Vraćajući se jutros s pijace, srela sam drugaricu iz razreda, iz osnovne škole. Nikad se nešto preterano nismo družile tako da bih u današnje vreme rekla da mi je poznanica, ali s obzirom da se znamo toliko dugo, neka bude da mi je drugarica.
U ono vreme, ona je bila jedna od onih „popularnijih“ devojaka. Bolje je prolazila kod tadašnjih dečaka, pa i kasnije, kod mladića. Nažalost, danas izgleda kao da je svašta preturila preko glave ili kako to novinari znaju da kažu, kao da je „život nije mazio“.
Poprilično se ugojila što vrlo loše nosi, pola zuba nema, sva je nekako zapuštena… ma tuga. Nikad se nije udavala, trenutno nema nikoga, živi sama i o njoj brine još jedino starija sestra, koja joj dolazi s vremena na vreme.
I, kao i svi radoznali ljudi, kad sretnem nekoga za koga dugo nisam čula, obično ga potražim na društvenim mrežama, pa tako potražim i nju… Kad ono, na profilu slika od ko zna kad, na kojoj izgleda mnooogo bolje nego danas, koju joj lajkuju i komentarišu do besvesti, verovatno muškarci sa kojima dolazi u kontakt na internetu. Naravno, sa njima ne ide dalje od toga jer, kad bi videli kako ona stvarno danas izgleda, verovatno bi većina pobegla glavom bez obzira.
Krenem malo da razmišljam o tome, pa se setih još nekih takvih, „popularnih“ devojaka iz istog perioda koje isto tako srećem s vremena na vreme. Bacim pogled i na njihove profile, kad ono isto! Sve drže neke slike iz „boljih“ vremena, izdaju se za ono što više nisu i tako verovatno „love“ lajkove, koji im podižu lažno samopouzdanje.
Ne mogu da ne pomislim, a šta se desi ako nalete na nekoga uživo? Kako ti ljudi reaguju kad vide kako one stvarno izgledaju?
Ne znam, ja to nikada ne bih mogla da uradim nekome, ali izgleda da se danas mnoge žene ponašaju kao one samozvane „dive“, koje programima za obradu slika peglaju sebi bore i celulit, vajaju tela i naravno, uvek se slikaju napućene, sa velikim dekolteom u prvom planu.
Bože, kako je meni sve to daleko, degutantno i degradirajuće za jednu ženu.
Pametni muškarci obično kažu da ne postoji ružna žena. Svaka žena je lepa, prvenstveno zbog one unutrašnje lepote koja iz nje izvire (ili ne), a onda i zbog fizičkog izgleda koji uopšte ne mora da bude „savršen“. Sasvim je dovoljno da izgleda pristojno, da vodi računa o sebi, da se ne zapusti i da ne baca u prvi plan ono najružnije na sebi već da gleda da istakne ono što je najlepše.
Savršena šminka za svaku ženu je osmeh, a garderoba koju nosi treba da joj pristaje. Ne treba da nosi nešto što je trenutno u modi ako u tome ne izgleda dobro, ako je sapinje da ne može da hoda, ako ističe njene kratke noge, preveliku zadnjicu, malo veći stomak ili pak, preteranu mršavost.
Jer, kao što već rekoh, svaka žena je lepa ako je negovana, ako vodi računa o sebi i ako radi na sebi. A nega se odnosi na sve, ne samo na kozmetiku koju koristi. Svaka žena može da vežba (ili barem malo više hoda), da vodi računa o ishrani, da se ne hrani prerađenom, brzom hranom, da ne pije gazirane sokove i alkohol, da ne puši, da čita, da ima lepe manire, da se trudi da postane bolja verzija sebe.
To je ozbiljan rad koji traje dok god smo žive. I to je ono što treba da radimo prvo zbog nas samih, a onda i zbog bližnjih, zbog svih do kojih nam je stalo. Ne, to nije samoljublje, to je svakodnevna potreba, kao disanje. Zbog toga ćemo biti zdravije i duže na raspolaganju i sebi i najmilijima.
Krenuh ja sa lažima na internetu pa dođoh do nečeg sasvim drugog ali stvarno, šta je sa tim ljudima koji lažu i same sebe i ko zna koga sve ko su, šta su i kako izgledaju? Tako nikako i ni sa kim ne mogu da ostvare neki bliskiji odnos jer pri prvom susretu sve što su do tada pričali pada u vodu.
