Osamdesetih godina prošlog veka, kad su u Beogradu počele da se otvaraju picerije, bila je velika fama oko „tajne“ vezane za testo za picu. Neki i danas veruju u to.

Može se praviti na zaista mnogo načina, počev od toga da je ono najklasičnije testo „kiselo“, sa kvascem (i to je jedino koje Italijani priznaju kao pravo) ali se prave i druge varijante sa jogurtom, belim vinom, kiselom vodom, itd. Uglavnom se peče, ali postoji i varijanta koja se prži (pizza fritta), a tu su i razne varijante, izvedene iz osnovne, kao što su tzv. italijanske piroške, pancerote i slično.

Elem, ono što je najbitnije kod pice je to da nikako ne treba preterivati sa nadevom. Što više nadeva – pica će biti gnjecavija, što vam sigurno nije cilj. Kod pice važi pravilo „manje je više“, znači, ne više od tri do četiri namirnice, to je maksimum.

U kućnim uslovima uglavnom je nemoguće ispoštovati pravilo da se pica peče na temperaturi od 250-300C, ili još bolje na 400C. U najboljem slučaju peći ćemo je na 220-250C. Zato i ne treba preterivati sa nadevom, jer od brzine pečenja zavisi i koliko će testo narasti i koliko će se natopiti.

Najvažnija tri sastojka dobre pice su testo, paradajz i sir, sve ostalo dodajete po sopstvenoj volji. Sir treba da bude kvalitetan i da se lepo topi, paradajz je uglavnom pelat, mada ja u zimskim mesecima radije koristim onaj koncentrovani paradajz-pire iz tegle, ili napravim klasičan sos sa domaćim kuvanim paradajzom.

Danas sam prvo pristavila sarmu, pa shvatila da ona definitivno neće stići za današnji ručak, a onda rešila da napravim brzu picu od onoga što mi se zateklo u kući.

Ispalo je odlično, pa recept delim i sa Vama. 🙂

Potreban materijal za testo: 2 čaše (od 2 dl) brašna (koristila sam 1 čašu integralnog – 1 belog), 1 čaša jogurta (može i kefir ili kiselo mleko), 2 kašike ulja (po mogućnosti maslinovog), 1/2 kašičice soli, 1/2 kašičice sode bikarbone, malo bosiljka (volim da mi testo bude šareno); za nadev: šta god volite ili šta Vam se tog momenta zateklo u frižideru, u mom slučaju to su danas bili: sos od paradajza, fini listići pančete, sir (neki tzv. pivnički koji se veoma lepo topi), masline (zelene sa paprikom), origano i bosiljak.

Prvo sam zamesila testo od brašna, kefira (pravim svoj domaći), ulja, soli i sode bikarbone, razvukla ga što sam tanje mogla i stavila u pleh obložen papirom za pečenje. Zatim sam uključila rernu da se greje i krenula da pravim sos.

U dublji tiganj sam sipala maslinovog ulja koliko je potrebno da pokrije dno, kad se zagrejalo dodala kašiku brašna, i sipala jednu čašu domaćeg (maminog) kuvanog paradajza. Mešala dok se nije zgusnuo, dodala malo bosiljka i skinula sa vatre, pa njim premazala picu. Kao što rekoh, umesto domaćeg sosa, možete i da je premažete paradajz-pireom.

Rasporedila sam listiće slanine, pa onda masline i na kraju sir. Pošto ne volim da rendam bilo šta (jer se vrlo često povređujem kad koristim rende pa ga se užasavam), uzela sam ljuštilicu za povrće i njom sekla tanke listiće sira pa ređala da sve lepo pokrijem. Posula sam origanom i stavila u sada već dobro zagrejanu rernu (do kraja, mislim da je negde oko 220C, šporet mi je toliko star da sam mu brojeve već odavno izribala. 🙂

Pekla se nekih 15-tak minuta, a i na stolu je izdržala otprilike toliko. 🙂
Probajte, nećete se pokajati.

I ja sam nekad davno znala da kupim onu gotovu, polupečenu podlogu i napravim picu na brzinu, ali otkad sam otkrila ovu varijantu, to više ne radim. Za ceo ovaj posao Vam je potrebno oko 25 minuta do pola sata, ali se kvalitet ne može porediti jer ovde tačno znate šta ste stavili, dok nam industrija podmeće mnogo nezdravih aditiva.

Prijatno! 🙂

#pizza #pica #brzapica #picasajogurtom