Spanakorizo je grčko jelo koje se najčešće jede u vreme posta. Grci su pravoslavan i veoma pobožan narod, tako da veliki broj njih zaista posti oko dvesta dana godišnje, dakle – baš onako kako bi trebalo. Posti se i kod nas, ali ne toliko. Ipak, to je odluka svakoga od nas ponaosob.

Za ovo jelo znam već dosta dugo, ali ga do sada nisam spremala, a ne znam ni sama zašto. Vrlo je jednostavno, od sasvim običnih sastojaka koje skoro uvek imamo u kući, ali eto, valjda je trebalo da dočeka svoje vreme.

A onda sam juče, pokušavajući da smislim šta bih mogla da spremim za ručak, uključila svoj omiljeni kanal i naletela na jednu od emisija Džejmija Olivera. U jednom od segmenata, pojavila se njegova prijateljica i dugogodišnja saradnica Džordžina Hejden, koju on često predstavlja kao svoju „grčku sestru“.

Naime, Džordžina je Grkinja, poreklom sa Kipra, koja je radila sa Džejmijem oko 11 godina. Za to vreme su se zbližili, pa je i on od nje dosta toga naučio o grčkoj kuhinji. Veoma je zanimljiva i lepo prezentuje grčku kuhinju kroz svoje knjige i emisije, s obzirom da radi za grčku TV kuću BBC One.

A šta mi, uopšte, znamo o grčkoj kuhinji?

Da, to sam se danas zapitala, kad sam spanakorizo svojoj porodici iznela na sto. Kao i mnogi Srbi, i mi već godinama letujemo u Grčkoj, ali šta jedemo dok smo tamo?

Pa… jedemo pite i peciva, giros, suvlaki, od salata horiatiki i caciki, i naravno sladoled, baklavu i lokumades.

Moj dragi i ja se, takođe, „davimo“ u morskim plodovima koje obožavamo, a ja volim i njihove posne sarmice od vinove loze u originalu zvane „dolmades“, o kojima sam već pisala. Prošlog leta, u Kalitei, probali smo i originalnu musaku i pasticio, i to je, manje-više, to.

Čini mi se da smo više jela probali po grčkim restoranima u Beogradu, nego u Grčkoj. Naročito što u Grčkoj danas možete da nađete restorane sa kuhinjama celog sveta, pa smo tako jeli i paste, pice, i još dosta toga, ali – morski plodovi su nam ipak omiljeni izbor. Nije ni čudo jer, kad ih jedete u Beogradu, oni su već zamrzavani i odmrzavani, dok ih tamo, „na izvoru“, jedete sveže, i neuporedivo ukusnije.

Ipak, tih desetak jela koja sam nabrojala su ništa, u odnosu na zaista bogatu grčku kuhinju, koja sadrži mnogo vegetarijanskih jela, sasvim jednostavnih i jeftinih. Kao što ih, uostalom, ima i kod nas, i u bilo kojoj drugoj svetskoj kuhinji. Ali, hajde da se posvetimo današnjem jelu…

Šta je, dakle, spanakorizo?

Spanakorizo je jelo koje se, kao što već rekoh, najčešće jede u vreme posta kao glavno jelo, mada može i kao prilog uz neko meso, ribu, sir ili jaja. Po ukusu podseća na već pomenute grčke sarmice, jer su i sastojci slični, ali je ipak malo drukčije.

Na sličan način ja pravim zelenu vege musaku o kojoj sam, takođe, već ranije pisala i koja je podjednako dobra. Ipak, ovo jelo je posno, što će dobro doći onima koji trenutno poste, i kojima već polako ponestaje ideja šta bi mogli da kuvaju.

Poreklo ovog jela je vezano za okolinu Soluna, mada kažu da i Turci imaju svoju verziju, koja se zove „pirinçli ıspanak” (pirinač i spanać). Ništa čudno, jer svi Mediteranski narodi (uključujući i nas sa Balkana) jedu sličnu hranu, i imaju svoje verzije.

Mene lično, ovo jelo podseća na italijanski rizoto, mada se kuva još jednostavnije. Ali, italijanski rizoto, turski pilav i dotični „pirinçli ıspanak”, španska paelja, i još mnogo drugih, za osnovu imaju pirinač, i spremaju se slično.

Ipak, spanakorizo je svestrano jelo koje može da se sprema preko cele godine. Ako je vreme svežeg spanaća – koristite svež, ako nije – smrznut, što je u receptu koji sam videla uradila Džordžina, pa sam isti koristila i ja.

Ako je sezona svežeg paradajza, koristi se svež, ako ne – kuvan. Isto važi i za praziluk i mladi luk, koji se dodaju zbog boljeg ukusa, ali ako ih trenutno nema, nikakav problem – ubacite malo više crnog luka. Dakle, prilagodite ga svojim mogućnostima i afinitetima.

Ako postite – eto divne prilike da ga probate. A ako ne postite, poslužite ga kao prilog uz nešto konkretnije, ili dodajte jaja, kao što sam to ja juče uradila za svoje ukućane. Za koju god varijantu da se odlučite, verujem da se nećete pokajati, osim ako ne volite spanać.

I mislim da je krajnje vreme da pređem na recept…

Potreban materijal (za 4 osobe): 1 glavica crnog luka, 1 struk praziluka (samo beli deo), 3 struka mladog crnog luka, 200 gr smrznutog spanaća, 1 šolja (od 2 dl) pirinča dugog zrna, 1 kocka za supu od povrća, ½ litre kuvanog paradajza, 1 kašičica šećera, 1 dl maslinovog ulja, so, biber, origano, slatka paprika, mirođija i sok od 1 limuna.

Prvo sam sve pripremila.

Crni luk očistila i sitno iseckala, praziluk takođe, dok sam mladi luk isekla na kružiće.

Pirinač sam isprala, pa ocedila. Kocku za supu sam razmutila u ½ litre ključale vode, a ostalo spremila da mu bude pri ruci.

U pliću šerpu, sipala sam maslinovo ulje, pa stavila na ringlu da se zagreje, a onda dodala sve tri vrste luka, i malo ih prodinstala, tek da onaj crni postane „staklast“. Zatim sam dodala smrznuti spanać, pa još malo dinstala, da počne da se otapa.

Onda sam ubacila pirinač, pa zalila sve supom i kuvanim paradajzom, dodala i malo šećera jer paradajz može da bude kisao, a onda pustila da proključa, pa smanjila temperaturu na srednju, i nastavila dinstanje polupoklopljeno, uz povremeno mešanje.

Kuvala sam jelo dok se pirinač nije skuvao i popio svu vodu (oko 20-30 minuta), tako da je jelo dobilo žitku teksturu, kakvu recimo ima italijanski rizoto.

Probala sam, pa doterala ukus solju, biberom i origanom, iscedila i sok od limuna, pa sve još jednom dobro izmešala, posula mirođijom, i odmah poslužila.

Grci ovo jelo najčešće služe posuto mrvljenim feta sirom, ali ja sam ga juče poslužila uz barena jaja,

i bilo je zaista izuzetno ukusno.

Može da se jede toplo, a može i hladno, bez podgrevanja, ukoliko ste spremili više nego što vam je potrebno. Ja to skoro nikada ne radim.

Ovo je definitivno jedno od jela koje ću sasvim sigurno uskoro ponovo spremati. Jednostavno, u jednom sudu, jeftino a zaista odlično. Zato probajte, uživajte i prijatno vam bilo.

Voli vas vaša Crvenkapica