Muzika

33 nijanse nostalgije

Od pre nekoliko godina, vinil je ponovo u modi. Gramofonske ploče nam se vraćaju na velika vrata. Stari bendovi rade reizdanja, dok se oni mlađi trude da bar jedan album objave i na vinilu, jer to je danas stvar prestiža.

I tako, razmišljajući o pločama, polako počinjem da vraćam film unazad… A čini mi se da sam koliko onomad izašla iz prodavnice ploča PGP RTB u Makedonskoj ulici u Beogradu, noseći pod miškom tada poslednji album Erika Kleptona.

A ne da nije bilo koliko onomad, nego je prošlo 30-tak godina.

Kako se “pravilno” nose ploče

Ploče su se, pravilno, nosile upravo tako, pod miškom. Na kasi bi vas uvek pitali da li želite da vam je upakuju u odgovarajuću kesu ali neee, to nije dolazilo u obzir! Ploča se s ponosom nosila “gola”, pod miškom, da svi mogu da vide šta slušate. Jer, u to neko, “naše” vreme (’80-ih godina prošlog veka), bilo je izuzetno važno koju muziku volite.

Kad vas istomišljenici vide sa nekom važnom pločom, može se desiti da upoznate novog najboljeg prijatelja ili srodnu dušu. Istovremeno, oni koji ne vole istu muziku kao vi, okrenuće glavu na drtugu stranu i ostaviće vas na miru jer, jer im niste zanimljivi.

Razmišljam o tome danas i, sa vremenske distance, mislim da to i nije bilo tako loše…

“Sve bilo je muzika” (A.Dedić)

Dok je muzika imala veću važnost, nekako mi se čini da smo se razumeli lakše, brže i uvek imali neke zanimljive teme za razgovor.

Danas je to retkost, osim ako se bavite muzikom. Onda tema za razgovor sa kolegama i istomišljenicima uvek ima na pretek, ali se često nadmudrujete i raspravljate o vrlo konkretnim stvarima. O tehnici, virtuoznosti potrebnoj za izvođenje, melodijskoj liniji, ritmu, osećanjima koja vas prožimaju dok slušate ili izvodite neko delo.

Ipak, da se vratimo na ploče…

Ploče su, u ono vreme, bile prava umetnička dela jer se i u omote ulagalo mnogo. Dizajn omota ponekad su radili umetnički fotografi, a ponekad i slikari, u zavisnosti od afiniteta samih muzičara. Jedan takav omot, za prvi album Arsena Dedića pod nazivom “Čovjek kao ja”, izložen je u njujorškom Muzeju moderne umetnosti (“MoMA”). Dizajnirao ga je Mihajlo Arsovski, jedan od pionira grafičkog dizajna u Hrvatskoj.

Arsen je za to saznao tri dana pre svoje smrti, a album je prodat u više od 60.000 primeraka. S ponosom mogu da izjavim da i ja imam jedan, dobijen od prijatelja koji ga je pronašao negde na tavanu, među starim pločama svojih roditelja. Album je i danas u dobrom stanju, i u dobrom društvu još nekih sjajnih umetnika svog vremena.

Zaljubljenici u pucketanje

Kada govorimo o pločama, mi, zaljubljenici u njihovo pucketanje, gledamo na njih na neki svoj, sasvim poseban način. Nekada su ploče kružile među prijateljima, pa u tom kruženju često i nestajale. Ali isto tako, ponekad su se, kao po zakonu karme, vraćale i dovodile drugarice.

Više puta mi se desilo da me neko od poznanika rastuži tako što mi neku ploču ne vrati, ili je pozajmi nekom drugom, koga uopšte i ne poznajem, i više je ne vidim. Ali se isto tako dešavalo i da mi neko od prijatelja donese nekoliko svojih ploča i kaže: “Ja više nemam gramofon, a znam da ti voliš ploče”. Tako sam do nekih veoma vredih primeraka došla “nepodnošljivo lako” što bi rekao Milan Kundera.

A uz ploče, išle su i kasete…

Upoznala sam više pravih kolekcionara i svi su bili nepoverljivi kad im zatražite neku od ljubimica, da preslušate ili presnimite na kasetu. Obično bi rekli: “Daj mi kasetu, snimiću ti ja”. Tako su izbegavali rizik da ostanu bez ploče ili da im je neko ošteti. I sama sam to radila više puta.

Poznavala sam i jednog pravog fanatika koji je imao čudan način za čuvanje ploča. Čim kupi novu, presnimi je na kasetu i posle sluša sa nje, a ploča stoji i ne dira se dok se kaseta ne uništi ili pokloni nekome. Onda snimi novu kasetu, da može ponovo da sluša, a ploču i dalje čuva.

Čudno, zar ne?

Pa i jeste čudno jer draž ploča i jeste upravo u tome da muziku slušate sa njih. “Od sve tehnike koja je posle vinila izmišljena, nikada nijedna nije mogla da donese tu punoću zvuka”, kaže gospodin Žarko, mehaničar koji mi popravlja gramofon, nabavlja igle i održava stari muzički uređaj koji već dugo imam. Sasvim je u pravu čovek, zna šta priča.

