Čini mi se da sve mediteranske zemlje jedu istu hranu, jer se zasniva na sličnim namirnicama. Kada sam prvi put pisala o supi od crnog luka, bila je to francuska verzija i bila je odlična. A onda sam slučajno naletela na ovu toskansku verziju, i čini mi se da smo se još više oduševili ukusom. Nekako je „konkretnija“, tako da može da bude kompletan ručak, a jednostavnije se kuva.

I još nešto, kada sam napisala francusku verziju, rekla sam da ne postoji ništa „francuskije“ od nje. A eto, i Italijani imaju vrlo sličnu. Kada bih sada imala više vremena da istražujem, možda bih je pronašla kod još nekih „komšija“, sa malim izmenama.

U svakom slučaju, jedno je sigurno, ona svuda spada u ono što Italijani zovu „cucina povera“ (u prevodu – sirotinjska kuhinja), ali to su jela koja zauvek ostaju. Jela sa dušom, koja su othranila generacije i generacije današnjih ljudi.

Da, ta jela danas nisu naročito moderna, jer postoji toliko različitih načina ishrane i toliko istraživanja na temu namirnica, da bi se sasvim siguno mnogi pobunili kada bih ovakvo jelo nazvala zdravim. Bilo bi pritužbi na temu hleba, slanine i još koječega, sasvim sigurno. Zato ovo jelo neću nazvati „zdravim“, mada mu ništa ne fali. Ovo je jelo „za dušu“, jelo „za utehu“, ili „zagrljaj u tanjiru“. 

I da ne dužim, pošto nemam šta novo da vam kažem na ovu temu. Da pređemo na recept, pa ćete i sami videti, ukoliko rešite da je probate…

Potreban materijal (za 3-4 osobe kao kompletan obork ili više, kao predjelo): 4-5 velikih glavica crnog ili crvenog luka (koristila sam crveni), 3 kašike maslinovog ulja, 100gr slanine pančete, 6 šolja goveđe supe (od kocke), ¾ šolje suvog crvenog vina, 3 kašike balzamiko sirćeta, so, biber, malo peršuna; za služenje: 6 kriški nekog rustičnog hleba, 1 veći čen belog luka, rendani sir Parmezan.

Prvo sam sve pripremila. Crveni luk sam oljuštila i isekla na tanka perca, pančetu iskela na kockice, prokuvala vodu i u njoj razmutila kocku za goveđu supu.

U šerpu srednje veličine, sipala sam ulje, pa dodala slaninu, i propržila je da zamiriše, a onda dodala crveni luk, i polupoklopljeno, na srednjoj temperaturi, dinstala 15-tak minuta uz povremeno mešanje.

Zatim sam dolila vino, pa nastavila dinstanje još oko pola sata, dok luk nije sasvim omekšao.

Onda sam dodala balzamiko sirće i supu, pa pustila da još jednom proključa, a onda probala, pa doterala ukus solju i biberom.

Ako imate toster, hleb možete da prepečete i u njemu. Ja više nemam, pa sam ga poređala u pleh na papir za pečenje, i stavila u rernu na 5-10 minuta da se malo prepeče.

Čen belog luka sam presekla na pola, pa presečenom stranom natrljala gotov prepečeni hleb sa obe strane, a onda ga poređala u tanjire za služenje.

Zalila sam hleb supom, pa preko narendala po malo sira Parmezana, i odmah poslužila.

Iznenadili smo se koliko je hleb brzo popio svu supu, pa smo dolivali još.

U svakom slučaju, ovo je „lek za dušu“, a s obzirom na hleb, malo podseća na supu pappa al pomodoro, o kojoj sam ranije pisala, koja je takođe odlična. Zbog nje se hrana za bebe zove „papica“.

Probajte, uživajte i prijatno vam bilo.

Voli vas vaša Crvenkapica