Predjela, prilozi, grickalice

Pečeno kestenje

Čini mi se da je Momo Kapor negde napisao da kad u Knez Mihajlovoj zamiriše pečeno kestenje, zna se da jesen dolazi. I jeste tako. U vreme kad počne da miriše, obično je još uvek toplo, leto je na izmaku ali se jesen polako prikrada. Tada počne, pa miriše sve dok zima stvarno ne zagudi i hladnoća otera ulične prodavce sa ulice.

Zaista, jesen počne kad na sve strane počnu da niču ti improvizovani mali roštilji. Na njima se peče i prodaje kestenje umotano u fišeke napravljene od tabulir papira na kome su odštampani razni obračuni, koje je neko knjigovodstvo odbacilo, a prodavci našli način da ga iskotiste.  

I sad se vi verovatno pitate što ja pričam o jeseni kad će već zima, ali ima razloga. Cele jeseni hoću da kupim i ispečem kestenje u rerni i nikako. Ili ga nema, ili mu je cena previsoka, pa mi se ne daje 600 din. za kilogram, koliko uglavnom košta kako u prodavnicama, tako i na pijaci.

A juče, sasvim slučajno, naleteh na na pijaci, kod moje teta Divne, na lepo kestenje po povoljnoj ceni. Pitam je zna li za koliko ga ostali prodaju, a ona kaže: „Znam, sine, al’ nisam alava k’o oni. Prodajem ga po 350 din i imam svoju računicu. Doduše, uzimam ga od svog brata, pa mi on daje malo povoljnije, ali mislim da su ostali stvarno preterali“. Eto, informacija iz prve ruke. Znači, ostali su alavi i bezobrazni.

Dođe mi da ispod prozora, pored zgrade, posadim bar jedan, pa neka jednog dana ima bar za komšiluk. Jer, kestenje me uvek podseti na stare komšije, koje su davno živele u mojoj zgradi. Imali su dvoje dece mojih godina, sa kojima sam se kao dete družila. Često su, zimi, pekli kestenje jer su se grejali na drva, tako da su ložili neku peć i onda o istom trošku pekli i kestenje. Onda bi, pleh u kome se peklo stavili na sredinu stola, a nas, sitnu boraniju poređali okolo da sedimo k’o veliki. I tako smo mi sedeli, klatili nožicama koje nisu dopirale do poda, sami ljuštili kestenje i jeli s apetitom jer se u društvu najlepše jede.

Godinama sam pokušavala da ga ispečem i postignem taj ukus ali nije mi uspevalo. Nešto je falilo. Mislila sam da je u pitanju peć, ili nostalgija. Ali, gledajući Džejmija Olivera shvatila sam da ima i toga, ali ima i nečeg drugog što sam radila pogrešno. Za njega često kažem da je definitivno jedino muško na ovom svetu koje me nikad, ali NIKAD nije razočaralo. I nije.

Šala mala… ali stvarno, taj dečko zna da kuva, kuva kao anđeo i svaki njegov recept koji sam do sada probala bio je apsolutno fantastičan. Tako je i sa ovim receptom. Ako preduzmete sve korake, nema šanse da ne uspe, osim ako je samo kestenje lošeg kvaliteta. Nije ništa komplikovano, recepta skoro da i nema, ali se neke stvari moraju poštovati.

Evo recepta:

Potreban materijal: kestenje i ništa više.

Uključila sam rernu da se zagreje na 200 C, a za to vreme, obložila pleh papirom za pečenje. Svaki kesten sam sa one strane gre mu je „zvrčak“ zasekla unakrst, pa kad sam završila, stavila sam ih u činiju i nalila vodom. Dobro sam ih pokvasila, a onda ocedila i tako mokre poređala u pleh na papir. Ovaj korak je veoma bitan, jer im para koja iz njih izlazi pomaže da se ravnomerno ispeku i posle lako ljušte.

Kad se rerna zagrejala, stavila sam kestenje u rernu i pekla oko pola sata. Pečeno sam izvadila, ostavila malo da se prohladi (5-10 minuta), pa smo ih onda još tople ljuštili i jeli onako k’o deca.

Rekoh vam, recepta skoro da i nema, ali, je svaki korak bitan. Probajte, uživajte i prijatno vam bilo 🙂

#crvenkapinakujna #kestenje #pečenokestenje #jesen #posno

Please follow and like us:

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *