Već 22 godine, svaka moja godina počinje na isti način. Odlaskom na groblje. Ni pre toga nisam bila nešto posebno “luda” za ovim praznikom jer, kako reče čika Duško Radović: “Nova godina će, razume se, stići i onima koji je ne budu čekali. Međutim, sva čar i jeste u čekanju, a ne u Novoj godini. Lepo je čekati nešto u šta ste sigurni da će doći. Čekali smo u životu razne stvari, to svi znamo, a uvek su nam i sigurno dolazile samo Nove godine”.

Pa ipak, iako ovaj praznik ni pre toga nisam volela, pre 22 godine dogodilo se nešto najgore što je tada uopšte moglo da mi se dogodi. Ostala sam bez starijeg brata, koji mi je bio sve. I zaštitnik, i podrška, i učitelj, i najbolji prijatelj. Nije bilo lako, a nije ni danas, iako je toliko vremena prošlo. Nema situacije u kojoj ne mogu da ga zamislim i u kojoj mi ne nedostaje.

Skoro sam, gledajući seriju “Jutro će promeniti sve” i odnos koji imaju Anđela i Filip shvatila koliko mi je toga uskraćeno njegovim odlaskom. Jer, kada je otišao, može se reći da smo oboje još uvek bili “deca”. Ne baš, ali ne ni ono što bismo bili danas.

Pokušavam da ga zamislim sa svim ovim godinama i svim onim što život nosi, i ne mogu. Ne ide mi. Ništa čudno, jer otišao je tako mlad, sa 30 godina, tako da on nikada neće ostariti, dok se ja polako približvam šestoj deceniji. Uvek će biti moj divni, dobri anđeo, moj čuvar, moj bata.

I tako, malo po malo, ponovo počinjem da razmišljam o odlascima…

Ima perioda kada sa svih strana čujem neke tužne vesti. Umiru podjednako i mladi i stari. Toliko sam bliskih ljudi već izgubila da sam mislila da sam na sve oguglala, da sam naučila da živim s tim, da sam počela drukčije da gledam na smrt kao pojavu. U velikoj meri i jesam, ali… Mislim da se na neke stvari čovek nikada ne navikne.

A opet, sve je to normalno i sve nas to jednog dana čeka. Ne, ne bojim se smrti. Mislim da na nebu imam i previše čuvara da bilo šta loše može da mi se dogodi, a kad jednog dana odem, pa, otišla sam…

Razmišljam o sitnicama koje su neki veliki ljudi tražili za taj dan, kada budu krenuli na put.

Branko Radičević je tražio da ga sahrane na Stražilovu, brdu iznad Sremskih Karlovaca, divnom mestu do koga se malo teže dolazi, o čemu sam, čini mi se, već pisala. Međutim, kako je preminuo u Beču, tamo je prvobitno i sahranjen, pa tek trideset godina kasnije prenet na Stražilovo. Divni, šašavi Branko, nadam se da se tada konačno smirio.

A tek ono, „počivaj u miru“ ili još gore „R.I.P“ (akronim za Rest In Peace, na engleskom) koje se na društvenim mrežama danas koristi za sve, malo mi ide na nerve. U redu kada na neki način ljudi žele da odaju poštovanje nekom velikom čoveku koji je preminuo, na njegovom maternjem jeziku. Ali mnogi to rade i kad je u pitanju neko naš, za koga bi daleko prihvatljivije bilo „pokoj mu duši“, ili “Bog da mu dušu prosti”, ili nešto slično. Iz puke lenjosti, jer tri slova je najlakše napisati, piše se to “R.I.P”. No, neću opet da lajem na društvene mreže, na kojima sam i sama svaki dan. Idemo dalje…

Moj najdraži pesnik Mika Antić je tražio od svojih prijatelja da kad ode ne budu tužni, nego da odu u njegov rodni Mokrin, zapale veliku vatru, pozovu tamburaše, recituju poeziju i pevaju. Mislim da se tako radi i danas, sve ove godine otkad ga nema, na dan njegovog odlaska. I treba, pošto Mika nije umro, jer “on je od svetlosti stvoren”. I nije. I neće. 

Velikan našeg glumišta Pavle Vuisić ostavio je oporuku kakvu niko nije očekivao. Tražio je šest sveštenika da ga na onaj svet isprate, ali da to rade u tišini. Da nijedan od njih ne zapeva opelo, nego da sve što rade, rade “u sebi”. I da se, ni slučajno, nikakav govor nije čuo:

“jerbo u grobu ću se prevrnuti i ne samo prevrnuti, već i ustati iz groba da ga noću morim i da mu, njemu i svima, koliko ih je na svetu, je*em mater”. 

Ekscentrični umetnici, a?

Pa ima i toga, ali mislim da tako i treba, onako kako je Mika tražio. To ne treba da bude razlog za tugu, već razlog za slavlje nečijeg života. Mislim da bih mnogo više volela da i sama tako odem jednog dana. Nadam se da će se, od svih onih muzikalnih prijatelja, jednog dana naći neko da i mene isprati pesmom, ali neću o tome, neko će se zabrinuti da sam prerano počela da razmišljam na tu temu. Prerano ili ne, ja o tome razmišljam otkad je moj bata otišao onako, “u nevreme”, sa svega 30 godina.

Mog dedu je na onaj svet ispratio orkestar Fejata Sejdića, o čemu sam već pisala u jednoj od priča. Čika Fejat i deda su bili veliki prijatelji i, kad je deda otišao, javili su mu. Naravno, čika Fejat je pokupio orkestar i došao na sahranu. Ušli su u dvorište svirajući, svirali sve vreme dok dedu nisu poneli na groblje, svirali do groblja, dok ga nisu spustili u zemlju.

Deda je bio komunista pa klasičnog opela nije smelo da bude. A čika Fejat je sve vreme svirao i brisao suze koje su nekontrolisano tekle. Zbog toga ja i danas, kada čujem trubače, plačem. Nikada nisam bila ljubitelj bleh muzike ali, valjda je ta scena bila toliko upečatljiva da je se i danas sećam iako se dogodila kad sam imala svega sedam godina.

I naravno, kada su moji roditelji na kraju pitali treba li nešto da se plati, čika Fejat je odmahnuo rukom i rekao: “Plaćeno je”. Plaćeno je prijateljstvom, najverovatnije, i nikada nismo saznali da li su se možda dogovorili da tako bude, ili je to ovaj veliki čovek uradio jer je to bio njegov način odavanja počasti prijatelju. Nadam se da se sada ponovo druže tamo gore, jer i čika Fejat je preminuo 2017. godine.

Na internetu se može pogledati opelo slavnog britanskog glumca Grejema Čepmena, člana ekipe „Letećeg cirkusa Montija Pajtona“ koji je prvi otišao. Njegove kolege, napravile su mu ispraćaj za pamćenje. Prvo su svi održali govore sprdajući se s njegovim likom i delom, jer bi se definitivno naljutio da to nisu uradili, a onda su, na kraju, svi u kapeli otpevali zajedno jedan od njihovih songova iz filma „Brajanovo žitije“ („Life of Bryan“), poznat pod imenom „Uvek gledaj život sa vedrije strane“ („Always look on the bright side of life“). Najlepši ispraćaj koji sam u životu videla! Pravo slavlje nečijeg života. Bravo!

Prošle godine sahranismo mog najdražeg komšiju. To jest, ispratismo ga na kremaciju uz „Vltavu“ Bedžiha Smetane. Njegova porodica je poreklom iz Češke, i „Vltava“ je oduvek bila jedna od njegovih omiljenih kompozicija.

I to je bilo lepo. Znam da je i sam u tome uživao i da mu je drago što smo ga baš tako ispratili jer, bio je ateista i sve drugo bi bilo pogrešno.

Moj dragi, pokojni bata, otišao je na brzinu i bez ikakve najave. Nije bolovao, jednostavno, legao je, i nije se više probudio. Sahranili smo ga po pravoslavnim običajima jer je bio vernik, krstio se godinu dana pre toga, iz čiste ljubavi prema pravoslavlju. Nisam stigla da se oprostim s njim, jer nisam bila pored njega kada je otišao. Ali, četrdeset dana kasnije, oprostili smo se u snu.

Tog dana, dali smo mu četrdesetodnevni pomen. Uveče, kad su se svi razišli, onako premorena, srušila sam se u krevet. Te noći, sanjala sam kako silazi odnekud, nekim stepenicama, i dolazi do mene smešeći se. U beloj košulji širokih rukava, farmerkama, puštene kose koja je bila duga i predivna i bosonog. Prelepo je izgledao, kao anđeo. Dolazi do mene, okreće se i nekome koga ja ne vidim kaže: “Evo odmah ću, samo da zagrlim sestru”. Zagrli me, šapne mi: “Ti znaš da te najviše volim”, i nestane.

Ostatak noći sam preplakala jer sam, valjda tek tada, shvatila da je to kraj, da ga više neću videti, ne na ovom svetu, svakako.

I sad mi suze kreću dok pokušavam da ispričam ovaj san, a tu noć sam, do jutra, preplakala. Kad ode neko tako mlad, pa još tako naprasno kako je on otišao, mozak još dugo nije u stanju to da “svari” i prihvati stanje kakvo jeste. Ovaj san mi je pomogao u tome, ma koliko da je teško bilo. Jednostavno, došao je da se bar u snu oprostimo kad na javi nismo mogli. Mislim da sam tek tog momenta postala svesna da je zaista otišao i da se više neće vratiti.

Mada, vraća se on kad god mi je potreban, i meni i još nekim dragim ljudima. Par nedelja posle toga, ne mogavši više da trpim tišinu u kući jer moji roditelji su bili potpuno “ubijeni” situacijom, stavila sam na gramofon ploču Arsena Dedića i slušalice na uši. Jednostavno, Arsenova muzika mi je u tom momentu bila lek. Iste noći moja kuma je sanjala mog batu kako sedi i priča sa njom, kao da nema pojma šta mu se desilo. Ona ga pita kako je a on kaže: “Super, evo slušam Arsena.” 

Moja seka ga je pred kraj onog nesrećnog bombardovanja Srbije od strane NATO alijanse sanjala kako je jedne noći došao kod nje da joj kaže da ne brine, da će sve da bude u redu. Bombardovanje će prestati i svi naši će se vratiti kućama. Tako je i bilo, nepunih nedelju dana kasnije, bombardovanje je prestalo, a svi naši koji su bili mobilisani su se vratili kućama.

Više puta mi se dogodilo da ga, kad sam sama i razmišljam o njemu, osetim u sobi, kao da dođe da me obiđe. Dešavalo mi se i da osetim nešto kao povetarac koji mi dune u kosu, iako je sve zatvoreno i nema odakle da duva promaja.

Ne, niko me nikada neće ubediti da kad odu, odlaze zauvek i ne vraćaju se više nikada. Vraćaju se i brinu o nama kad god su nam potrebni. To me čini mnogo mirnijom, jer znam da me čuva i da mi se ništa loše neće dogoditi, a otkad ga nema, čini mi se da se ni smrti više ne plašim jer znam da me “tamo čeka tvoja senka”, što bi rekao dragi Neša Leptir. 

Ponekad se zapitam odakle mi snaga, da se i pored svega što me je zadesilo i dalje smešim i verujem u to da je život lep. Ali to traje trenutak, vrlo brzo shvatim da mi to on, iz grudi, “šapuće” da ne brinem, jer će sve biti dobro.

Kažu da čovek nije mrtav dok god ga pamte i pominju. I nije. Ja u to verujem i znam da je on i dalje tu, uz mene, i da me čuva od svega lošeg.

Hvala mu na svemu, dok se ne sretnemo ponovo…

*Fotografija: Marika Vinkmann/Unsplash

#crvenkapinepriče #priče #crvenkapinakujna