Makaroni sa sirom postoje u bezbroj verzija i iskreno, ne znam nikoga ko ih ne voli. Ne pravim ih često, ali ih svaki put pravim sa drugim dodacima, tako da nikad nisu isti. Spadaju u ono što se danas “moderno” zove “hrana koja pruža utehu” (“Comfort food”).

A sam termin ima više značenja. Može da bude hrana za neke malo depresivne trenutke, kada nam treba nešto što podiže raspoloženje, a može i nešto što nam vraća nostalgična sećanja na neka lepša vremena ili neke drage ljude. To su uvek jednostavna jela koja ne zahtevaju veliko umeće, a svi ih volimo. I gotovo uvek sadrže velike količine ugljenih hidrata i masti, al’ to je ono što pojedemo tako s vremena na vreme, pa “nek’ ide život”…

Draža mi je ona definicija da budi nostalgična sećanja. Ne volim depresivna stanja (sad sam otkrila “rupu na saksiji”, jel’, zar uopšte ima onih koji ih vole?) i ne volim da mi hrana služi za utehu jer onda em jedem ono što ne treba, em pojedem više nego što bih htela.

Na sreću, moj organizam to drukčije rešava. Kad mi hormoni divljaju (iz opšte poznatih ženskih razloga) onda sam malo nervozna, pa bih svaki čas mogla nešto da grickam. Nasuprot tome, kad sam depresivna iz bilo kog razloga, prestajem da jedem.

Znam mnogo ljudi koji što su depresivniji jedu sve više jer tom hranom zatrpavaju prazninu koju osećaju u sebi. Tako najčešće i dolazi do nekontrolisanog gojenja.

Ali s obzirom na kišurinu koja od jutros pada, neću da vam još i ja podstičem negativne misli. Današnji recept ćemo proglasiti nostalgičnim, jer smo ovo jelo svi jeli još od detinjstva.

Neka vam mirisi probude neka lepa sećanja, kako onako mali, a kao veliki, sedite sa porodicom za stolom oko činije makarona sa sirom koja se puši i golica vam nozdrve, dok vas brat ili sestra začikavaju ili štipkaju za mišicu, onako kako to deca rade u svim prilikama, a mama opominje: “Dosta, deco”, dok tata pravi grimase koje vas zasmejavaju, pa se kuća “trese” od vašeg cerekanja…

Elem, moja mama je ovo jelo pravila sa bilo kojim belim sirom i jajima, skoro kao pitu sa sirom, dok ga ja retko pravim tako. Pravim malo lakšu varijantu, bez jaja i naravno, sa integralnim makaronima. Najčešće su to penne ili fusilli, ali može bilo koja kratka pasta. Moj favorit su fusilli, jer su spiralni i lepše skupljaju sos ali ih danas nisam imala, pa sam stavila penne.

Evo recepta:

Potreban materijal (za 2 osobe): 180-200 gr makarona, 150-200 gr belog sira (koristila sam fetu), 50 gr putera, 2-3 kašike brašna, 1/2 l hladnog mleka, so, biber, origano, malo muskatnog oraščića, 1-2 kašike parmezana, 1-2 kašike prezli; u mom današnjem receptu je i šaka sitno seckanog sušenog paradajza, ali vrlo često dodam i sušene bukovače, slaninicu, karfiol, mladi luk ili praziluk, šta god volite ili imate tog trenutka u frižideru.

Makarone sam skuvala u dosta slane vode kao i svake druge, ali malo kraće, da ostanu malo više “al dente”, jer će se i peći u rerni, pa samim tim dodatno skuvati. Onda sam ih ocedila, ali sačuvala malo vode od kuvanja, da bih dodala ako se presuše dok čekaju sos.

Za sos sam otopila puter, pa dodala sitno seckani sušeni paradajz (bez natapanja u vodi), a onda dodala brašno i mešala da se sve isprži, pa skinula sa vatre za trenutak i dodala mleko. Promešala, pa vratila na isključenu ringlu i kuvala uz neprestano mešanje dok se sos nije zgusnuo. Pred kraj sam dodala malo bibera i rendanog muskatnog oraščića.

Dok je još bilo vruće, umešala sam i izmrvljenu fetu, pa mešala da se sve lepo poveže, a onda u to dodala oceđenu testeninu, pa sve još jednom dobro izmešala.

Zatim sam podmazala puterom posudu za pečenje, pa izručila celu smesu, lepo je poravnala pa posula parmezanom, origanom i prezlama. Prezle dodajem da dobijem onu finu hrskavu koricu.

Stavila sam u rernu zagrejanu na 180 C i pekla nekih 20-tak minuta, pa poslužila toplo, sa zelenom salatom.

Divne su, “utešne” i veoma jednostavne. Prava hrana “za kišni dan”.

Prijatno! 🙂

#makaroni #makaronisasirom #zapečenimakaroni #rezancisasirom #crvenkapinakujna

Please follow and like us: