Već godinama unazad, imam utisak da me neki ljudi izbegavaju. Spadam u ljude koji ništa u svom životu nisu uradili onako “kako Bog zapoveda”, kako imaju običaj da kažu oni koji jesu, pa makar i nakaradno. Nisam se rano udala, nisam se zaposlila u državnoj firmi i ćutala do penzije, nisam se ostvarila kao majka. Može se reći da sam u mnogim stvarima ili kasnila, ili ih nisam ni uradila onako kako to drugi rade i kako se i od mene očekivalo jer mi se jednostavno nije dalo.
Nisam nikome terala inat, nisam kontrirala iz obesti, jednostavno je tako sve došlo, samo od sebe. Ali, kao da me je sve to na neki način obeležilo i izopštilo iz društva onih, koji su sve uradili po redu i kako treba.
Ja njih, zbog toga, nikada nisam osuđivala iako ih je mnogo koji žive u brakovima koje samo deca drže na okupu, što uopšte nije ni dobro ni zdravo za tu istu decu. Oni mene, zbog mog načina života, očigledno jesu, jer su se polako povukli i na neki način me izopštili iz društva, i mene i mog dragog, kao par.
Sve počinje tako što se neko od prijatelja oženi, pa mu ne padne na pamet ni da me pozove na svadbu. Počelo je kad mi je bata umro, pre dvadeset godina i još se nije završilo jer to valjda sada ne rade zato što je ja sama nisam pravila. I već onda, počne neka vrsta izbegavanja… zašto, nemam pojma, možda ih grize savest, a možda se i trude “da me ne povrede”, pa me takvim ponašanjem povrede još više.
Ne, zaista mi nije do svadbi, nikad ih nisam volela i oduvek sam govorila da ni na svojoj neću da se pojavim (i nisam), ali bilo bi lepo imati priliku da odlučiš da li na nečiju možeš i želiš da odeš ili ne. Ja tu priliku nemam jer nikad i nisam na spisku zvanica.
A tek kad dobiju decu… Onda već počinju izgovori tipa “ja imam dete – ti nemaš, tako da više nemamo o čemu da pričamo”. Molim?! Jesam li dobro čula? To što nisam roditelj isključuje me iz društva? Zar je to jedina tema na svetu? Poštujem i cenim ali, da li to znači da si ti sada, na ovom svetu, samo roditelj i ništa više? U redu, to jeste prioritet, roditelj si pa onda sve ostalo, ali ako te na ovom svetu samo to određuje, onda zaista i nemamo o čemu da pričamo.
Nemam ništa protiv da se na takvim druženjima najviše priča o deci, to je i normalno, ali ne volim što sam zbog toga što misle da se neću uklopiti u priču, isključena iz društva. Naročito što volim decu, znam poprilično o njihovoj psihologiji i umem sa njima.
I nisu u pitanju samo prijatelji, veći deo rodbine ponaša se tako prema meni, a da možda toga nisu ni svesni, jer se ni sa kim nikada nisam svađala. Mene uglavnom ne zovu ni na svadbe, ni kad im se rađaju deca, a o krštenjima i rođendanima i da ne govorimo. Ima nekoliko njih sa kojima sam bliska, i na njih se ovo ne odnosi, ali velika većina se ponaša tako.
Mogu da se ljute na mene koliko hoće, ako ovo budu pročitali, ali to već nije moj problem jer ništa nisam slagala, a istina ume da zaboli. Kako se oni ponašaju prema meni, ponašam se i ja prema njima. Žao mi je, ali zaista nemam nameru da jurim i cimam bilo koga za rukav da se druži sa mnom ili bude sa mnom u kontaktu. Dovoljno cenim sebe da bi to bilo ponižavajuće a s obzirom da ne razmišljam kao oni, ne osećam se uskraćeno zbog toga što mi je život takav kakav jeste.
Setila sam se kako sam, pre nekog vremena, pročitala intervju sa umetnicom performansa Marinom Abramović, koja je izjavila da je tri puta u životu abortirala, jer je shvatila da nema dovoljno energije da bi je delila, da je u životu želela jedino da bude umetnica i da joj se porodica u tu priču nije uklapala. Zbog toga što je rekla, osudili su je kao najgoru ženu na svetu.
A zašto? Pa žena je samo bila iskrena, i prema sebi i prema drugima. Iskrena prema drugima jer je to javno iznela, a iskrena prema sebi i dosledna svojim ubeđenjima jer je shvatila da je u umetnosti veoma malo uspešnih žena, pošto žene teže tome da se ostvare kako kao umetnice, tako i kao žene i majke, i onda na kraju nešto moraju da žrtvuju. Najčešće se žrtvuje umetnost, jer to je nekako najbezbolnije mada, najbezbolnije za porodicu, ne i za nju samu jer time ubija jedan deo sebe.
