Čajni keksići sa pomorandžom su jedna od mojih omiljenih grickalica uz topli napitak koji obožavam. Malo je falilo da u naslovu stavim “sa ukusom pomorandže”, al’ se setih da je to marketinški trik koji proizvođači koriste kad hoće da nas navuku da kupimo nešto. Napišu da je sa ukusom pomorandže i mi kupujemo ne razmišljajući da je to sa veštačkom aromom a ne sa pravom pomorandžom. E pa kod mene nema ništa što je veštakis, sve je pravo, da se zna!

U principu, u današnje vreme je sve nešto veštačko, polugotovo. Počev od hrane, preko kozmetike, do delova tela.
Današnje žene na sebi i u sebi imaju mnooogo veštačkih stvari. Počev od veštačkih trepavica, noktiju, depiliranih pa iscrtanih obrva, do potpuno rekonstruisanih delova tela u koje se ubacuje svašta, od nekih slanih rastvora, preko kolagena do silikona. To apsolutno podržavam kad je zbog nekih nesrećnih okolnosti (bolesti) neophodno, da bi se žena, sama sa sobom, kad se pogleda u ogledalo bolje osećala. Ali to je mnogo ređe, jer takvim ženama je zdravlje na prvom mestu, sa izgledom se brzo pomire. Uglavom takve stvari rade žene kojima to uopšte nije potrebno, nego žele da izgledaju lepše i mlađe, a neretko naprave nešto mnogo gore, pa se posle kaju.

Ne spadam u takve. Totalno sam demode. Niti se šminkam, niti se slikam i vešam selfije non-stop šta god da radim, niti depiliram obrve, niti pućim usta… Sve što je na meni veštačko je boja za kosu, koju koristim otkad sam počela da dobijam sede, inače ne bih ni to. Ma definitivno ne pratim modu, ali uopšte.

Prema tome, dabome. Ni u mojoj kuhinji nema ništa veštakis, osim što volEm da koristim one silikonske kalupe, jer je silikon u kuhinji veoma koristan. A i pazim šta pričam, što se iz priloženog vidi, pa u svoje recepise stavljam samo prirodne sastojke, tako da ni današnji keksići nisu sa ukusom pomorandže, nego lepo sa pomorandžom, i sa sokom i sa korom.

A jel’ znate onaj vic kad su pitali Cigu (izvinjavam se Romima unapred, više puta sam dokazala da nemam ništa protiv njih i da se s njima veoma lepo družim) kakve devojke voli?

Ciga se zamisli, počeše po glavi, pa kaže: “Pa, da je lepa, zgodna… da se tušira svaka tri-četr’i dana… i da ima oči kao pAmarandža.”

Genije! Hihihi…

Elem, da se vratim na ove ove divne čajne keksiće sa pomorandžom koji su mnooogo dobri za umakanje, pod uslovom da vam je mali prst podignut dok pijete čaj sa prijateljicama uz ono nezaobilazno “slatka moja, živa nisam, moram ovo da ti ispričam”…

I eto kako kažem da neću više pa se opet setim nečega i moram da razvučem priču. Nekad davno, u prošlom životu, ja sam svirala klavir. Elem, taj mali prst na desnoj ruci mi je malčice kriv (nasledno, i mamin je takav) i nekako uvek stoji podignut, evo i sad dok kucam. Sedim ja jednog dana na času klavira i pokušavam da odsviram neki malo komplikovaniji takt, a prstić stoji gore. Moja draga profesorka Mima u jednom momentu kaže:

“Mala, ‘ajde stani, pa pogledaj kako ti stoje prsti. Jel’ ti ovde s frajlicama piješ čaj ili sviraš klavir? Sad ću da ti ga prebijem da se više ne uspravlja.” Hihihi…

Naravno, nije mi uradila ništa, u današnje vreme bi je neko verovatno tužio za to što je uopšte rekla, ali bilo je to neko drugo vreme. Eee, al’ me je naučila da ga kontrolišem bar dok sviram, što se na kucanje ne odnosi, tako da, opa! Eno njega opet gore.

E tako… Pošto sam vas malo zabavila, mogu da pređem na recept…

Potreban materijal: 350 gr brašna (i još malo za mešenje), 100  gr žutog šećera, sok i kora 1 pomorandže, 100 gr svinjske masti (ili 120 gr putera), 2 kašičice praška za pecivo, 2 jaja, suvo grožđe ili nešto drugo za dekoraciju.

U dublju činiju sam prvo razbila jaja i malo ih umutila, dodala im sok i koru pomorandže i mast, pa sve dobro izmešala. Zatim sam dodala brašno, prašak za pecivo i šećer, pa sve izmešala i zamesila lepo, glatko testo.

Uvila sam testo u foliju, pa ga ostavila da odstoji u frižideru oko pola sata, da bi se lakše mesilo.

Kad je testo dovoljno odstajalo, izvadila sam ga iz frižidera, pa odmah uključila rernu da se zagreje na 180 C i obložila pleh za pečenje papirom, pa ga stavila pored sebe da mi bude zgodno da ređam.

Pošto je testo bilo prilično lepljivo, dodala sam još malo brašna pa ga premesila, a onda otkidala komadiće veličine oraha, oblikovala kuglice pa ih malo pritisnula da dobiju oblik keksića i ređala u pleh malo udaljene jedan od drugog, jer u toku pečenja narastu. Na svaki sam stavila po jedno zrno grožđa (vi možete i nešto drugo, ako više volite) i malo ga utisnula u sredinu keksa.

Kad se rerna zagrejala, ubacila sam ih i pekla tačno 12 minuta. Toliko je dovoljno da se odozdo zarumene i da dobiju te tufnice na krajevima, a da ipak ostanu beli i da se ne presuše.

Pečene keksiće sam ostavila da se ohlade u plehu, a onda prebacila u metalnu kutiju, koja je za čuvanje definitivno najbolja, pa poslužila uz popodnevnu kaficu/čajić, ko šta voli… Predivni su, mirisni, ukusni i tope se u ustima.

Prijatno! 🙂

 

#domaćikeks #čajnikeks #čajnikeksići #čaj #pomorandža #crvenkapinakujna