Volim kolače, ali ne mogu baš da kažem da sam baš luda za njima. Mislim, ne izbegavam ih, ali ako mogu da biram, moj izbor će uvek pre pasti na nešto slano, nego na slatko. A upravo grickalice kao što su ove lanene pločice sa parmezanom su moja najveća slabost, i razlog što sam veći deo života provela sa viškom kilograma. Jednostavno, obožavam ih!
Sa svim vrstama semenja, od svih vrsta brašna, uopšte ne pravim pitanje. Kupim tako u prodavnici zdrave hrane po 200 gr, kao, da mi potraje malo duže. I doduše, potraje mi, nekad jedan, nekad čak i dva dana! Ono što neko reče: „Kupim keks i sok, da ima u kući ako neko dođe. I onda dođem ja“. E baš tako!
Razmišljam jutros, stojeći ispod tuša (a gde bi drugo), šta bih o tome mogla još da kažem. I šta god da mi padne na pamet, deluje mi bezveze, a u glavi mi Bajagina „Vesela pesma“. Došla sama od sebe, i ne da mi mira. Jel’ vam se dešava to tako, da vas neka pesma zarobi, pa ceo dan kola po glavi? Meni redovno! Ali kad je nešto što volim, i ne bunim se, ali kad je nešto što me iritira… Uh, to je gadan problem. Ceo dan ne izlazi iz glave, a nervira. Da nije u pitanju Bajaga, verovatno bih morala da napravim još jednu turu ovih pločica pod odmah! Eto, Baja nije ni svestan da me je spasao danas od prejedanja.
Nego, da ne razlažem dalje temu koja se ne odnosi na recept, da odmah pređemo na mešenje, dok nisam otišla predaleko.
Potreban materijal: 2 šolje (one od 1.8 dl) brašna po izboru, 1 kašičica praška za pecivo, 1 kašičica soli, 1/3 šolje lanenog semena, 1/3 šolje susama, 1/2 šolje rendanog sira parmezana (za posnu verziju, slobodno ga izostavite), 3/4 šolje tople vode, 3 kašike ulja, 1 malo jaje za premazivanje (može i bez premaza).
U činiju za mućenje, sipala sam prvo brašno, dodala prašak za pecivo, so, laneno seme, susam i rendani parmezan, pa dobro izmešala dok je još bilo suvo. Zatim sam dodala ulje i vodu, pa mutila viljuškom, dok nije počelo da liči na testo. Onda sam nastavila da mesim rukom, dok nisam dobila lepu kuglu, i čistu činiju.
Uključila sam rernu da se zagreje na 180 C, pa dva pleha za pečenje obložila papirom.
Posula sam dasku za mešenje sa malo brašna, pa razvaljala testo onoliko tanko koliko sam mogla. Što je tanje, kad se ispeče – biće hrskavije. Ako ne volite tvrdo i hrskavo, može da bude i deblje.
Razvijeno testo sam sekla na pločice različitih debljina onim točkićem za sečenje testa, pa ređala u plehove. Kad sam završila, umutila sam jaje, pa premazala sve pločice i stavila ih u rernu da se peku oko 15 minuta. Kad je parmezan intenzivno zamirisao a one lepo porumenele, izvadila sam ih iz rerne, pa odmah, sa papirom stavila na kuhinjsku rešetku da se ohlade do kraja.
Malo sam poslužila odmah, uz čaj…
… a ostatak spakovala u metalne kutije za čajne kekse, za onaj već pomenuti slučaj ako neko dođe. Ali, pošto nije bilo drugih kolača, do uveče smo došli mi…
Zaista su odlične! Parmezan im daje onu sasvim posebnu aromu, ali i bez njega su super, i daju mogućnost za eksperimentisanje sa semenima, brašnima i drugim sirevima. Mogu da budu i posni, i mrsni, kako više volite ili „kako vam drago“, što bi rekao Šekspir.
Zato, probajte, uživajte i prijatno vam bilo.
Voli vas vaša Crvenkapica 🙂
