Kako si?
Ovo je pitanje koje najčešće uzimamo „zdravo za gotovo“. Koliko često ga postavite i stvarno saslušate odgovor?
O tome je davno pisao Momo Kapor u „Beleškama jedne Ane“, kako odgovaramo u već poznatim frazama, ne razmišljamo i ne potresamo se zbog onoga što nam odgovore, jer vrlo često odgovor i ne saslušamo.
Više puta mi se desilo da mi neko postavi to pitanje i ja krenem da odgovorim, a vidim njegov totalno odsutan i nezainteresovan pogled. Onda najčešće skratim priču i kažem da sam dobro, jer vidim da nema smisla produžavati agoniju ni njemu ni sebi. Ponekad, kao odgovor na glupost koju sam izvalila dobijem i onaj već poznati odgovor: „Onda, da ne kvarimo“. Bljak!
Ima i onih situacija kad nekoga nazovem da ga pitam kako je jer se dugo nismo čuli pa sam se zabrinula što ga nema, postavim pitanje, čujem podrobno izlaganje o tome šta se desilo i kako je, a onda na kraju kaže: „Ali neću da te davim svojim problemima, čujemo se“. Pritom mu ni na kraj pameti nije da pita mene kako sam, makar iz kurtoazije a ja sama neću da se namećem i gnjavim bilo koga. Zašto bih ako ga već ne zanima, a čim ne pita, znači da je tako.
Stalno pokušavam da „osvestim“ svoju mamu da ne sme da očekuje da se ljudi prema njoj ponašaju onako kako se ona ponaša prema njima jer nismo svi isti. To što je ona u stanju da za bilo koga uradi sve što može, ne znači da će joj biti uzvraćeno istom merom jer, kako neko reče, „ne možeš da očekuješ da te lav neće pojesti samo zato što ti ne jedeš lavove“. Baš tako.
A onda uhvatim sebe kako mi je krivo kad nekome postavim pitanje kako je, a pritom ne dobijem isti tretman. Naravno, kažem samoj sebi da je to bezveze jer ako sam pitala i očekivala istu vrstu pažnje, onda sam na neki način „trgovala“ brigom i pažnjom, da bih dobila to isto. To me najčešće smiri, pa me brzo i prođe. Kažem samoj sebi da nije u redu da očekujem bilo šta za uzvrat, da je taj neko bio u nekoj gužvi pa nije imao vremena, da je umoran jer je radio ceo dan, da sam ga uhvatila u nezgodnom momentu i slično… nalazim opravdanja za druge, dok sebi takve stvari ne praštam.
Jer, onog momenta kad me neko pita kako sam i šta ima novo, kad odgovorim, postavljam isto pitanje i pažljivo saslušam odgovor jer, možda je nekome potrebna pomoć ili podrška koju mogu da pružim. Nekako, sasvim mi je prirodno da uzvratim istom merom, istom vrstom pažnje. A izgleda da to što je to meni prirodno uopšte nije pravilo, jer mi se ovo često dešava.
Al’ kakvih sve odgovora na ovo pitanje ima… Momo Kapor je naveo neke tipa: kako drugi hoće, umereno kontinentalno, kotrlja se i slično.
Imala sam davno poznanika koji je na pitanje „kako si“ obično odgovarao: „Uvek super“. Uh, kako je to dobro zvučalo, mada mi se uvek činilo da nije u potpunosti iskren, ali je rešio da ga to ne sputava i da stvarno bude “uvek super”. Kad mi je jednom, posle mnogo godina rekao: „Ma nisam dobro“ i požalio mi se na mnogo toga, bila sam zgranuta. Nekako, navikao me je na to „uvek super“ izdanje, tako da mi je ovo delovalo pomalo poražavajuće.
Moj dragi sestrić Mita obično odgovara: „Odlično“. Verujem da jeste tako jer je još dete i nema nekih velikih briga u životu. Bogu hvala, neka tako i ostane.
A ponekad mi zasmeta još nešto. Nekako je stvar kućnog vaspitanja da kad nazoveš nekoga jer ti od njega treba usluga, nekoga s kim dugo nisi bio u kontaktu, prvo pitaš kako je i šta ima novo, čisto da vidiš ima li smisla da tražiš to zbog čega si se javio. Možda čovek više nije u mogućnosti da učini nešto, možda je i sam u problemima i nema vremena da se bavi još i tvojim, a možda se trenutno ne oseća dobro jer je, ne daj Bože, bolestan.
Grozno mi je kad neko to uradi onako „s neba pa u rebra“, a pritom se uopšte ne zapita da li je nekoga u nečemu prekinuo, uznemirio, na bilo koji način mu zasmetao.
Da li mi s godinama opada tolerancija na takve stvari pa mi sve smeta ili ljudi stvarno s vremenom postaju sve više bezobzirni, samoživi, sebični i sami sebi dovoljni? Ne znam. Obično krećem od sebe, pa mislim da sam preosetljiva, ali mislim da ima i ovog drugog. Izgleda da polako otupljujemo za tuđu nevolju, empatiju još retki osećaju.
Znate ono kad neko zevne, pa zevaju i ostali, kao da sve uhvati virus zevanja? Kažu da je to u direktnoj vezi sa društvenom empatijom, mada je mnogo snažnije između članova porodice i među prijateljima, nego među potpunim neznancima. Da je to jedan od najranijih oblika empatije jer počinjemo da ga osećamo još kao deca.
Šta se onda desi sa nama, da s godinama empatičnost počne da nam opada? Povređivanje od strane drugih? Tuđa bezobzirnost? Šta god da je, izgleda da se „kola uvek lome“ na pogrešnim ljudima i neko drugi nastrada ni kriv ni dužan.
Ali dobro… koliko je onih pitanja koje nam neki svakodnevno postavljaju onako, po inerciji? Imam komšinicu koja me svaki put kad me sretne, bez obzira koje je dobra dana i ima li smisla za to, pita: „Jesi vredna?“ Najčešće nemam pojma šta da joj odgovorim pa se nasmejem i kažem nešto blesavo tipa: „Eto, pomalo“. Pa šta da joj kažem? To mi kaže kad se vraćam s pijace sa punim rukama kesa i torbi, ali mi kaže i kad popodne krenem negde u šetnju.
Mnogo toga govorimo tako, po inerciji, tek da nešto kažemo, tek da ne bude tišine, „da se Božje vrši“, kurtoazno. Ili uopšte i ne govorimo…
A vi, kako ste?
