Crvenkapine priče

Lekcija o ljubavi i opraštanju

Kada sam pre više godina pokušavala da naučim feng šui (to je ona kineska nauka usklađivanja života sa snagama Univerzuma), malo sam istraživala šta se kod mene u stanu nalazi na pravom, a šta na pogrešnom mestu. Iz knjiga se definitivno nije moglo naučiti mnogo, ali sam uspela da shvatim da je u mom stanu najbolje mesto za razmišljanje i podsticanje intuicije, kupatilo. To mi je, ujedno, razjasnilo zašto mi najbolje ideje padaju na pamet dok se tuširam. Nažalost, mnogo toga dok se obučem i izađem iz kupatila, zaboravim.

Jutros sam se, baš za vreme tuširanja, setila nekih ljudi koje sam davno poznavala i koje baš i nisam volela, ali sam nekoliko važnih lekcija naučila upravo od njih. Reče jednom neko pametniji od mene da svaki čovek koga sretnemo zna nešto više od nas i da ne treba da ga pustimo da ode dok nas ne nauči to što zna. Upravo tako.

Više i ne znam tačno koliko, ali više od petnaest godina je prošlo otkad sam radila na jednoj od centrala Telekoma Srbija. Imala sam desetak godina mlađu koleginicu koja mi je na prvi pogled bila vrlo antipatična. Nekako se potrefilo da su je baš meni dodelili da je obučavam i posle toga smo se uredno javljale jedna drugoj kad se sretnemo, ali to je bilo sve, nismo imale ništa zajedničko, pa se nismo ni družile. Delovala mi je kao razmažena klinka koja je ulovila bogatog dečka, “sponzora” koji joj je ispunjavao sve želje, čak i one ne tako male.

Bilo je tu i putovanja, i ludih izlazaka, i preskupih cipela, tašni, garderobe… Cifre od kojih se normalnom čoveku vrti u glavi. Možda baš zbog toga, bila mi je još manje simpatična jer sam je gledala kao “sponzorušu”, sve do jednog dana kad smo se u isto vreme našle u sobi za odmor, sa još nekoliko kolega. Mala nam je svima održala lekciju o ljubavi koju ja pamtim do danas i trudim se da razmišljam i ponašam se tako.

Elem, ono što sam od svega što je rekla zapamtila bilo je to da je prava ljubav oslobođena ljubomore, posesivnosti i sujete. Ako nekoga voliš, želiš da taj neko bude srećan, pa bilo to sa tobom ili ne. Dok ste u vezi, ne opterećuješ voljeno biće glupostima, ne proveravaš ni njega ni njegovu ljubav, jednostavno se trudiš da taj neko bude srećan s tobom. A ako on (ili ona) jednog dana shvati da će sa nekim drugim biti srećniji nego sa tobom, ako ga voliš, pustićeš ga i biti srećna zbog njega. Jer, ti ga voliš i želiš mu svu sreću ovog sveta, čak i ako ti više nisi centar njegovog.

Predivno! Ali zaista. Mala je bila već tada mnooogo zrelija od mene i hvala joj na tome, hvala joj na ovoj divnoj lekciji.

U suštini, to je ono što je Oliver Mandić nekada opevao u pesmi “Osloni se na mene”. Sećate se, Oliška je pevao o toj pravoj, bezuslovnoj ljubavi, o tome kako će “i u dobru i u zlu” biti tu:

“A kada nađeš mir kraj nekog drugog ti,

povući cu se tad i srećan biću ja,

podeliću s tobom sve i čuvaću tvoj mir,

ali stati neću ja na tvoj put,

znaj, i u dobru i u zlu biću tu”.

Sećam se, kad sam tu divnu pesmu prvi put čula, pomislila sam, o Bože, ovo je čist mazohizam. On će sve to da uradi za nju i na kraju, ako ode, biće srećan iako je našla mir “kraj nekog drugog”.

Koliko sam samo pogrešila!

Ne, nije me sramota, sve su to stvari koje čine odrastanje i sazrevanje i koje su nam u životu potrebne da bismo jednog dana konačno shvatili i šta želimo i kako da do toga dođemo. I naravno, da bismo umeli da cenimo ono što imamo.

Nikada nisam bila preterano ljubomorna, ni posesivna, a na sujeti sam debeeelo radila i mislim da sam danas u priličnoj meri oslobođena svih tih ružnih osobina i osećanja. Ali ta mala, kojoj se ni imena više ne sećam, dala mi je jednu od najvrednijih lekcija u životu a da toga nije ni bila svesna. Hvala joj, gde god da je, verujem da je daleko dogurala.

Drugu lekciju o kojoj želim da pišem dobila sam nekoliko godina kasnije, od čoveka koji je bio potpuno neugledan i delovao kao neko ko nije ni mnogo pametan, ni preterano uspešan. Bila sam počela da radim u redakciji, i kao sekretarica, nosila na poštu mnogo toga, a s obzirom da mi neke stvari niko nije objasnio kako se rade, mnogo toga sam saznavala u hodu, pa tako i kako pravna lica koriste usluge pošte.

Poštu sam predavala skoro svakog dana kod istog čoveka, koji je uvek, ali UVEK imao neku zamerku na ono što sam donela. Ili nije bilo spakovano kako treba, ili je falio neki pečat, ili nešto nisam napisala gde treba, ma svakog dana nešto. Uz to, bio je jedan od onih, antipatičnih, ružnjikavih, Gogoljevskih likova. Mali čovek na mestu na kome mu se pružila prilika da one koji za sebe misle da su u nečemu bolji od njega, može da “spušta na zemlju”, nekim stvarima koje su svima nama potpuno beznačajne.

Ali njemu nisu bile beznačajne, on je samo radio svoj posao, najbolje što je umeo. Uz to, ja sam bila mlada sekretarica koja mu se dopadala, što sam shvatila kasnije, kada me je pozvao na večeru (koju sam uljudno odbila), pa mu je to bio razlog da malo više vremena provede u razgovoru sa mnom.

Danima sam se vraćala iz pošte potištena, jer je to već prelazilo u natezanje i pomalo i u maltretiranje. Primetile su i njegove kolege, pa počele da dobacuju i pokušavaju da me odobrovolje i nagovore da mu oprostim što to radi. Rekla sam da nema šanse jer sam već bila na ivici živaca. Em sam u redakciji stalno bila pod stresom, em još dođem kod njega pa me on svakog dana dokusuri. “Ne, nema šanse da mu oprostim”, rekla sam jednog dana dok mi je već para izlazila na uši od besa.

On me je značajno pogledao i rekao: “Onda ćete još dugo da patite.” Uh, kakva rečenica! Sećam je se i danas, i sećam se i njegovog glasa i grimase na licu dok ju je izgovarao.

Ako ne oprostim, mnogo ću više da patim ja sama nego on. Duboko!

Tog dana sam izjurila iz pošte, a sutradan se vratila mirna, staložena, sa osmehom na licu i više se nikada nisam naljutila na njega. Radila sam sve onako kako mi je rekao da treba, i kada sam odlazila iz redakcije, napisala sam i ostavila detaljna uputstva šta se kako radi za sledeću sekretaricu, da ne bi morala da prolazi kroz sve što sam ja prošla.

I tako, jutros mi, tokom tuširanja, dođoše u misli i jedno i drugo, jer ih se nekako uvek setim zajedno, valjda kao dve najveće lekcije o ljubavi i opraštanju koje sam u životu naučila od ljudi kojima više ni imena ne znam, ali sam im večno zahvalna.

A ljubav treba da bude baš takva. Bezuslovna, oslobođena svih ružnih osećanja, ljubomore, sujete, posesivnosti, jer sve te osobine govore mnogo više o nama samima nego o ljubavi koju osećamo prema nekome. Samo nesigurni ljudi su oni koji svoje bližnje maltretiraju ovim ružnim osećanjima koja ponekad imaju nesagledive posledice. To su ljudi koji nemaju poverenja u same sebe, pa tako ni u predmet svoje ljubavi. A onda tu i nema mnogo ljubavi, ima mnogo više egoizma.

I to su ujedno i ljudi koji teško opraštaju, i u stanju su da dane, godine i decenije provedu dureći se zbog kojekakvih gluposti. Na kraju se više i ne sećaju zbog čega sa nekim ne govore, to im, jednostavno, postane svakodnevica, pa drukčije i ne umeju. Mada, “još dugo pate”, što reče gospodin iz pošte, jer im ta osoba nedostaje u životu.

Za mene su ovo stvarno bila otkrovenja, pa ako ovom pričom mogu još nekome da pomognem, biću izuzetno srećna. Volite prvo sebe, a onda i bližnje, onom čistom ljubavlju, neopterećenom nesigurnošću. Budite sa ljudima koji vas prihvataju baš takve, kakvi jeste i sa kojima možete da budete najbolja verzija sebe. Jer kao što znamo, ljubav je osećanje koje se deljenjem umnožava.

 

#priče #crvenkapinakujna

 

Please follow and like us:

Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *