U poslednje vreme često pišem o stvarima koje me nerviraju. Oni koji me ne poznaju, mogli bi da pomisle da sam, modernim rečnikom rečeno, “hejter”. A nisam, krajnje sam pozivitna, samo nam se u svakodnevicu uvuklo toliko negativnog, da ima dana kad malo klonem, kao da mi te stvari iscede svu energiju koju imam.

Ima to veze i sa godinama, naravno, ali i ne toliko koliko sa glupostima kojima nas, sa svih strana, napadaju. Pogledam novine i zgrozim se, prošetam po televizijskim kanalima, još gore, sretnem nekoga na ulici, počne da mi citira šta je rekao neko u nekom rijalitiju, a tamo sam polusvet, oni što sebe nazivaju džet-setom a u stvari su dno-dna. Dođe mi da se, ovako velika, zavučem u mišju rupu i ćutim neko vreme, možda će biti bolje.

Al’ onda se desi i ponešto lepo, pa me malo digne. Ovih dana, čak dve stvari. Prvo otvaranje Muzeja Savremene Umetnosti posle mnogo godina tavorenja i renoviranja, a onda ono što svake jeseni najviše volim, sajam knjiga. Prošle godine sam sa njega došla potpuno razočarana, skoro da ništa nisam kupila i sve je delovalo kao jedan veliki vašar. Ove godine se, Bogu hvala, sve vratilo u normalu.

Gledam nasmejane ljude kako široko otvorenih očiju idu od štanda do štanda, neki vuku kofere, neki kolica za pijacu (jer knjige su veoma teške) i kupuju, kupuju, kupuju… divno! Nekako mi je puno srce kad vidim takvu sliku, drago mi je da se ipak čita.

Skoro sam čula neku mladu majku kako kaže da, kad vidi malo duži tekst, odmah odustaje, nema živaca da čita toliko. Toliko?! Pazite, u pitanju je novinski članak, ne “Tihi Don” Mihaila Šolohova.

I onda odem na sajam, i vidim ljude koji knjige kupuju na “angro” i ne misle da su knjige velike ili debele. Čini mi se da sam kod Jelice Greganović pročitala nešto da je na Kalenića pijaci jednom pitala za neke stare knjige ruskih klasika pa joj je prodavac rekao da su “debele” recimo 200, a “tanke” 100 dinara ili tako nešto. Ali, šta on zna o tome, on trguje s onim na šta je slučajno nabasao i naslovi mu ništa ne znače, kao što sam ja svojevremeno tako kod jednog na pijaci kupila “Istoriju filozofije” iz 1948. godine za neke sitne parice, ali o tome sam već pisala, pa neću da se ponavljam.

Siroti ruski klasici ispadoše “debeli” a ne recimo “opširni”, ali “ma ko to ovde još čita?”, najčešće ćete čuti. Pa ima nekih koji se prave da čitaju, kao što je recimo svojevremeno po novinama kružilo kako je naša “folk diva” Zorica Brunclik izjavila da voli Tolstojevskog, pazite Tolstojevskog!!! Zna žena šta priča. 😉

Ali ima i onih koji stvarno vole i zbog toga se raduju prvo jeseni, jer će se na sajmu knjiga snabdeti štampanom zimnicom, pošto onda “dolazi zimaaa duga i hladnaaa” (pesma “Prvi sneg” nekadašnje grupe “Suncokret”), a za knjiške moljce nema ništa lepše od sedenja u omiljenoj fotelji uz toplu peć, šolju kafe ili čaja i neku dobru knjigu. Još ako se čuje pucketanje vatrice, ih, milina! Ništa im više ne treba, samo da ih svi što duže ostave na miru.

Ja sam ove godine k’o mahnita kupovala kuvare… šta mi bi, jel’, to uopšte ne liči na mene, hihihi. Ali našla sam neka predivna, luksuzna izdanja po zaista smešnim cenama, tako da nisam mogla da odolim, s obzirom da sam poprilično u toj temi i mogu da vam kažem da ću se bar u mislima, kuvajući jela iz celog sveta, naputovati s kraja na kraj planete, a i vi, zajedno sa mnom. Divno! Srećan nam put! 🙂

Inače, šetajući između štandova u delu gde su antikvarnice u kojima ima kako vrednih starih izdanja, tako i knjiga koje se prodaju budzašto (za svega 100 dinara), setila sam se kako sam nekad davno, kao klinka, kupovala neke knjige po rasprodajama, čisto da ih udomim, da ne ostanu da čame u knjižari godinama, a onda završe recimo u staroj hartiji. Kupovala sam i ono što me uopšte ne interesuje, jer mi je bilo žao i samih knjiga i ljudi koji su ko zna koliko vremena potrošili pišući ih, pa tako imam neke koje niti sam čitala ja, niti bilo ko drugi, a pošto je moja biblioteka postala tesna, ovog leta sam ih prebacila u maminu. Nekako sam uvek bila bolećiva prema knjigama, ne mogu tek tako da ih se odreknem.

Pre neki dan vidim komentar žene na Fejsbuku koju je komšinica srela kad se sa decom vraćala sa sajma pa pitala nešto u smislu: “Zar trošite pare na knjige?” Na šta joj je ova odgovorila: “Ne trošimo, ulažemo”. Sjajan odgovor!

Eto, ima onih koji kupovinu knjiga zovu bacanjem para i koji me, kad se vratim sa sajma pitaju: “Kakve su bile pljeskavice?” Na to se usiljeno nasmešim i uopšte ne odgovaram, pošto spadam u one koji bi, čak i da su mrtvi gladni, radije te pare koje su poneli uložili u još jednu knjižicu nego pojeli nešto tamo ali, ima nas raznih…

U svakom slučaju, ovogodišnji sajam me nije razočarao, a mogu da kažem da mi je ova godina donela mnogo divnih, što besplatnih što stvarno jeftinih kulturnih dešavanja. Zaista ne mogu da se požalim. Naslušala sam se muzike i nagledala izložbi kako nisam poslednjih dvadesetak godina.

Zato ono kad mi neko kaže da za takve stvari nema para ili nema vremena ne prihvatam jer, što reče Pikaso: “Ko hoće nađe način, a ko neće nađe razlog”.

 

*U naslovu korišćen malo izmenjen stih iz pesme “Otac i sin” – Đure Jakšića (umesto “vašar” upotrebila sam “sajam”)

#priče #sajamknjiga #crvenkapinakujna