Crvenkapine priče

Jedna je Mirka

Pišem i brišem već peti put, a u glavi mi  – Mirka. Tako je od kada smo bili na groblju jer je prošlo deset godina od kako je nema i znam da se neću smiriti dok joj ne napišem priču, pa zato, evo je…

Znate ono, kad neko sasvim poseban uđe u vaš život, zadrži se tu kratko, pruži vam mnogo, a onda ode bez najave. E tako je otišla Mirka, tetka mog dragog, koja je za to kratko vreme i meni postala tetka kakvu nikada nisam imala.

Možda baš zato što nismo bile ni u kakvom srodstvu nego sam je prihvatila kao prijateljicu, kad je otišla, to sam veoma teško podnela. Ali neću o tome, nisam važna ja, važna je Mirka.

Kad sam počela da je zovem Mirka, nije to baš volela, pa mi je rekla: “E dobro, onda ću ja tebe Jelka”.

“Nema problema, zovi ti mene kako god hoćeš”, rekla sam ja smejući se, ali nije, ipak sam ostala Jeca.

Poznavale smo se otprilike oko tri godine i za to kratko vreme zaista je uspela da mi se uvuče pod kožu. Bila je drugarčina do daske, iskrena do krajnosti i pouzdana k’o smrt.

Neverovatna žena sa još neverovatnijom životnom pričom o kojoj ne bih mnogo jer mi je ispričala, ali nisam sigurna da bih, posle svih ovih godina, uspela da je ponovim a da nešto nehotice ne promenim. Zato je bolje da se držim onoga što sam proživela u druženju s njom, čega se sasvim dobro sećam.

Juče smo se, za ručkom u sećanje na nju, setili kako je fantastično kuvala i kako je umela da aranžira. Nisam loša kuvarica, mada, ma koliko se trudila, mislim da nikada neću kuvati kao ona. Njena jela su bila kao da su sišla sa slika najluksuznijih kulinarskih izdanja a tek kakvog su ukusa bila… Jedna kašika njene supe bila je dovoljna da me posle teškog dana na poslu digne i osveži tako da zaboravim na sve što mi se u toku dana desilo. Ma i najjednostavnija jela, u njenoj izvedbi bila su posebna. Kad Mira kuva pasulj, kako je sama jednom rekla: “To je praznik i jedna velika radost”. Baš tako.

Dugo je živela u Banjaluci, pa je pokupila i mnogo njihovih, lokalknih recepata. Sećam se, jednom sam kod nje probala neko slatko pecivo od kiselog testa za koje isprva nije htela da mi kaže šta je i kako se zove, a ličilo je na one poznate rolnice sa cimetom.

Navalim ja da mi kaže šta je, a ona kaže: “Neću sad, reći ću ti posle. Ako ti kažem sad, nećeš hteti ni da probaš”, reče i nasmeja se. Kad više nije ostalo ni parčence, kaže ona meni: “E sad mogu da ti kažem, pecivo se zove hanumin pupak“, i opet krene da se kikoće. Ma, čiji god da je, kad ga ona umesi, ne može da bude loš. 🙂

Ali, ono čega se moj dragi i ja najčešće setimo je anegdotica koju smo nas troje zajedno doživeli. Zvoni nama fiksni telefon jedne nedelje u 5:50 ujutru. Ne volim kad mi telefon zazvoni tako rano jer znam da obično nije u pitanju ništa dobro. Em je nedelja, em je TOLIKO rano ali dobro, nekako dobauljam do telefona i javim se kad ono – Mirka.

Kažem joj: “Čekaj Miro, sad ću da ti dam sestrića”, računajući da zove njega, ipak je njegova tetka, kad ona kaže: “Ne, ne treba mi on, ti mi trebaš, da dođeš po mene na jedno mesto”.

U svakom slučaju, bila je neka šašava priča, da odemo kolima po nju i neke stvari, da prevezemo nešto do njenog stana, ali sve to u nedelju, zorom ranom pre 6h. Naravno, ja sam bez reči krenula da se spremam, dok je moj dragi gunđao sve vreme dok nismo stigli tamo.

Kad je video šta je u pitanju bio je još više besan, ali dobro, za svoju tetku bi uradio sve, tako da je ćutke krenuo da nosi stvari u auto i besni u sebi. Idemo nas dve za njim, a ona me ćušne ramenom i kaže: “Pogledaj ga kako je namršten. E, jadna ti, kako li živiš s ovim čovekom”, i poče da se smeje. Na to se moj dragi okrenu, zavrte glavom i reče: “Žene”, onako, više sebi u bradu i nastavi ka kolima.

Često se setimo toga, a setismo se i juče na groblju. Kad god pomenemo Mirku, on mi kaže to: “Eh, kako li ti živiš s ovim čovekom”… A onda obavezno prokomentariše: “Da je to bar rekla tvoja tetka, pa da shvatim, nego moja rođena”, i krene da se smeje. 🙂

Setih se još i da je bila na putu i zvala nas veče pre nego što se više neće vratiti. Pričala je prvo sa njim, pa tražila i mene, kao da je znala. Ja je još pitam nešto, a ona kaže: “Nemam sad vremena. Sutra dolazim kući, pa se vidimo da se ispričamo”. To sutra, nikada nije došlo, tako da se ne ispričasmo i ne reče mi ono što je htela.

Kažu da čovek nije mrtav dok god postoji neko ko ga se seća i ko o njemu rado priča. Ako je tako, Mirka je još živa i živahna kakva je bila do poslednjeg momenta, poslednjeg daha.

Hvala joj na svemu, gde god da je.

 

#priče #crvenkapinakujna

Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *