagana večera. Nama je juče, uz supicu koju smo posrkali pre, i hladnu dinju koju smo malo kasnije pojeli kao desert, ovo bio savršen letnji ručak.

Ako trenutno postite, uz male izmene, ova salatica može da bude i posna. Izbacite sir, izostavite dekoraciju od barenih jaja, i upotrebite posnu testeninu. Et voilà (što bi rekli Francuzi), vaša salata biće posna, a poješćete nešto vrlo konkretno. Postoji i veganska zamena za sir koja se po prodavnicama prodaje pod imenom „viofast“, a veoma podseća na feta sir, onaj kakav se kod nas proizvodi. U svakom slučaju, ne sumnjam da ćete se snaći, i mislim da je vreme da pređem na recept…

Potreban materijal (za 4-6 osoba): 300 gr kratke testenine po izboru, ½ šolje maslinovog ulja, 2 kašike vinskog (ili jabukovog) sirćeta, sok od 1 limuna, 2 ravne kašičice soli, 1 ravna kašičica mlevenog bibera, 1 kašičica sušenog origana, 3 paradajza srednje veličine, 1 glavica crvenog luka, 1 veći krastavac, 1 šolja maslina po izboru, 2 kašike kapara, 1 vezica seckanog peršuna ili mirođije, 100 gr mrvljenog feta sira; jestiva dekoracija: barena jaja i masline.

Prvo sam stavila testeninu da se skuva u slanoj vodi, onoliko koliko piše na pakovanju, pa jedan minut kraće, da bude al dente, dakle, malo čvršća, da se oseti pod zubom.

U međuvremenu sam uzela najveću činiju koju imam, i u nju sipala ulje, sirće, sok od limuna, so biber, sušeni origano, i oprani pa iseckani peršun, a onda dobro izmešala.

Ocedila sam masline, pa ih isekla na kružiće, i ubacila u činiju. Kapare sam ocedila, isprala, pa i njih dodala ostalim sastojcima. Krastavac sam oljuštila, odstranila seme, pa iseckala na kockice. Crveni luk sam oljuštila pa isekla sitno, a oprani paradajz isekla na komade veličine zalogaja.

Kada se testenina skuvala, isprala sam je hladnom vodom, ocedila, pa dodala u činiju. Dodala sam i masline, kapare, kastavac, crveni luk i paradajz, a onda izmrvila feta sir, i dodala preko. Sve sam dobro izmešala, pa poslužila uz još malo maslina, i četvrtine barenih jaja.

Bila je odlična, osvežavajuća, a zasitna. Zaista smo uživali, ali pošto je količina velika, ostalo nam je otprilike pola. To sam spakovala u kutiju sa poklopcem, pa u frižider, za večeru. Ohlađena je bila još bolja.

Kao što rekoh, može da se posluži kao predjelo, prilog uz bilo kakvo meso, recimo sa roštilja, ili kao samostalno jelo. Kako vam drago, što bi Šekspir rekao. Nama je prijala, a nadam se da će i vama. Izuzetno je praktična, tako da može da se ponese na posao ili na izlet.

Probajte, uživajte i prijatno vam bilo.

Voli vas vaša Crvena