Jedino što je Marina u životu želela je da radi to što voli i ja to pozdravljam. Postala je velika umetnica, jedna je od pionira performansa i to joj je sasvim dovoljno. Naročito što je, kako kaže, imala grozno detinjstvo i jednostavno nije bila sigurna kakva bi, tako “oštećena”, mogla da bude kao majka. Daleko bolje, poštenije i iskrenije od onih žena koje rađaju mal’ te ne na silu, a onda zapostavljaju decu i grozno se ponašaju prema njima. Po meni, bolje je odreći se majčinstva, nego biti loša majka.
Da, natalitet nam opada. Da, nacija nam je sve starija. Da, preti opasnost da ćemo jednoga dana skoro potpuno nestati i da će na ovom svetu Srba biti tek toliko da stanu pod jednu šljivu. Ali mislim da isto tako ima i toliko nefunkcionalnih porodica i loših brakova u kojima deca trpe sve vrste nasilja, zbog čega kasnije i sama postaju nasilna, postaju kriminalci, i jednog dana postaju i sami isto tako loši ili još gori roditelji, koji rađaju i vaspitavaju još gore ljude.
Kako reče čika Duško Radović: “Bolje je biti nevaspitan, nego loše vaspitan”. Da, baš tako, a šta roditelj koji na to nije spreman može da pruži svom detetu? Kakvo vaspitanje? Zar onda nije daleko iskrenije i bolje za sve, odreći se roditeljstva i raditi ono drugo za šta si sposobniji? Mislim da jeste.
Kod mene nije bilo tako, ja sam porodicu želela, ali je Bog očigledno za mene imao druge planove, što sam prihvatila i nikada se zbog toga nisam osetila neostvarenom, nepotpunom ili uskraćenom. A upravo me tako gledaju, kao da sam iz nekog razloga falična, “jao, jadna ona, nema dece”, tako me mnogo njih gleda.
Da razočaram sve koji tako misle, ništa mi ne fali i sebe uopšte ne vidim kao “jadnu”. Da sam se ijednog momenta osetila tako, poradila bih na tome, otišla na veštačku oplodnju ili usvojila dete. Nisam, prihvatila sam to kao Božji znak, kao nešto za šta nisam predviđena, a za šta jesam, pa, videćemo, ima još vremena. Možda sam to već i ostvarila, ali nisam prepoznala.
Zato potpuno razumem Marinu, koja je svojom iskrenošću prosto “uvredila” današnji svet. Nije u redu što je tri puta abortirala, to ne podržavam, ali je sasvim u redu to što nije želela konvencionalnu porodicu, jer to je stvar izbora.
Ne sviđa mi se kada se na to odluče ljudi koji ne žele da ih bilo šta sputava u “uživanju u životu” ali, ako misle da bi ih deca u tome sputavala, onda za njih definitvno i nisu deca. Ta deca bi sa njima ispaštala, što takođe nije u redu. Možda baš zato što toliko volim decu i mislim da ne treba da se rađaju u takvim porodicama, jer traume iz detinjstva nas zauvek menjaju i nastavljaju da nas proganjaju ceo život.
Ispod mog kuhinjskog prozora raste maleno drvo smokve, sa više grana koje su rastu iz zemlje u obliku rastvorene šake, više kao grm nego drvo. Grane su još uvek tanušne i krhke, drvce bojažljivo raste i svako malo ga neko izlomi. Uglavnom deca. Više puta sam ih ovog leta opominjala i skidala sa grana jer skaču po njima i prosto se trude da ih izlome. Na kraju sam odustala, pa šta joj Bog da, jer samo čekam kad će neko da me “okrpi” da sam “zlobna”, jer “nemam svoju decu i ne razumem da je to normalno”, baš zato što nisam majka. Šta je normalno, da se namerno lomi mlado drvo? Ne, agresivnost nije normalna ni u kom dobu i treba da se zapitaju zašto su im deca takva.
A deca, ne da mi ne smetaju nego ih obožavam. Imam nekoliko sestrića koji su kao moja deca i na koje sam ponosna do besvesti. Ja sam ona “cool” tetka koju vole jer ih ne gnjavi, ume da priča lepe priče, a oni stariji vole moje priče o dobrim starim vremenima, o koncertima i starom Beogradu. Nisam od onih koji decu gnjave, štipkaju za obraze i cmaču i kad im nije do toga. Tretiram ih kao male ljude i izuzetno poštujem, pa me zato i vole. Zahvalna sam im na svim onim mudrostima koje od njih čujem jer deca su čudo, s njima nema zezanja, nema laganja i ne sme da bude neostvarenih obećanja.
Trudim se da sve to ispoštujem, da poštujem njihove odluke da pričaju sa mnom ako hoće, ako neće ne insistiram, one muzikalne nikada ne teram da mi sviraju kao što su mene kao dete terali čak i kad mi nije bilo do toga. Ukratko, trudim se da ih volim onako kako oni to žele i nadam se da u tome i uspevam. Mali ljudi to znaju da cene i obično kažem da dok god me vole deca i psi, za mene ima nade. Sa njima nema foliranja, nepogrešivo prepoznaju prave stvari i dobre ljude.
Prema tome, oni matori neka me tretiraju kako žele i misle da treba, ipak je to stvar izbora. “Na mlađima svet ostaje”…
