Crvenkapine priče

Manjež

Prošla sam juče pored parka Manjež, pa se opet setih nekih starih dobrih vremena, kada smo se okupljali i družili na mestima kojih više uglavnom ili nema, ili su izmenjena do neprepoznatljivosti. S tugom shvatih da Beograd sve manje liči na sebe i postaje sve ružniji.

Kada je pre mnogo godina čuveni francuski arhitekta Le Korbizje bio ovde, rekao je da je Beograd najružniji grad na svetu, baš zbog tog nesklada između stare i nove gradnje.

Pored zgrada starih više od jednog veka stoje moderne građevine od čelika i stakla. Na stare zgrade “kaleme” se nadogradnje koje nemaju veze sa osnovom. U delovima grada gde su nekada bile niske, privatne kuće, sada niču zgrade, ali ne čitavi blokovi, pa da to ima bar nekog smisla, nego onako, jedna mala, pa jedna velika, pa opet jedna mala…

Korbizje je delimično bio u pravu, mada mislim da on sam nije imao prava da tako komentariše, budući da je jedan od krivaca za ovo što se danas dešava u arhitetkturi. Naime, upravo on je jedan od tvoraca modernih “spavaonica”, od kojih je i krenulo ovo ludilo gradnje bez duše.

Ali da se vratimo na Manjež i okolinu. Svoje srednjoškolske pauze često sam provodila u “SKC”-u (Studentskom kulturnom centru). Leti smo sedeli u bašti a zimi u klubu, ubijali vreme cedeći po jednu kafu satima jer za više od toga mahom nismo imali para, ali nas zbog toga niko nije dirao niti terao odatle. Muzika je bila dobra i uvek je tu bilo neko zanimljivo društvo, a radio je čini mi se od podneva do iza ponoći.

U sali su se često održavali koncerti i pozorišne predstave, cene karata su uvek bile povoljne, tako da ni sama više ne znam šta sam tamo sve odgledala i odslušala. Ali sećam se nekih sjajnih koncerata “Leb i sol”, “Električnog orgazma”, zagrebačkog “Filma”… Sjajnih predstava nekih avangardnih pozorišta, kojima u pozorištima sa klasičnim repertoarom nije bilo mesta.

Kasnije, negde ’90-ih godina prošlog veka, u delu zgrade gde se sada nalazi jedna velika knjižara, bio je džez klub koji je držao fenomenalni i nažalost pokojni kontrabasista Miša Blam, a zvao se “Jazz museum Michael Blam”. Uh, što je to bilo dobro mesto…

Pravi mračni i zadimljeni džez klub sa malim okruglim stolovima, nevelikom scenom na kojoj je svako veče bila neka živa svirka, zidovi su zbog izolacije, ali i iz fazona bili obloženi kartonima u koje se pakuju jaja, a sa plafona su visile pločice na kojima su pisale duhovite poruke tipa “ne pucajte u pijanistu”. 🙂

Nažalost, klub je radio kratko, jer je valjda neko bacio oko na lokaciju, pa učinio sve da Mišu odande iseli. Kasnije je tu bio neki mali tržni centar, a danas je velika knjižara, sa kafeom u kome se održavaju i promocije knjiga, što je možda i najbolji izbor.

Pored “SKC”-a, oko parka Manjež se nalaze i “JDP” (Jugoslovensko dramsko pozorište) i Muzička akademija, a preko puta i kafana “Manjež” za koju se smatra da je park po njoj dobio ime, a u stvari je bilo obratno. U svakom slučaju, kafana “Manjež” bila je, baš zbog položaja na kome se nalazi, kultno mesto, jer su u nju svraćali kako umetnici, tako i gradski boemi i probisveti. 🙂

Okupljalo se jedno vreme i poveliko društvo mog brata, pa sam često svraćala i ja. Jedne večeri pojavio se divni i nažalost pokojni Milan Delčić Delča (frontmen nekadašnjih grupa “U škripcu” i “Sklekovi”). Došao je sa nekim poznanikom na večeru. Moj bata ga je spazio i s obzirom da ga je veoma cenio kao umetnika, rešio da mu priđe i zatraži autogram.

Delča, skroman kakav je bio, ustane, pogleda ka društvu za stolom od koga je moj bata ustao pa upita: “Jel’ se vi to igrate blamova, pa je tebi zapalo da dođeš da mi tražiš autogram? Mislim, MENI tražiš autogram”, upita ga čudeći se, jer nažalost, nikad nije bio neka zvezda.

Moj bata ga jedva ubedi da nisu u pitanju blamovi (društvena igra, nešto kao “masne fote”), nego da ga zaista ceni kao umetnika i želi da dobije autogram. Kad je Delča konačno prihvatio da je ovaj ozbiljan, shvatili su da nema na čemu da mu se potpiše. Blesav kakav je bio, dohvati jelovnik kafane sa stola, presavije ga da se potpiše na poleđini, pa upita mog batu kako se zove. Zvao se Zoran, ali svoje ime nikada nije voleo, već se predstavljao kao Todor, što je nadimak izveden iz prezimena. Kad je Delča to čuo, zagrlio ga je i rekao:

“Jao, Todor! Pa tako mi se zvao deda!” Smejući se, nažvrljao mu je na poleđini jelovnika: “Delča Todoru, od srca”.

Taj jelovnik sa Delčinim rečima na poleđini još uvek čuvam, kao jednu od dragih uspomena jer, nažalost, ni mog brata, ni Delče već dugo nema. A ko zna, možda se danas, tamo gore, i druže…

Ima umetnika koji nikada ne dožive popularnost kakvu zaslužuju. Ponekad se to desi tek kad odu, što je tužno do Boga. Tako je prošao i Delča, koji je bio scenarista, dramaturg, tekstopisac, pevač i kompozitor… ma veliki umetnik. Ali valjda narodu nije bio dovoljno zanimljiva pojava, s obzirom da je bio kulturno stvorenje, nikada nije pravio skandale, pa samim tim ni gurao ljudima “prste u oči”, kako to danas rade “poznati”.

A što se celog tog kraja oko parka Manjež tiče, mnogo bi se lepih pričica dalo napisati. Park je, inače, naziv dobio od francuske reči koja je nekada bila uobičajena u evropskim gradovima kao termin za školu jahanja. U vreme kada je nastao, to je bila periferija grada, konji su vukli tramvaje i bilo je sasvim prirodno videti školu jahanja na takvom mestu jer, Slavija je u to vreme bila selendra. Eto koliko se grad proširio, sad je to strogi centar i više skoro da ne liči na sebe.

U redu, grad mora da živi i da se razvija, ali mislim da se urbanisti ne bave dovoljno svojim poslom i da olako dozvoljavaju zidanje novih i potpuno neprimerenih građevina u takvim ambijentalnim celinama kao što je Manjež.  Iz godine u godinu sve je gore, ali ko sam ja da o tome sudim…

 

#priče #manjež #delča #crvenkapinakujna

Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *