Mnogo volim knjige. Baš mnogo. Tu sam onaj najgori sakupljač, i mislim da mi ne bi smetalo da mi svi zidovi u kući budu ispunjeni knjigama. Bogu hvala, sad ih ima mnogo na internetu, a te u digitalnom formatu niti traže brisanje, niti se cepaju i više uopšte ne moraš da ih pozajmljuješ drugima pa razmišljaš da li će ti vratiti i u kakvom stanju, jednostavno ih pokloniš.

Mnogo sam knjiga izgubila upravo tako. Dam nekome da čita i tu knjigu više nikada ne vidim, jer su mnogi bahati, pa završi na ko zna kakvom mestu i kod ko zna koga. Nekad je i ne vrate, a nekad je vrate u takvom stanju da ti se plače kad je vidiš. Jesam, malo sam „odvaljena“ po tom pitanju, ali ja na knjige gledam skoro kao na živa bića i ne volim bahato ponašanje prema njima.

Danas sam došla u posed jedne koju sam davno čitala, ali je nikada nisam imala. Mnogo sam srećna što sam je našla jer sam, kad sam je uzela u ruke, imala utisak da ponovo srećem starog prijatelja. Predivan osećaj. U pitanju je „Skitam i pričam“, zbirka putopisnih kratkih priča Moma Kapora. 

Dok sam odrastala, čitala sam mnogo više, ali sam ih manje kupovala jer za to uglavnom nisam imala para. Trebalo je uložiti u neke druge stvari. Zato sam mnogo vremena provela po bibliotekama, koje obožavam i čini mi se da čim pomenem tu reč, već mogu u nozdrvama da osetim opojni miris starih knjiga koje tamo mirno stoje na policama i čekaju svoj red. 

U Novom Sadu sam, u jednoj od uličica u centru, svojevremeno otkrila nešto kao kafić-knjižaru-antikvarnicu šta god da je, koja se zvala „Prostor“. Mislim da je lokal, u stvari i nastao na mestu stare biblioteke, jer je imao i taj miris. Stolice su bile poređane svuda po delu sa knjigama, sve različite naravno, tako da je moglo da se sedi i lista do mile volje, ali je moglo da se popije i pićence… Divno!

Podsetilo me na moje nekadašnje omiljeno mesto u Beogradu, koje je pre više godina zatvoreno. Bila je to knjižara „Plato“ na Filozofskom fakultetu. Knjižara/džez klub/kafić/novinarnica/letnja i zimska bašta, ma ne znam ni ja više šta je sve bilo. Zatvorena je 2013. god. posle četvrt veka postojanja.

Teško sam to preživela. Jer, devedesetih godina prošlog veka, kad je bilo baš gadno, ne znam ni sama koliko sam vremena provela tamo. Prvo, tu sam mogla da listam i kupujem knjige, a s obzirom da je u centru, bilo je i zgodno mesto za nalaženje sa prijateljima. Ali ono što sam najviše volela bila je bašta u kojoj se leti svako veče svirao baš dobar džez. 

Kad sam imala para sedela sam za stolom i pijuckala piće, a kad nisam, sedela sam na stepenicama i samo slušala muziku, ali odslušala sam čini mi se sve velikane domaćeg džeza. Naročito sam volela kvintet Lazara Tošića, sa kojim je jednog davnog leta nastupala mala Ceca Slavković, koja je tada imala svega 16 godina. Kasnije se oprobala kao pop pevačica, a onda nestala, ali je džez pevala sjajno.

Nastupala je i gospođa Nada Knežević, ali čini mi se da je posebna poslastica ipak bila petkom, kad dođe Bisera Veletanlić. Bisa je potpuno neverovatna! Nebrojeno puta sam je slušala tada uživo i bila je maestralna svaki put. 

A i Laletov kvintet je baš voleo da svira s njom. Oni su svi sasvim posebni. Počev od šefa, koji je toliki zaljubljenik u bubnjeve koje svira da je milina bila gledati ga kako se sprema za nastup i montira ih. Kog njega, čini mi se, svaki šraf ima svoju futrolu, a montiranje bubnjeva je ritual. Često je nosio belu majicu na kojoj je pisalo „fanatic“. Jeste, savršeno mu je odgovarala, čovek je zaista fanatik.

I ostali su bili sjajni. Mnogo se i gostiju izređalo, ali se svirka uvek završavala isto. Ljubitelji džeza će znati o čemu pričam, bile su to uvek dve iste pesme, prvo „Cantaloupe Island“ (Herbija Henkoka), pa „Nutville“ (Horasa Silvera). 

Zaista sam obožavala njihovo izvođenje ove dve pesme. Znala sam da izađem na neko drugo mesto, možda čak odem i na neki drugi koncert i kad se to završi, pogledam na sat. Ako je negde oko 23:30h, stuštim se k’o furija do „Platoa“ da čujem ove dve pesme, pa da onda mogu mirne duše u 00:10h na noćni autobus kući na spavanje. 

Kako ono kaže stara izreka „svi putevi vode u Rim“, e za mene su u to vreme svi putevi vodili preko „Platoa“. Stvarno sam bila zaljubljena u to mesto. 

Od prošle godine “Plato” ponovo radi, ali sada je klasičan restoran. U delu gde je bila novinarnica sada je minijaturna knjižara, ali to definitivno više nije to. U redu, prijatno je mesto, bila sam nekoliko puta, dobra je i hrana, i usluga, ali ipak, to nije “to”.

I opet pričam o dobrim starim vremenima… Izgleda da starim, hihihi. Mislim, nije da nije lepo i danas, ima i danas događaja koji mi povremeno „nahrane glavu“ ili što bi jedan moj dragi prijatelj rekao „umiju dušicu“, ali ne tako često kako je to nekad bilo. 

Ni ranije nije bilo para, ali se u kulturu ipak više ulagalo. Danas smo zapali u totalnu apatiju, u ništavilo rijalitija i neukusa, da je bolje da ne počinjem da pričam o tome jer ću se samo iznervirati. Što bi rek’o Koja (frontmen grupe „Disciplina kičme“): 

„Neukusu treba reći NE
bilo kada ili bilo gde“.

E tako!

Ovih dana sam malo sređivala svoju kućnu biblioteku, pa naleteh na knjigu sa posvetom… 

U pitanju je knjiga poezije koju sam dobila još u srednjoj školi tako što ju je moj tada najbolji drug ukrao za mene iz jedne knjižare u Knez Mihailovoj ulici. 

Posveta glasi: „Mojoj dragoj Jeleni od njenog Stepe koji se us*ao od straha zbog ove knjige, ali to za njega nije ništa, ako je u pitanju Jecina želja.“

Bože, koliko je nežne i naivne iskrenosti u ovoj divnoj rečenici! 

Stepa, Goran i ja smo bili trojka. Veći deo dana smo provodili zajedno, u školi i oko nje, a dešavalo se i da posle škole dođemo kod mene i da njih dvojica ostanu kod mene i na spavanju, jer smo se zapričali.

Moj bata uđe u sobu i prvo nas izgrdi kad se saplete o njihove instrumente (Goran je tada svirao hornu, Stepa violu), pa se onda i on priključi našem zezanju i maratonskom preslušavanju albuma „Led Zeppelin“, „Deep Purple“, „The Doors“ ili, pak, Mocartovog Rekvijema. 

Bilo je to lepo vreme. Eto mi smo bili deca koja nisu imala ne znam kakve prohteve. Znali smo da sedimo u nekom kafiću satima cedeći jednu kafu i raspravljajući o „dubokoumnim“ stvarima, zamišljajući da smo već veliki umetnici. Tako smo sami sebi delovali odraslije i zrelije, iako smo bili mali, glupavi, klinci.

Ali pre neki dan se setih nečega što sam pročitala u još jednoj od knjiga Moma Kapora. I on je u jednoj od svojih priča pisao o krađi knjiga iz knjižara. Jednom prilikom je, već mator, na sajmu knjiga, tek da vidi da li je još uvek u formi, u kapuljaču svog đubretarca ubacio neku knjigu, prvu koja mu je došla pod ruku. Kad je izašao napolje, imao je šta da vidi, ukrao je svoju knjigu.

Kada sam u onoj knjizi poezije videla Stepinu posvetu, setih se kako se sve to desilo. Bili smo u Knez Mihailovoj, u jednoj od knjižara, jer sam ja oduvek volela da cunjam po njima, imala para ili ne, makar da vidim šta je novo. Kako je bila jesen, Stepa je imao neki mantil, u kome su mu bili bušni džepovi. 

Ja sam išla ispred njega, gledala knjige, i kad god bi mi nešto zapalo za oko, pokazala bih mu. On ništa nije komentarisao, ja bih krenula dalje i u jednom momentu, negde na pola razgledanja dotične knjižare, on meni kaže: „Idemo napolje.“ 

Pogledam ga začuđeno i kažem: „Ali nismo pregledali ni pola.“ On me uhvati za ruku i kaže: „Molim te, Jeco, ‘ajmo napolje, nešto mi nije dobro.“ Naravno, kad mi je tako rekao, istog momenta sam spustila knjigu koju sam upravo gledala i krenula za njim napolje.

Kad smo izašli, kaže on meni: „Idemo sad u „Kolarac“ na kafu“, i smeška se. Pogledam ga upitno, nije mi jasno šta se dešava. Malo pre mu nije bilo dobro, sad se smeška i vodi me na kafu, ali dobro, krenemo u kafanu.

Kad smo seli, on iz mantila počne da vadi knjige. Četiri komada!!! Kako? Gde? Zašto? Ništa nisam ni videla ni shvatila. 

On se zacenio od smeha, ne verujući da ništa nisam primetila. Išao je za mnom, i sve knjige koje sam mu pokazala kao zanimljive, ukrao za mene. Gledam ga i ne mogu da verujem, jer to nikada ni od koga ne bih očekivala, ali to je takvo vreme, vreme kad dečaci zbog devojčica prave najveće gluposti u želji da ih osvoje jer, nekoliko dana kasnije „stisnuo je petlju“ i priznao mi da je zaljubljen u mene. 

Popili smo kafu cerekajući se i kad smo kretali iz „Kolarca“ rekao mi je: „I od sad, kad ti kažem da idemo napolje, odmah kreći i ništa me ne pitaj.“ I nisam. Nikada više.

Rekoh već da se danas do knjiga dolazi lakše nego ikada, jer je mnoge moguće besplatno skinuti sa interneta. U ono vreme, ja sam bila redovan član gradske biblioteke. Sada to više nisam jer ono što volim da čitam, mahom nije mnogo skupo, pa to sebi mogu da priuštim. Naročito s obzirom da sam član skoro svih klubova knjige po gradu, tako da sve kupujem s popustom.

Ali svake godine na sajmu knjiga, kad vidim one divne i tako retke mlade ljude koji kupuju knjige i vuku kofere i kolica za pijacu prepune dragocenog štampanog tereta, puno mi je srce.

Većina današnje mladeži uglavnom veoma malo čita. Čak ni ono što im je obavezna lektira! Zato se prosto raznežim kad vidim ove druge koji vrlo često putuju iz unutrašnjosti da bi se snabdeli do sledećeg sajma, jer u gradiću iz koga dolaze imaju jednu ili nijednu knjižaru.

Juče sam ponovo bila na sajmu knjiga i moram da vam ispričam šta sam doživela. U jednom momentu, provlačeći se kroz gužvu, čujem nekoliko klinaca kako idu iza mene i komentarišu nešto do momenta kad je jedan od njih uzviknuo: „Eno ga ‘Kreativni centar’! Idemo tamo, ja mnogo volim knjige ‘Kreativnog centra’! Jesss!“

Tako su se stuštili ka štandu „Kreativnog centra“ da me umalo nisu srušili, ali i da jesu, ne bi mi smetalo jer sam se istopila kad sam ih videla kako jure tamo. To su klinci od najviše deset godina i podsetili su me na mene u to vreme. Ista sam takva bila! Sajam knjiga je oduvek bila važna manifestacija za moju porodicu i tata me je prvi put odveo tamo kad sam imala samo šest godina. 

Nevezano za sajam, kad gledamo uopšteno, tužno je koliko se pisana reč danas malo ceni. Vi koji čitate ova moja razmišljanja verovatno mislite isto. A tužno je i zbog toga što danas imamo svršene doktore nauka koji završe fakultete i ostanu polupismeni. U onome za šta su se školovali mogu zaista da budu izuzetni, vrhunski stručnjaci, ali da nastave da pišu „neznam„, ili „nemogu„, ili „šta mi hvali„. Strašno! 

To su osnovne stvari koje se uče u nižim razredima osnovne škole, ali se oni nekako provuku, nastavničko veće im da ocenu koju ne zaslužuju da im se ne bi kvario uspeh i nikada ne nauče osnovne stvari. A meni, što sam starija, takve stvari sve više smetaju.

Ne, nemam previsoko mišljenje o sebi, ali kad oko nečega nisam sigurna kako se piše, proverim, pa dok proverim i zapamtim za neki drugi put. Tužno mi je što ima toliko naroda kome ništa ne smeta i koji je postao nekako intelektualno lenj. 

Moj pokojni bata je govorio da su za njega genijalni oni ljudi koji su u stanju da održe predavanje o onome za šta su se školovali, ali ako ih odvedeš u kuhinju, skuvaće ti ukusan ručak, ako im daš instrument odsviraće bar nešto, ako ih odvedeš u galeriju, znaće bar nešto o slikaru čija je izložba u toku, o delu koje se izvodi u pozorištu i slično. 

Mislim da je to preneo i na mene, pa od obrazovanih ljudi očekujem da budu i svestrani i da od njih, slušajući ih, mogu mnogo toga da naučim. A kad mi neko drusne ono „neznam„, istog momenta padne u mojim očima. 

No, šta je-tu je… Nije taj neko kriv što me je razočarao, kriva sam ja što sam očekivala od njega više od onoga što on stvarno jeste.

Nego, da ne dužim više, propisno sam vas udavila, a i nove knjige me čekaju… Sajam traje do nedelje, pa ako volite knjige, požurite da sebi kupite malo štampane „zimnice“. Zima je pred nama, a ima li šta lepše nego ušuškati se negde pored peći, sa šoljom čaja i knjigom u ruci? Za knjigoljupce poput mene, skoro da nema.

Zato, navalimo! Jer, kako sam pre neki dan pročitala negde na Fejsbuku: „Čitanje može ozbiljno ugroziti naše neznanje“.

Baš tako!

Voli vas vaša Crvenkapica 🙂