Zelena pici pasta je moj prvi pokušaj da napravim domaću pastu, i mogu da vam kažem da se nisam razočarala, uspelo je! Štaviše, moji ukućani su oduševljeni. A inače, pre dve godine sam zaplenila maminu mašinu za pastu. Ona je već nekoliko godina ne koristi, a i koristila ju je samo za tanke rezance za supu. Zato sam je i uzela, u nameri da se oprobam u mešenju paste, pa da ponekad napravim nešto zanimljivije, ili bar domaće kore za lazanje.

Ipak, još uvek je nisam upotrebila, jer sam se sve nešto plašila da neću umeti. Nekako mi je samo mešenje testa za pastu delovalo kao nešto što je lako zabrljati. A onda sam kod Džejmija Olivera naletela na ovaj recept, za koji on sam kaže da ako nikada niste mesili pastu, ovo je pravi recept da se u tome oprobate. On umesi testo, pa da dečici da se igraju i oblikuju je. Divna zabava za porodicu. E pa kad mogu njegova deca, mogu i ja, jel’ tako? Mogu, i hoću.

Ali da kažem prvo nešto o samoj pici pasti. Ime je dobila po načinu na koji se pravi. To valjanje testa u neku vrstu tankih rezanaca na italijanskom jeziku se zove “appiciare”. Poreklo vodi od Etruraca, predaka današnjih Italijana. Oni su ovu pastu pravili samo od brašna i vode, i bila je to svakodnevna, sirotinjska pasta. Danas se ubraja u onu već poznatu “kuhinju siromaha” (“cucina povera”).

Naravno, pošto sam, kao i većina, u samoizolaciji, morala sam da prilagodim sastojke onome što sam imala, ali nije bilo teško jer sam u petak kupila dosta zeleniša. Naime, on je u receptu koristio bebi spanać, a ja sremuš i zelje. I ispalo je zaista zanimljivo.

A kad sam i u sos počela da seckam poveliku količinu mladog belog luka, smejala sam se sama sa sobom jer sam se setila intervjua sa Tanjom Bošković, našom sjajnom glumicom, koji sam pročitala dan pre. Tanju inače obožavam i kao glumicu, i kao čoveka, tj. ženu. Volim i kako glumi, i kako razmišlja, i kako priča.

Elem, kaže Tanja da je njima, glumcima, koji skoro svako veče igraju u pozorištu, zabranjen luk, i crni i beli. Tako da sada, kad je u samoizolaciji, udara i po crnom i po belom, sasvim slobodno. Milina jedna. Ma sloboda!

Volim takve ljude koji su u svemu negativnom u stanju da nađu i nešto pozitivno. Valjda zato što sam i sama takva, večiti optimista.

Ali da se vratim na recept. Nije ništa komplikovano, ali zahteva malo više ručnog rada, što posle nekog vremena počne da deluje na vas kao terapija. Na mene jeste, zaista. Mada, što Džejmi reče, to može da bude lepa zabava za porodicu. Ja sam napravila količinu za troje i samo pravljenje paste trajalo je 40-tak minuta. Ako pravite za više ljudi, potražite pomoć, zašto da ne?

A može i da se napravi veća količina, malo prosuši, pa poređa na tacnu i zamrzne. I onda smrznuto podelite na porcije i spakujete u zamrzivač. Pa kad vam zatreba, onako smrznutu pastu ubacite u ključalu slanu vodu i za pet minuta imate divnu domaću pastu. Ja to obično radim kad pravim njoke.

Nego, da pređemo na recept. Potrudila sam se da fotografišem faze, tako da mislim da će biti zanimljivo. Da krenemo…

Potreban materijal (za 3 osobe): 100 gr sremuša i zelja (ili spanaća, blitve, koprive…), 300 gr hlebnog brašna, 2 jaja; za sos: 2 struka mladog belog luka (ili 2-3 veća čena), 1 manja tikvica, 1 šaka sušenog paradajza (ili 200 gr svežeg šeri paradajza), 3 kašike maslinovog ulja, so, biber, bosiljak; za služenje: rendani parmezan ili neki drugi sir.

Prvo sam zamesila testo. Oprala sam vezu sremuša i 2 velika lista zelja. Sremuš sam iskidala, a sa zelja sam skinula dršku, pošto je bila prilično tvrda. Stavila sam zeleniš u kuhinjsku seckalicu i dobro ga samlela.

U činiju za mešenje sipala sam prvo mleveni zeleniš, a onda dodala oko 250 gr brašna i jaja, pa zamesila testo. Treba da bude lepo umešeno, ali ne previše tvrdo, da s njim može da se radi. Umešeno testo sam uvila u foliju, pa ostavila da malo odstoji, da bi lakše moglo da se oblikuje.

Za to vreme sam spremila povrće za sos. Očistila sam, oprala i isekla mladi beli luk na kružiće, a tikvicu oljuštila, isekla po dužni na četvrtine, pa na šnite. Sušeni paradajz ja imam domaći, koji je mama osušila prošle godine, a koristila je šeri, tako da nisam morala ni da ga seckam. Ako nemate sušeni, može i svež. Šeri možete da ostavite ceo ili eventualno isečete na pola, a običan, na malo krupnije kocke.

E, onda sam sela, pustila muziku i krenula da se igram… Otkidala sam po malo testa i valjala ga između dlanova tako da sam dobila izgled mahuna boranije ili graška. Ređala sam ih na pobrašnjenu površinu stola.

Kad sam sve završila, uvaljala sam ih u još malo brašna, da se ne bi lepilo dok ubacujem u vodu.

Sipala sam vodu u veću šerpu, posolila je, pa stavila na ringlu da proključa, a za to vreme krenula da spremam sos.

U dublji tiganj, sipala sam ulje, pa stavila mladi beli luk i kratko ga propržila, a onda mu dodala tikvicu, sušeni paradajz, so, biber i malo vode. Smanjila sam temperaturu, pa dinstala povrće, mešajući povremeno.

Kad je voda proključala, ubacila sam pastu da se kuva. Čim počne da isplivava na površinu, znači da je gotova. S obzirom da je u pitanju sveža pasta, dovoljno je 3-5 minuta.

Dok se pasta kuvala, dinstao se i sos. Kad god bi voda isparila, dodavala sam pomalo vode iz šerpe u kojoj se kuvala pasta.

Kuvanu pastu sam rešetkastom kašikom izvadila iz vode, pa ubacila u tiganj sa sosom. Promešala sam, pa dodala još malo vode od kuvanja da se sve lepo obloži, i bilo je gotovo.

Poslužila sam pastu odmah, sa malo parmezana, i bila je zaista predivna. Testo je malo čvršće, što bi Italijani rekli “al dente”, i zaista je izuzetno ukusno, a jednostavno i jeftino.

Probajte, uživajte i prijatno vam bilo 🙂

#crvenkapinakujna #pasta #domaćapasta #picipasta #zelenapasta