Ne menjam ni ja svoje slike na profilu ne znam koliko često ali se od jedne do druge i ne menjam nešto mnogo. Tu i tamo, kad promenim frizuru stavim novu baš zbog toga što ne želim da se izdajem za ono što nisam. To sam što sam, pa da li ste me videli na Fejsbuku ili uživo, nema neke razlike. Ne moram svakome da se dopadnem, al’ to sam ja, a ne neka „matora sa licem aligatora“ kao u pesmi Bore Čorbe („Da, to sam ja“).
Govorim to zato što sam za sve ove godine koliko se muvam po internetu upoznala mnogo divnih ljudi, drugara i poznanika i sa mnogima se srela i u privatnom životu. Tako sam, na kraju krajeva, upoznala i svog dragog. I nikada se niko nije iznenadio i rekao da ne ličim na sliku koju su videli na mom profilu, štaviše, obično kažu da izgledam i mnogo mlađe što, moram priznati, prija.
Danas se mnogo polaže na sliku koju u javnosti stvaramo o sebi, a pritom, nikada nismo bili otuđeniji, usamljeniji i manje iskreni. Žene se filuju botoksom i silikonima, „peglaju“, trude na sve moguće (za mene bolesne) načine da što duže zadrže mladost, a pritom izgledaju sve gore jer to što rade sebi nije prirodno i uništava ih mnogo više.
Setih se neke anegoditice iz vremena mojih 20-tih godina, kad su počeli da se nose oni kojekakvi umeci i grudnjaci što podižu grudi i čine i od onih malih ili visećih, savršene „lopte“.
Elem, brat jedne moje prijateljice je tako „pokupio“ neku devojku jedne noći na nekom splavu i odveo je kući. Kad je poskidala sve što je na njoj bilo veštačko, kaže da skoro da je mogao da čuje zvuk nalik na „plop“.
Ispostavilo se da je nosila jedan od tih grudnjaka, steznik za podizanje zadnjice, veštačke trepavice, nokte i još koješta i kad je pred odlazak u krevet počela da se skida, sve je počelo da „pada“. Šta mislite kako je to uticalo na njegovu želju da je uopšte i dotakne? Pa isto tako, „padajuće“.
Svake godine su lepe na svoj način i svakim treba podjednako da se radujemo. Ruku na srce, bore skoro da i nemam, ali mi nikada ne bi palo na pamet da ih „peglam“ jer sve sam to zaradila životom koji sam vodila, smejući se, plačući, izlažući svoje lice suncu (onoliko koliko sam smela), radujući se životu.
Svaki gram viška koji imam je znak da sam u nečemu uživala. Moja čista koža je znak da se negujem prvenstveno iznutra, zdravim životom. Moja elastičnost znak ja da još uvek vežbam (ne baš dovoljno ali, potrudiću se) jer „moje telo je moj hram“.
Nije teško, verujte. Sve je stvar dobre organizacije. Nekada sam imala mnogo više obaveza, pa sam znala da ustanem u 5h da bih mogla da bar neko vreme provedem sama sa sobom, sa svojim mislima ili u aktivnostima koje mi prijaju.
Priuštite to sebi. Osećaćete se mnogo bolje i bićete zadovoljnije, verujte mi. Ne tražite izgovore da nemate vremena ili uslova jer, „ko hoće, nađe način“. Budite najbolja verzija sebe jer vremena je sve manje a, nekima od nas život prođe u čekanju i pripremanju za neko „bolje sutra“, koje često i ne dođe.
Živite svaki trenutak, ne ostavljajte ništa nedorečeno, ne čuvajte haljinu „za dobar dan“ jer će joj proći vreme, pa će vam biti premala, prevelika ili demode. Kap parfema i malo jednostavnog nakita su u stanju da učine čuda; ne čuvajte ih, nosite ih i uživajte u njima.
Ne čuvajte vino i sveće samo za posebne, romantične prilike, pravite takve prilike svaki dan. Ne čuvajte ništa što vas na bilo koji način opterećuje. Uživajte u svemu što vam mami osmeh i radujte se životu jer brzo prođe, a ništa nije gore od kajanja što nešto nismo uradili, probali ili rekli.
Budite mi zdravi i veseli. Voli vas vaša Crvenkapica
*Naslovna slika: Volkan Olmez
*Naslov priče pozajmljen od „Riblje Čorbe“, pesma „Da, to sam ja“
Potpisujem.
Drago mi je 🙂
Savrseno 🙂
Hvala 🙂