Pre nekog vremena pročitala sam članak o tome kako su nas bajke koje smo čitali u detinjstvu upropastile. Prvo što su bile nasilne jer pobogu, pune su zmajeva, vukova i ostalog zverinja, a da ne pričamo o zlu koje su sejale veštice i zle maćehe. Osim toga, stvorile su nam nerealnu sliku o životu, pa su mnoge žene silno vreme izgubile čekajući princa na belom konju, i kad se on ni posle nekoliko decenija nije pojavio, shvatile da nikada neće ni doći. Ili se, na kraju, pojavio samo konj, i to ne beli.

Danas želim da pričam o nekim divnim ženama sa „velikim očekivanjima“, što bi rekao čika Čarls Dikens. Ženama koje su malo izgubile vezu sa realnošću, pa protraćile živote čekajući svog „princa”, koji se negde zapio s društvom pa završio kod ko zna koje, dok su one kod kuće čekale da on shvati da su one jedine prave za njega. Ženama koje su godine provele same misleći da nijedan nije dovoljno dobar za njih. Ženama koje su same sebe osudile na samoću jer je ono što si izgubile bilo nešto najbolje u životu.

Mnogo je takvih žena. Život su provele žaleći se na nekoga kome su sve žrtvovale, a on to, baraba, nije umeo da ceni. Sram da ga bude, stoka jedna!

Upoznala sam ih zaista mnogo u svom životu.

Jedna je, od divne devojke, došla do oronule sredovečne žene, čekajući da njen dragi, koji sa njom nikada nije hteo ni vezu a kamo li nešto više od toga, shvati da je samo ona prava za njega i konačno od nje napravi takozvanu poštenu ženu. Nikada nije shvatio. Bogu hvala, čini mi se da je konačno prestala da ga čeka, pa ko zna, možda najzad nekom drugom da šansu da je osvoji.

Jednu je dečko ostavio, a ona se toliko povukla u sebe da se odvikla i od dodira drugih ljudi. Kad neko od prijatelja pokuša da je zagrli, ona se trgne, jer je i zaboravila kako to izgleda. Stvorila je strah i averziju prema bilo kakvoj bliskosti i tako sama sebi stvorila malignu bolest već u četrdesetoj. Strašno!

Jedna je pokušala da raskine sa svojim dragim, pa mu za rastanak dala još malo i baš tad zatrudnela. Šta sad? Pa ništa, rodiće dete i nastaviti po starom, pa kako bude. Nadajmo se najboljem.

Jedna druga je tako čekala da se njen dragi osvesti i vrati prvo mesecima, pa godinama, dok se to nije pretvorilo u decenije. Za to vreme se on, govedo jedno neopevano, snašao, oženio, izrodio decu sa drugom i živi život punim plućima. Ona ga je verno čekala i na kraju se toliko navikla na to stanje da više nije ni imala želje za promenom. Utehu je našla u bavljenju sobom i izazivanju sažaljenja kod drugih tako što je postala hipohondar.

Jedna se posvetila karijeri, završila fakultet, doktorirala i postala profesor na fakultetu, dogurala i do menopauze, a pritom verovatno ostala nevina. Živi sa majkom, poslednjih godina se užasno ugojila pa izgledaju skoro isto, pošto je usvojila i majčin stil oblačenja, ali su se u poslednje vreme uloge promenile.  Mama je počela da senili, pa je ona na sebe preuzela sve, a tako i brigu o majci. Nema nikakvo društvo, niti ga je ikada imala. U svojoj struci je cenjena i poštovana, izuzetan je profesor, studenti je obožavaju, ali je kao žena, neiskusnija od današnjih tinejdžerki. Tužno.

Jedna je, kad je imala osamnaest, dobila brata. Majka joj je utrapila da ga čuva i ona ga je podigla i vaspitala kao da joj je sin, a ne mlađi brat. Zbog toga, nikada nije poželela da se ostvari kao majka jer, to je već odradila. Samim tim, shvatila je da joj je mnogo lakše da bude sama, da nikome ne polaže račune ni za šta, da ide gde hoće, kad hoće, s kim hoće… I tako je, polako, razmenila već šestu deceniju života. Pre nekoliko godina je imala poslednjeg dragog u svom životu i nije potrajalo dugo, otkačila ga je jer pobogu: „Zvao me prekjuče, pa juče, pa opet danas. Jel’ on normalan?“ Ma strašno, ludak potpuni! Šta će njoj to uopšte kad joj je lepše da bude sama?! Em joj niko ne organizuje vreme, em joj niko ne prlja kuću, ma milina jedna!

Jednu je muž ostavio sa malim detetom i otišao na rad u Nemačku, a odande joj, posle nekoliko meseci, poslao papire za sporazumni razvod. Cvrc! A jedva je i njega našla, namučila se da ga prihvati takvog kakav jeste. Posle je sama podigla sina i izvela ga na put, a ona se pretvorila u opsesivno kompulzivnu čistunicu koja po ceo Božji dan u rukama drži krpu. Dugo posle toga nije imala nikoga dok joj ginekolog jednog dana nije rekao da nađe nešto muško. Valjda se čoveku smučila, ko zna koliko često je išla na preglede jer, što reče čika Duško Radović nekad davno: „Neka su nam lekari živi i zdravi. Da nije njih, neki od nas ne bi imali pred kim da se skinu, niti bi imao ko da ih pipne“. Elem, kao što rekoh, doktor joj je preporučio da nađe nešto muško i ona se, žena, potrudila. Našla nekog slobodnog kolegu iz firme, rekla mu takva i takva stvar i on, dobri Samarićanin, pristao. I onda onako, k’o Bata Živojinović („Isuse kak’ je veliki“!) sa Šteficom Cvek u kultnom filmu Rajka Grlića „U raljama života“. Doduše, čika Bata se u tom filmu načisto obrukao, ali ovaj nije. Imali su dogovor i tako, dođe čovek s vremena na vreme, zasuče rukave, skine gaće i odradi šta treba, k’o i sve što ide na recept. Trajalo to tako neko vreme, dok nije zašla u ozbiljnije godine, pa joj više nije ni bilo potrebno. Zahvalila se čoveku i razišli se k’o ljudi. Sad i dalje ne ispušta iz ruku krpu, svoju ipak najveću ljubav.

Jedna je išla sa mnom svojevremeno na kurs unikatnog  tkanja. Učile mi tako na istom razboju na smenu, pa usput pričale o svemu i svačemu. Reče mi da radi na nekom od odeljenja Kliničkog centra Srbije kao glavna sestra. Pitam je ima li nekoga, a ona kaže: „Nemam ništa ozbiljno. Ja kad se zaljubim, totalno izludim. Izgubim sebe. Ne treba mi to više. Imam uvek nešto za pod jajnik, al’ nešto više od toga, jok! Šta će mi“? Au, noge mi se odsekoše kad sam to čula! Prvo izraz „za pod jajnik“, koji sam tada čula prvi i poslednju put u životu, a drugo, da neko sebe u tridesetoj godini osudi na život bez ljubavi da ne bi izgubio sebe, to mi je delovalo strašno. Nekako, poražavajuće, jer starija je od mene samo dve godine. ‘Ej, neće više da se zaljubljuje jer u ljubavi gubi samu sebe. Pa nije to ni tako loše, s vremena na vreme. Dobro je za nas da se toliko zaljubimo, da smo totalne lujke.  Da ne hodamo – letimo, da ne možemo da dišemo, da ne možemo da spavamo, da ne možemo da jedemo, ma onako, k’o klinke, kad to urade prvi put. Da zaboravimo na same sebe.

Toga, nikada ne bih želela da se odreknem i ne razumem takve žene. Nikada i nisam. U svom životu, bila sam sama samo onda kada sam to tako htela. Onog momenta kad bih poželela da imam nekoga, to bih i ostvarila.

Nikada nisam očekivala „princa na belom konju“ jer sam znala da bi u mom slučaju moglo eventualno da se desi obratno, pa da mi dođe konj koji jaše princa. Živela sam život punim plućima, zabavljala se, volela, želela, smejala se, plakala, zavodila, bila zavođena, jednom rečju, uživala. I u svemu tome, našla nekoga ko me voli koliko i ja njega, s kim imam normalnu i skladnu vezu i živim onako kako sam oduvek želela.

Naravno da sam i ja ostajala sama, ali nikada nisam pomislila – šta ću sad, on je bio moja najveća ljubav a to nikada nije ukapirao. Na kraju je otišao, a ja sad sedim i čekam da shvati šta je izgubio. Nije-nego! Znao je on dobro šta gubi i shvatio da to nije za njega. Zato je i otišao dalje, za svojom srećom.