A kako to danas izgleda…

Ne mogu ni da zamislim kako današnjoj mladeži deluje to naše ludilo jer muziku skidaju sa interneta ne razmišljajući o tome kako je dospela tamo. Neko, najčešće imaginaran, se potrudio da je spakuje, sredi i postavi na nekom klaudu, a onda postavio link na nekom forumu i dao i drugima da se posluže i besplatno preuzmu za sebe. Mada, i to vreme polako prolazi…

A ploča je, ipak, ploča…

Svaka ploča je mali svet za sebe. Sve su imale neku svoju priču, ponekad smešnu, ponekad tužnu, ali svakako zanimljivu. Neke su bile takve da su vas terale da svaki put kad ih stavite na gramofon, preslušate cele jer, priča se čita od početka do kraja, a ne na preskok, zar ne? Za mene je to oduvek bio “Dnevnik jedne ljubavi”, fenomenalne Josipe Lisac.

Ali bilo je i onih kod kojih bi vam jedna strana ploče legla, a druga morala da pričeka. Ponekad, da sazrite, a ponekad je i ostajalo na tome. Moram da priznam, za mene je to bio prvi album grupe “Smak”. Sve pesme sa prve strane postale su veliki hitovi i uvek sam ih rado slušala, dok je cela druga strana samo jedna pesma, “Put od balona”. Za nju sam morala da sačekam da sazrim, jer ipak, bila je to muzika prethodnih generacija, simfo rok, a ja sam u to vreme bila klinka koja to nije mogla da razume.

No, naučila sam s godinama da takve stvari ne treba siliti. Kad nešto ne ide, ostavim da sačeka svoje vreme. A onda, u pravom trenutku, progutam s apetitom, čudeći se samoj sebi kako ranije nisam mogla. Danas sve radim tako. I kad čitam neku knjigu, i kad pišem, i u bilo kom drugom slučaju. Nije svako vreme “pravo”.

Magija nove ploče

Postoji jedan sasvim poseban trenutak, o kome uvek razmišljam zatvorenih očiju, sa osmehom na usnama, a to je trenutak kada nabavim novu ploču. Ritual prvog stavljanja na gramofon, spuštanja igle na ploču, sedanje u omiljenu fotelju sa omotom u rukama i hedonističko uživanje u omiljenoj muzici. To mi često nedostaje, sada kada je većina muzike u digitalnim formatima. Predivan osećaj, zaista.

I uvek kada o tome razmišljam, setim se šaljivog uputstva za rukovanje, koje je nekadašnji frontmen grupe “Poslednja igra leptira”, Nenad Radulović (Neša Leptir), napisao na svom prvom albumu. Album se zvao “Napokon ploča”, a uputstvo je glasilo ovako:

“Pruži se desna ruka. Uzme se ploča. Uzme se gramofon. Tačka. Ploča se naglo istrgne iz omota, tako da se isti pocepa. Ploča se naglim pokretom tresne o gramofon. Posle pucanja ploče u komade i preslušavanja odlomaka sa iste, odlazi se u prodavnicu i kupuje nova. Ovakav način upotrebe obezbeđuje visok kvalitet zvuka i tiraža.”

Predivni, neponovljivi i nikad prežaljeni Nenad Radulović, a.k.a Neša Leptir, a.k.a Baba Višnja i ko zna šta sve još.

Postepeno nestajanje ploča

Jedno vreme je bilo tužno gledati kako ploče nestaju. Sećam se događaja iz 2016.godine kada su novi vlasnici televizije “Studio B” bacili u smeće oko 1.500 ploča i ko zna koliko beta traka iz arhive programa.

Na sreću, za to je čuo naš proslavljeni košarkaški reprezentativac Žarko Paspalj, pa je kamionom otišao u reciklažni centar u Višnjici, potovario ih  i odneo svojoj kući. Bilo mu je neshvatljivo kako su mogli da izbace ono što je u stvari bila arhivska građa.

Četiri dana su paketi sa pločama stajali u dva kontejnera, napolju, i pravo je čudo da nije pala kiša i uništila sve. Omoti su bili u prilično lošem stanju, ali su ploče bile očuvane. Kaže da je u pitanju mnogo klasike, ali i domaćeg i stranog rokenrola. Da nije bilo Paspalja, to ogromno blago moglo je da završi u reciklažnim mlinovima. Tužno.

Nikad dovoljno

Ipak, možda najveću privatnu kolekciju ploča na ovim prostorima ima Vlada Janković Džet, naš poznati radio voditelj, bas gitarista i pevač. Njegova kolekcija sadrži oko 12.000 ploča, ali kad ga pitaju koliko tačno ima, on kaže: “Nedovoljno. U tome i jeste lepota kolekcionarstva ove vrste jer nikad nemate sve.” Baš tako, uvek postoji još nešto što želite da nabavite.

Ali, nije sve propalo

“Neki novi klinci” (što bi rekao Đorđe Balašević) ponovo otkrivaju i uživaju u nostalgičnom pucketanju vinila. Uče da cene punoću zvuka i lepotu omota koji ostaju kao spomenici vremena u kome su nastali jer bilo je svakakvih, pa i vrlo avangardnih i ponekad zabranjivanih.

A u prodaji se sve češće mogu naći i veoma lepi, retro gramofoni, koji upotpunjuju kompletan doživljaj.

I za kraj…

Ako još uvek negde imate neke stare ploče, a možda i gramofon koji radi, napravite im mesta među modernim uređajima. A onda, ponekad, počastite svoje uši i dušu predivnim pucketanjem na 33 obrtaja u 33 nijanse nostalgije.

Autorski tekst: Jelena Todorović

Slike: https://unsplash.com/

Prvi put objavljeno na: http://www.yuradiostanice.com/blog/33-nijanse-nostalgije-5.html

#crvenkapinakujna #priče

Please follow and like us:

Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *