Moj dragi sestrić Mita, divan dečkić, kad je bio sasvim mali, sva nova mesta na kojima je bio je pamtio po tome šta je tamo jeo. Kad mu nešto pričaju pa ga pitaju da li se seća recimo nekog mesta prošle godine na moru, on samo pita: „A šta smo tamo ručkali?“ I o’ma se seti! Pametan dečko, na tetku, naraFski.

Tako i ja, kad god jedem dooobru italijansku klopu, setim se događaja iz Igala, leta 2005-te…

Inače, mnogo volim Igalo, jer je mirnije od Herceg Novog, ne ide toliko u brdo, nema mnogo stambenih zgrada i atmosfera mi je nekako prijatnija. Kad god smo moj dragi i ja u Novom, nema dana da ne prošetamo i do Igala.

Elem, jednog dana smo tako šetali posle plaže i ogladneli, pa naleteli na divan italijanski restorančić na samoj obali, sa prelepim pogledom na ulaz u Boku Kotorsku. Vidimo, nema nikoga, samo neki šašavi tip sa keceljom i maramom na glavi (koja mu krije gustu kovrdžavu kosu) sedi ispred.

Sve je spremno, ali kao da još uvek ne rade. Deo na kome je spoljna “sala”, je na malom podestu koji je pokriven tendom, unutra samo četiri stola sa klupama (kao po konobama), karirani crveni stolnjaci i boemska atmosfera – sve što volim.

Dođemo do tog tipa ispred i pitamo da li rade, on na lošem srpskom odgovori: “Da, da, izvolite”, i posla nas da se smestimo.

S obzirom da smo bili prvi gosti te večeri, smestili smo se na najbolje mesto da možemo da uživamo u pogledu, a odmah zatim pojavio se i on. Ispalo je da je to šef lično, da je došao prvi da otvori restoran i pripremi kuhinju. Konobara još nema, ali sve je u redu, poslužiće nas on. Lepo. 🙂

A sada ću pokušati da vam dočaram kako je tekao razgovor sa njim, jer čovek priča srpski sa italijanskim akcentom i to je teško opisati ovako, ali bio je beskrajno simpatičan. Staviću akcente da bih dočarala njegovu dikciju, koliko to bude moguće.

Gledamo mi jelovnik, pa pitamo za pastu sa morskim plodovima, a on kaže: “A ne, ne móze. Nema plodovi, jos nisu stigli.”
Pitam ja onda za pastu sa tunjevinom, a on će opet: “Ne, ne móze ni to, tunjevina ni svéza, iz konzérve”, reče onako s gađenjem.
“Pa šta može”, pitam ja. “Jel’ može pasta con pomodoro e basilico?” (Za one koji ne znaju, to je jednostavna pasta sa paradajzom i svežim bosiljkom).
“E to moze, samo, ‘oce spageti ili ja mesi fina kratka pasta?”

Naravno da smo se odlučili za njegovu sveže umešenu pastu i naravno da je bila božanstvena. Mislim da i danas mogu da se setim kakvog je bila mirisa, ukusa i kako je izgledala. Svaka mu čast!

Konobar još uvek nije stigao, a mi smo pojeli svoju divnu pastu i popili pićence, pa zatražili i račun. Šašavi Italijan nas pogleda, pa reče opet – šta? Naravno: “A, ne móze!”

Što li sad ni to ne može, pitamo se mi, a on nas pogleda onako mrtav ozbiljan, što bi Momo Kapor rekao “elegantan k’o sam đavo”, pa kaže:
“Ne móze racun. Vi ste moji gosti i ne mozé ide tek tako. Prvo jedno malo kafa espresso. To je italijánska tradícija.”
“Dobro”, kažemo mi klimajući glavama, “onda prvo kafa pa račun.”

Izgubi se on i posle nekoliko minuta donese dva mala espresa (ona najkraća), na njegov račun, kao poklon za prve goste tog dana.
Popijemo mi kaficu, platimo, zahvalimo se na svemu i krenemo uzbrdo, kući, nekim stepenicama pored groblja.

Meni nešto vrućina, onaj espreso mi bubnja u slepoočnicama. Skinem košulju koju sam imala preko haljinice za plažu, vežem je oko struka, rančić sa potrepštinama stavim na leđa i krenem stepenicama onako sva ubrzana, k’o da sam popila jedno šest “Guarana”.

Negde na pola stepenica, shvatim da mi nema dragog… Okrenem se, a on sedi na stepenicama, dahće i kaže:
“Luda ženo, stani malo, gde si zapela? Umreće ti muž ovde na stepenicama. Al’ dobro, tu je groblje, samo me prebaci preko ograde i pravi se da ništa ne znaš.” 😀

Tek onda sam shvatila koliko sam se i sama zaduvala, pa sam sela pored njega, malo smo se odmorili, pa nastavili kući.

Ali i danas, kad god jedem pastu, setim se šašavog Italijančića i njegovog: “A, ne móze, ne móze…”

 

#priče #igalo #crvenkapinakujna