Nikada nisam rekla za nekoga – e on je super, al’ mu fali malo šarma, malo empatije, malo duhovitosti, malo preduzimljivosti, malo para… Aha, tu ste me čekali, jel’? Nisam pomenula one koje su u današnje vreme najbrojnije, one koje žele samo „muškarčine“ sa parama.

Kažu da te takve kad vide siromašnog muškarca koji je uz to još i bucko kažu: „Fuj, svinja jedna“, dok se, čim baja ima malo više para, bez obzira što je istih gabarita kao prethodni, raspilave pa kažu: „Jao, meda jedan slatki“. Fuj, bezobrazne i površne ženturače!

I što dalje idem u ovom svom izlaganju, shvatam koliko je sve otišlo dođavola. Sve se okrenulo naglavačke. Žene su postale… hm, hm, hm… a muškarci, ako nisu „lovaneri“, oni su nesigurni u sebe, plaše se i da pokušaju nešto konkretnije. Kad krenu „u napad“, ponekad se toliko užive u priču koju su izmislili, da više uopšte ne liče na sebe.

U tim, muško-ženskim odnosima, stalno se igraju neke igrice koje ničemu ne vode, ali se od njih ne odustaje jer pobogu, šta se još iskrenošću postiglo?! I onda se jednog dana neko osvesti pa pobegne glavom bez obzira, a ovaj drugi ostane u čudu da čeka i nada se da će se on ipak jednom vratiti.

Dešava se sve to i muškarcima. Ima ih, koji čekaju i čekaju, a njihova draga je za to vreme stigla već do trećeg braka. Nekako, ne mogu da prihvate da je otišla i da se neće više vratiti nikada, nikada, nikada! (I ovo je neka fora iz crtaća, ali se ne sećam tačno iz kog, mislim da je neko pile u pitanju.)

Ili ona ode i uda se za nekog drugog, pa se posle predomisli i vrati se prethodnom, povede sa sobom i decu koju je dobila s onim drugim (koja se teško navikavaju na novog „tatu“), ali ta veza više nikada ne može da bude kakva je bila. Nema tu više ni poštovanja, ni tolerancije, a najmanje ljubavi.

Ma svega ima na ovom svetu! „Svega, k’o na vašaru“, što je znao da kaže moj tata.

Jednom sam pitala jednog, velikog zavodnika, koji je u tom momentu imao nekoliko paralelnih veza sa ženama koje su u to vreme, po njegovim rečima, sve bile same i imale samo njega, čime ih je to začarao?! Šta on to ima što drugi muškarci nemaju, pa ga sve one tako strpljivo čekaju? Rekao mi je: “Pa, izgleda da sam mnooogo dobar”, aludirajući na svoje ljubavničke sposobnosti. Rekla sam mu: “Dušo draga, za tvoju informaciju, NIKO nije TOLIKO dobar”.

Koliko to muškarac treba da bude dobar u onim stvarima, da sve te žene od „drveta“ ne vide „šumu“?! Ne znam.  Ja takvog još nisam srela.

Tužno mi je kad vidim koliko je divnih, usamljenih muškaraca na ovom svetu, koje sve te usamljene žene i ne gledaju, jer im svima nešto “fali”. A njima ne fali, jel’?! One su sve savršene, al’ eto, nikako da nađu nekoga. Hm…

Niko od nas nije savršen, dragi moji. Svi imamo i vrline i mane, a ono što nam najčešće fali je tolerantnost. Sve je više onih koji nikome ne tolerišu ništa, koji i ne pokušavaju da razgovorom reše problem, koji brinu samo o sebi, i sve što ih direktno ne dotiče, i ne zanima ih.

U šta smo se to pretvorili?!

I posle se čude kad ostanu sami, jer ne postoji niko pored koga bi najzad mogli da se skrase, a godine idu… Što smo stariji, sve nam više treba neko na koga ćemo moći da se oslonimo, da nam donese čašu vode kad smo umorni, da brine o nama kad smo bolesni, da sa nama legne, da sa nama ustane, da sa nama jede, smeje se, plače. A isto tako, što smo stariji, sve se teže privikavamo na nekog novog. Lakše je biti sam nego tolerisati prljave čarape bačene u ćošak sobe, mokar peškir na podu u kupatilu, noge na stolu u dnevnoj sobi, hrkanje, poređenje sa njegovom mamom koja je, za razliku od nas, uvek bila „svetica“!

Juče sam na nekom od stranih sajtova pročitala da postoji nova profesija, zove se „professional cuddler“. Ne znam ni kako bih to prevela jer mi za to nemamo reč, u pitanju je neko ko će profesionalno da vas grli i teši, da vam daje onaj osećaj sigurnosti, pripadnosti nekome i tako dalje, a vi ćete to da platite. Ne, nije u pitanju prostitucija, samo neko ko će da se ušuška pored vas, da vas grli, mazi po kosi i sluša ako želite da pričate o nečemu. Profesionalno „rame za plakanje“, profesionalni prijatelj, profesionalni grlitelj, aha, eto, tako bi se moglo prevesti. I to se pristojno plaća, oko 60 dolara na sat, a ne možete da radite bez sertifikata! Sertifikat možete dobiti i preko interneta za svega 300 dolara, a licenca koja će vam omogućiti da se dalje bavite ovim poslom košta oko 50 dolara godišnje. Šta da vam kažem, „daleko“ smo dogurali.

Uh! Izmori me ova tema, upetljala sam se „k’o pile u kučine“, dakleM, drage ženice, sapatnice u ovom čudu zvanom život, nemojte biti takve. Ne budite sebične ni prema sebi, ni prema sirotim muškarcima kojima „čitanje misli“ nikada nije bila specijalnost. Zbog toga se i dešava ono kad vas pita: „Dušo, šta ti je“, a vi ga namrgođene ošinete pogledom i kroz zube procedite: „Ništa“. To „ništa“ je na kraju bilo uzrok mnogih razvoda. A sve je stvar komunikacije. Recite mu šta vas muči, objasnite mu šta želite, ne tražite od njega da vam čita misli osim ako nije zaista vidovit (ima i toga, al’ retko).

Pa ako ste probale sve i shvatile da ipak nećete moći zajedno, Bože moj, i razlaz je za ljude. Ali posle toga, ne očajavajte zauvek i ne zatvarajte se u kuću, zatvorivši pritom i svoje srce. Svaki će vam u nekom momentu delovati kao „višak“, ali ćete već sledećeg trenutka želeti da je pored vas.

U jednoj od knjiga moje omiljene književnice Erike Džong pročitala sam sledeću misao: „Bigamija je kad imate jednog muža previše. Monogamija je to isto“. Hehe… Vesela gospođa Džong je, iako feministkinja, ipak uspela da se uda četiri puta iako je u više navrata postavljala pitanje: „Šta je to toliko dobro u vezi sa brakom?“ Pa izgleda da ipak ima nešto dobro, čim je posle prvog koji joj je propao, poželela to da uradi još tri puta, a između imala više ljubavnika i poneku ljubavnicu, jer nije verovala u čekanje.

I ne treba čekati. Onaj ko je suđen, doći će, makar i u nevreme. A u međuvremenu, ne ispadajte iz forme, živite život punim plućima, uživajte, i što bi stari Latini rekli: „Iskoristite dan“ („Carpe diem“). Život je lep, ako ga same takvim napravite jer, sve smo mi odgovorne za svoj život.

Ne tugujte ako se nešto završilo, iz svakog iskustva, može se nešto naučiti. Zato glavu gore, isturite grudi, obucite najbolju haljinu, prođite kroz oblak parfema, stavite velike naočare za sunce i samo napred! Recite sebi ono što je u filmu „Prohujalo sa vihorom“ rekla Skarlet O’Hara: „Misliću o tome sutra“, jer kako neko reče: „Život nema reprizu“. Ali, pre smrti, treba živeti.

Budite same sebi najbolji prijatelji, volite same sebe, pa će vas i drugi mnogo više voleti i primećivati. Budite i same, ali samo pod uslovom da je to vaš lični izbor. Ne dozvolite da vam neko ko vas ne zaslužuje, upropasti život i, da parafraziram Đorđa Balaševića, neka vam osmeh bude lajtmotiv.

Jer, ljudi nisu savršeni, ali ljubav jeste.

Voli vas vaša Crvenkapica <3

 

#priče #crvenkapinepriče

 

*Vlasnik fotografije je Laura Gomez