Ovi brzi uštipci mi se već nekoliko meseci motaju po glavi, a nikako da napišem recept. U pitanju je nešto što pravim kad u kući nema hleba, a mrzi me da izlazim da kupim, ili kad mi zatreba brzo posluženje za iznenadne goste, jer mi je potrebno 15-tak minuta da ih spremim.
Uvek pravim neutralne, kao palačinke, da bi mogli da se jedu i slatki i slani, u zavisnosti od priloga. A toliko dugo ih pravim, da već odavno ništa i ne merim. To i jeste bio razlog mog problema da ranije napišem ovaj tekst, morala sam da izmerim i zapišem mere, jer drukčije ne bih mogla da napišem recept.
A inače, sva ta pržena testa me podsećaju na baku, koja ih je, za mene, pravila najbolje na svetu. I uštipke, i krofne, i mekike, i nešto što bi Italijani nazvali pizza fritta, a što je u stvari hlebno testo, razvučeno rukama pa prženo na masnoći.
Kad god pravim nešto od toga, čini mi se da u nozdrvama mogu da osetim miris njenih đakonija koje je pravila uglavnom rano ujutru, dok mi, deca, spavamo. Zažmurim i prizovem sećanje na to kako sam na raspustu, budim se jer mi miris uštipaka golica nos, a onda kad ustanem čujem baku i mamu kako pričaju uz kaficu i čekaju nas, da dođemo do kuhinje na doručak.
Još kad te uštipke namažem džemom od jagoda, sve mi se vrati! Onda više ne moram ni da jedem, žmurim i uživam u sećanju.
A nekako me početak septembra uvek podseti na to. Na kasno leto i početak nove školske godine, kad mi kupe udžbenike, pa knjige mirišu na novo i neotvoreno, a o priboru za pisanje i crtanje i da ne pričam. Nova pernica, pa u njoj sve one razne mirišljave olovke i gumice…
Bože kako je sve to davno bilo, a kako se svega još uvek živo sećam. To su definitivno stvari koje pamtimo do kraja života.
Naravno, već posle nekoliko dana škole, više mi se nije ni išlo, ali onih dana, dok to sve još miriše na novo, i knjige, i pribor, i nova torba, i obično neke nove cipele, patike, nešto od garderobe… I to još uvek mogu da prizovem u sećanje.
Ne znam koliko se današnja deca svemu tome raduju, ali nama je baš mnogo značilo. Većina današnje dece ima pametne telefone i tablete, o računarima i da ne govorimo, tako da im mahom teško pada da čitaju i pišu, ali bez problema svaki slobodan trenutak koriste da bace pogled na ekran telefona.
Juče sam u nekim novinama pročitala tekst o tome kako nas te spravice otuđuju, jer smo ospednuti njima toliko da i po 80-tak puta dnevno moramo da pogledamo u njih, što se odražava na odnose koje imamo sa bližnjima.
Verujem da je tako, ako ne i gore od toga. I verujem da smo stvarno sve otuđeniji. Da nema inteneta, ne bismo znali šta nam je sa bližnjima. Ovako nas pojedini redovno obaveštavaju o tome, hteli mi to da znamo ili ne.
Uopšte mi nije jasno zašto su neki ljudi opsednuti postavljanjem sličica i komentarisanjem svega što rade, na društvenim mrežama. Ceo svoj život ne da daju na uvid drugima, nego im ga guraju pred oči. Čiji je to život TOLIKO bitan, da moramo da znamo kad je jeo, šta je jeo, s kim se sastao, gde je bio, šta je radio… I da mu to što pre lajkujemo, da se ne uvredi.
O degutantnim slikama iz kupatila i da ne pričam, a tek o golotinji koju ženski deo gura svima pod nos, ne znam šta da kažem. Sve mlađe devojčice se trude da što više izgledaju poput prostitutki koje sede po izlozima evropskih bordela i nude se svima. Užas!
Ali kako sam krenula, opet ću otići predaleko. Znam da većina vas koji čitate moje tekstove misli isto, tako da se savršeno razumemo i bez mnogo reči, pa ću u to ime da se zaustavim i da pređem na recept.
Elem, kao što rekoh, ove uštipke odavno pravim bez mere. Čini mi se da i žmureći mogu da ih umutim i da sve bude kako treba. U originalu, oni se prave sa jogurtom ili kiselim mlekom, ali ja ih, naravno, pravim sa svojim domaćim kefirom.
Zato, ako nemate kefir, koristite jogurt ili kiselo mleko, a ako vam testo kojim slučajem ispadne ređe (jer su pojedini jogurti baš retki), slobodno dodajte više brašna ili nemojte sipati kašikom nego nekom manjom kutlačom, pa napravite nešto poput onih malih debelih palačinki, kakve pravi zapadni svet.
Ja sam ih onih groznih ’90-tih godina prošlog veka kada ničega nije bilo pravila i sa mlekom, i sa vodom, i bez jaja… ma kako god. Probajte prvo osnovni recept, tek da osetite testo, pa ga posle prilagođavajte sebi i onome što trenutno imate u kući.
I još nešto, NIKAKO ne pokušavajte da ovo testo napravite od čistog integralnog brašna. Integralno brašno popije svu tečnost i opet bude retko, a uštipci teški i masni. Ovo testo treba da bude lagano i vazdušasto. Možete da dodate malo integralnog da biste ga obogatili, ali budite obazrivi, da ne upropastite sve.
Ja sam to uradila više puta eksperimenta radi, ali više mi ne pada na pamet. Pravim ih od belog brašna, jer ih ionako ne pravim tako često, pa je to radost koju priredim svom dragom ponekad.
Nego, da krenemo sa mućenjem…
Potreban materijal: 1 jaje, 1 čaša od 2 dl kefira (ili jogurta, kiselog mleka…), 1.5 čaša brašna, 1 kašičica šećera, 1 dobar prstohvat soli, 1 prašak za pecivo, 1 kašika susama, oko 1 dl ulja za prženje.
U činiju srednje veličine prvo razbijem jaje, pa mu dodam kefir i sve to umutim viljuškom, a onda polako dodajem ostalo, brašno, prašak za pecivo, so i šećer, i nastavljam da mutim. Na kraju dodam susam, pa još malo mutim da se sve lepo izmeša.
U tiganj sipam ulja koliko treba da pokrije dno, uključim da se dobro zagreje, a onda malo smanjim temperaturu, da mi testo ne bi brzo pregorelo.
Uzimam testo kašikom, pa polako spuštam u ulje da se prži i češće okrećem, jer je bolje kad ga na svaku stranu okrenem bar dva puta, da se ravnomerno isprži i ne pregori ni sa jedne strane. Istovremeno pržim najviše 5-6 uštipaka, da se ulje ne bi hladilo.
Pržene uštipke vadim na upijajuću hartiju da se ocede od suvišne masnoće, pa slažem u činiju.
Služim ih odmah, dok su još topli, sa više slatkih i slanih namaza. Uvek bude nekog sira, džema ili namaza od semenja (puter od suncokreta je po meni odlična kombinacija uz njih). Vi služite sa čim god volite.
Testo je izdašno, sa ovom količinom dobijete dovoljno za dvoje do četvoro, u zavisnosti od toga koliko su gladni i ješni.
Prijatno! 🙂