Muzika

Džez juče, džez danas, džez sutra

Džez (jazz) je muzički žanr koji je nastao u Americi, na prelazu iz XIX u XX vek. Njegovom kolevkom smatra se Nju Orleans, gde se muzika Afro-Amerikanaca susrela sa tamošnjim, novim muzičkim uticajima.

Po rečima Maršala Sternsa, jednog od istoričara i kritičara džez muzike: “Džez je improvizovana američka muzika, koja upotrebljava evropske instrumente i sjedinjuje elemente evropske harmonije, evropsko-afričke melodike i afričke ritmike”. Lepo rečeno. Dakle, to jedan internacionalni žanr, čija je osnovna odlika improvizacija, a koji je poznat i cenjen u celom svetu.

U početku beše…

O samom početku, prvih dvadesetak godina, ne zna se mnogo jer su ploče počele da se snimaju tek kasnije, oko 1920. godine, tako da tonskih zapisa pre toga nema. Ali smatra se da su Afro-Amerikanci iz postojbine u Ameriku doneli jednostavnu muziku zasnovanu na pentatonskim lestvicama, koja je bila jakog ritma i sa sklonošću ka kolektivnom izražavanju, poput onog koje srećemo u duhovnoj muzici, kao poziv i odgovor, kada započne sveštenik, pa pastva prihvati.

U njihovoj muzici, bilo je nekoliko žanrova, podeljenih po mestu i običajima uz koje se izvodila. Pa tako, kao prve, imamo duhovne pesme (Negro spirituals) koje su se izvodile u crkvama. S obzirom da se uz pesmu lakše radilo, nastale su i tzv. radne pesme (work songs), koje su se pevale na plantažama, železnici, i raznim drugim mestima na kojima je crno stanovništvo radilo najteže poslove. A osim ovih, tu je bila i narodna muzika, svima i danas dobro poznata kao bluz (blues). Bluz pevači bili su amateri, koji su se muzikom bavili posle redovnog posla, pa tako njihove pesme govore o temama iz svakodnevice, siromaštvu i vrlo često o nesrećnoj ljubavi.

Da parafraziram misao koju sam davno čula, a koju je u nekom intervjuu rekla slavna Dženis Džoplin: “Bluz nije tako teško napraviti. To je pesma usamljene žene. To je potraga za jednom toplom, muškom dušom.” Bluz najčešće i jeste takav, mada ima i šaljivih tekstova kakve je pisao veliki B.B.King, poput “How blue can you get?”

Može se reći da je svako od imigranata donosio nešto svoje, iz domovine, i trudio se da to i očuva. Vojska je paradirala uz marševe, vatrogasci uz bleh muziku, sahrane su vršene uz posmrtne marševe, dok su se u salama plesali valceri i polke, ponegde i kadril.

Krajem XIX veka pojavio se još jedan stil, regtajm (Ragtime), klavirska muzika koja se smatra čisto crnačkim izrazom, a sastoji se od sinkopiranog, odnosno “ofucanog” (na engleskom “ragged”) ritma. Bila je to muzika za ples po onim sumnjivim kvartovima sa “crvenim fenjerima”, tadašnjeg Nju Orleansa i Sent Luisa.

I tako je, postepenim spajanjem svih ovih stilova nastao novi…

Pretpostavljate koji? O da, nastao je džez! A stari grad uz deltu reke Misisipi, Nju Orleans, i danas se smatra svetskom prestonicom džeza.  

Prvobitni džez orkestri imali su neke osnovne instrumente od kojih su klarinet i trombon svirali melodijsku liniju, a ritam sekciju su činili bubnjevi, bendžo i tuba. Kasnije, kada su počeli da sviraju po klubovima, tražio se malo “mekši” zvuk, tako da su bendžo zamenili gitarom, tubu kontrabasom, a s obzirom da su bili stacionirani, klavir je postao stalni član orkestra.

Prva džez ploča, snimljena je 1917. godine, a na njoj je svirao “Originalni diksilend džez bend” (“Original Dixieland Jazz band”). Činila su ga petorica belih muzičara, koji su godinu dana ranije iz Nju Orleansa prešli u Njujork, prenoseći muziku koju su tamo čuli od Afro-Amerikanaca.

A šta, u stvari, znači džez?

Ima više različitih verzija vezanih za značenje reči “džez”. Po jednoj od njih, u pitanju je pogrešno izgovoreno ime nekog od muzičara. Po drugoj kažu da je to glagol lascivnog sadržaja, što je možda i verovatnije. Jer na sličan način, kasnije je nastao i naziv jednog od najznačajnijih žanrova svih vremena, rokenrola, ali o tome ćemo neki drugi put.

Po trećoj, smatra se da je ova reč srodna sa “jasm”, terminom koji se koristio polovinom XIX veka, a znači polet ili zanos. Po četvrtoj, termin je izveden iz bejzbola. Naime, postoji neko krivudavo bacanje, gde se lopta klati dok leti i ništa ne može da se učini s njom, a takva lopta zove se džez bol (jazz ball).

Ovo poslednje podsetilo me je na film “Ptica”, biografski film o jednom od najvećih džez saksofonista svih vremena, Čarliju Parkeru. Naime, kad je prvi put zaprosio svoju tada buduću ženu Čen, rekla mu je da neće da se uda za njega jer hoda kao džez muzičar, klati se u hodu. Biće da sve to ima veze i da je ova krivudava lopta u bejzbolu i dala džezu ime. A ima istine i u tome da džez muzičari hodaju upravo tako, ležerno se njišući jer u glavi stalno vrte ideje za neku novu frazu, novu improvizaciju. Videla sam to svojim očima. Više puta!

I kao što rekoh, mnogo je neporazuma i nagađanja na temu džeza, jer o tome, iz onog vremena, nema mnogo zapisa. Ali, širenjem džeza po američkom tlu, nastaje nekoliko stilova sviranja.

Osnovni stilovi džeza

Pod Nju Orleans stilom, podrazumeva se muzika crnačkih orkestara iz Nju Orleansa. Nasuprot njoj, muzika belačkih orkestara, takođe iz Nju Orleansa, naziva se diksilend muzikom. A pošto su kasnije ovi belački orkestri odlazili da sviraju i u Čikagu, nastao je i novi, čikaški stil.

Ipak, svi ovi stilovi, imali su jednu zajedničku osobinu, a to je spontani kontrapunkt, slobodno postavljanje i prihvatanje teme. Crnački orkestri prihvatali su teme slobodnije i opuštenije, što je belačkim orkestrima, budući da su bili sastavljeni od školovanih muzičara, bilo pomalo strano, ali su bili bolji instrumentalisti. Razvijajući se dalje, u čikaškom stilu postaje češće solističko izražavanje i improvizacija, koja je osnova svih kasnijih podžanrova džeza.

I tako je popularnost džeza nastavila da raste…

Upravo tako, džez postaje sve popularniji i njegov uticaj širi se kako po Americi, tako i po celom svetu, što se lepo može videti na ovoj mapi.

A relativno brzo po objavljivanju prvih ploča, stigao je i do nas. Po nekima, džez je u Beograd doneo Rafael Blam, otac poznatog kontrabasiste Mihaila Miše Blama, koji je preminuo 2014. godine. Sam Miša je pričao kako je prve ploče džeza pozajmljivao iz Američke čitaonice u Beogradu i zbog njih bio glavna faca na žurkama, na kojima su se slušale ploče. Bilo kako bilo, porodica Blam učinila je mnogo za promovisanje džeza na ovim prostorima s obzirom da je Mišin deda, Markus Blam, bio jedan od osnivača Radio Beograda.

Big Bend RTS-a

Malo posle Drugog Svetskog rata, 1948. godine osniva se Zabavni Orkestar Radio Beograda. Bio je revijalnog tipa i svirao muziku za ples, a od njega, odvajanjem gudačkog ansambla, 1954. godine nastaje Big Bend koji uspešno radi i danas.

Mnogo je sjajnih muzičara prošlo kroz ovaj orkestar. Sećam se koncerta u tadašnjem Domu sindikata, povodom šezdesetpetog rođendana ovog orkestra. Bilo je mnogo gostiju koji su nekada svirali u njemu, dosta dugo ga je vodio Vojislav Bubiša Simić, koji se i tada pojavio i ako me sećanje dobro služi, izašao i da diriguje, iako je svoju dirigentsku palicu pre dosta godina prepustio mlađem kolegi, Ivanu Iliću.

Sa setom se sećam govora koji je tada održao Miša Blam, veliki šeret i šoumen. Prvo je malo pričao o starosti pojedinih muzičara koji su došli na proslavu, a za Bubišu je rekao da je “sa Galapagosa”, aludirajući na galapagoske kornjače koje žive i po 200 godina. 

Ali ono što me je dirnulo bilo je kada je rekao: “Bubiša je držao govor na sahrani mog oca, a ja sam mu tada rekao da bih voleo da održi govor i na mojoj sahrani.” Iako mu je otac umro 1991. godine a Bubiša je mnooogo stariji od njega, to se 2014. godine i obistinilo, Bubiša je održao govor na Mišinoj sahrani. Rekao je to u šali, ali kao da je proročki znao da će ga Bubiša ipak nadživeti.

A pored Miše, kroz ovaj orkestar prošla su velika imena domaćeg džeza kao što su Duško Gojković, Stjepko Gut, Lala Kovačev, Bora Roković, Milivoj Mića Marković i mnogi drugi.

Osnovni stilovi džeza

Osim već pomenutih, diksilenda i regtajma, jedan od osnovnih stilova je i sving (swing). I kao što se ne zna tačno značenje reči džez, ne zna se ni kako je nastao naziv svinga.

Po jednoj teoriji, sving je ritmički kvalitet izvođenja, koji se teško može opisati, ali se može osetiti. Jer, sving prosto tera ljude da se ljuljaju, glagol koji na engleskom jeziku glasi “to swing” (ljuljati se). Jednostavno, to je ritam koji pokreće, koji podstiče na pucketanje prstima, lupkanje nogom o pod i na igru.

Po drugoj, sving je stil džeza koji je trajao od sredine tridesetih, do sredine četrdesetih godina XX veka. I mada nikada nije prestajao da se svira, kasniji stilovi su ga malo potisnuli. Čini mi se da se, na velika vrata, vratio na scenu kada je 2005. godine slavni Pol Enka (Paul Anka) snimio album obrada velikih rokenrol hitova u sving aranžmanima, nazvan “Rock swings”. Od tada, mnogo je muzičara koji su se okušali u sving aranžiranju.

Neka od najvećih imena svinga su klarinetista Beni Gudmen (Benny Goodman), pijanista Kaunt Bejsi (Count Basie), vibrafonista i pijanista Lajonel Hempton (Lionel Hampton), i mnogi drugi.

A osim osnovnih, hajde da pomenemo i druge važnije podvrste džeza.

Bi-bap (ili na engleskom, Bebop)

Bi-bap je stil u džezu koji je nastao ’40-ih godina XX veka, kao čisto umetnička forma, koja je proizašla kao reakcija na ono, u šta je džez tada počeo da se pretvara. Naime, džez muzika toga vremena bila je prilično komercijalna, bile su to “lake note” koje su za bolje instrumentaliste bile dosadne i besmislene.

Zato su dvojica sjajnih prijatelja i isto tako dobrih muzičara, trubač Dizi Gilespi (Dizzy Gillespie) i saksofonista koga sam već pomenula, Čarli Parker (Charlie Parker), rešili da naprave sasvim novi stil, bi-bap (Bebop).

Od tada, više ništa nije bilo isto.

Jer, bi-bap je stil koji se u odnosu na sving, može tumačiti skoro kao revolucija. Nema ritmičkog kontinuiteta, harmonske osnove su šire, što se ritma tiče, pojavljuju se akcenti na neuobičajenim mestima, koji se trude da naglase melodijsku liniju. Sve deluje kao jedna velika, božanstvena zbrka.

Virtuoznost je na izuzetno visokom nivou, tako da muzičari koji tehnički ne stoje dobro, skoro da nemaju šta da traže na sceni. Improvizacija je imperativ, više nego ikada ali ona više nema melodiju za osnovu, već harmonsku strukturu. U upotrebi je mnogo više disonantih intervala, alterovanih akorada… Sve, ali sve je drukčije, brže, komplikovanije, uz ritam koji nosi i ruši sve pred sobom.

Već sam pomenula biografski film “Ptica” (u originalu “Bird”), o životu Čarlija Parkera, čiji je to bio nadimak. Forest Vitaker (Forest Whitaker) je  u glavnoj ulozi, a za režiju se pobrinuo veliki Klint Istvud (Clint Eastwood), koji je pre nekoliko godina na našem niškom džez festivalu, “Nišvilu”, dobio specijalnu nagradu za promociju džez kulture. Za ljubitelje džeza, koji ga nisu videli, moja topla preporuka je da ga potražite i pogledate, jer izuzetno dobro opisuje kako vreme nastanka bi-bapa, tako i glavne muzičare koji su krivi za njegov nastanak. 

U ovoj ekipi su još i trubač Kliford Braun (Clifford Brown), saksofonista Dekster Gordon (Dexter Gordon), kontrabasista Čarls Mingus (Charles Mingus), pijanista Telonijus Monk (Thelonious Monk), trubači Red Rodnl (Red Rodney), Čet Bejker (Chet Baker), Majls Dejvis (Miles Davis), i mnogi drugi.

…”Šta bi rek’o Dejvis Majls”…

Reče Momčilo Bajagić Bajaga u pesmi “Dobro jutro, džezeri”, koju čujem u svojoj glavi od momenta kad sam počela da pišem ovaj tekst. Elem, mlađani Majls Dejvis je, prošao školu sviranja sa Parkerom i Gilespijem, a onda otišao korak dalje i napravio novi pravac, nazvan kul džez (cool jazz).

U to vreme (1949/50) Majls je imao svoj orkestar, u kome su svirali i Gil Evans (Gil Evans), Džon Luis (John Louis) i Geri Maligen (Gerry Mulligan). Bend je imao devet muzičara, tako da je bio na granici, ni mali sastav, ni veliki orkestar. A muzika koju su svirali bila je mirnija. Solo deonice su imale onu poznatu virtuoznost bi-bapa, ali je zvuk bio mnogo mirniji.

Neki kažu da je značenje reči “cool” (u prevodu hladan, svež) praktično izmislio upravo Majls Dejvis. Može se reći da se kul džez oslanjao i na elemente klasične muzike, koristila se polifonija, koju su, pre njih, koristili još barokni kompozitori. Melodijski instrumenti bili su jedna sekcija i imali su sasvim drukčiju boju zvuka. Osim trube, tu je i horna, a vraća se i tuba, tako da se javlja potpuno novi koncept džeza.

Majls Dejvis je definitivno jedan od najuticajnijih i najpoznatijih džez muzičara svih vremena. Skoro da nema stila u kome se nije oprobao jer krenuo je od bi-bapa, preko kul džeza, da bi se oprobao i u kasnijim, modernim stilovima.

Moderan džez, fri džez, džez rok, fanki, fjužn…

Sve su to moderni stilovi u džezu koji su nastali kasnije, od 1960. godine kada se pojavljuje slobodan džez (free jazz). Naime, ovaj izraz se pojavljuje na ploči Orneta Koulmena (Ornette Coleman), u vidu dela za dva kvarteta, gde kolektivna improvizacija donosi nešto sasvim novo, što nema veze sa prethodnim tehnikama džeza. Kompozicija pod ovim nazivom je delo od 36 minuta i 23 sekunde, koje je za ono vreme čista avangarda. Predstavnici ovog pravca su i Džon Koltrejn (John Coltrane), Don Čeri (Don Cherry), Sesil Tejlor (Cecil Taylor) i mnogi drugi. I on donosi nešto novo, ali se može reći da je zanimljiviji samim muzičarima nego široj publici.

Krajem šezdesetih godina XX veka, Majls Dejvis još jednom igra veliku ulogu, trudeći se da poveže džez sa rokom, tako da nastaje džez rok (jazz rock). Karakteristika ovog pravca je, osim ritmova, i u povezivanju klasičnih sa elektronskim instrumentima, eksperimentisanju koje im dovodi i mlađu publiku.

Predstavnici su pijanisti Herbi Henkok (Herbie Hancock), Čik Koria (Chick Corea), Džo Zavinul (Joe Zawinul), Kit Džeret (Keith Jarrett), gitarista Džon Meklaflin (John McLaughlin), saksofonista Vejn Šorter (Wayne Shorter), kontrabasista Dejv Holand (Dave Holland), bubnjar Toni Vilijems (Tony Williams) i mnogi drugi.

Elektronika je svuda, ozvučavaju se i klasični instrumenti poput trube, saksofona, kontrabasa… Koriste se rok ritmovi, dolazi do spajanja mnogo različitih stilova i instrumenata, muzičari su bolje plaćeni, ploče se snimaju i prodaju u velikim tiražima jer publika voli ove stilove.

Moderna vremena donose i nove stilove…

Osamdesetih i devedesetih godina pojavljuju se i esid džez (acid jazz), koji kombinuje džez, soul, fanki i disko ritmove. Predstavnici ovog pravca su bendovi poput “Brand New Heavies”, “Incognito”, “Jamiroquai”

Kad pomenuh “Jamiroquai”, ne mogu a da ne ispričam pričicu vezanu za frontmena, Džej Keja (Jay Kay). Naime, priča se da je Džej otišao na audiciju za bend “Brand New Heavies”, i nije uspeo da prođe njihove stroge kriterijume. Zato je rešio da napravi sopstveni bend, i okuša sreću samostalno. Bila je to najbolja odluka u njegovom životu, osnovao je “Jamiroquai” i napravio svetsku karijeru, mnogo veću nego što je “Brand New Heavies” ikada dostigao. Karma nikad ne spava, zar ne?

Tu je zatim i poslednjih godina veoma popularan smut džez (smooth jazz), koji je fuzija fanka, popa, ritma i bluza. Predstavnici ovog stila su Anita Bejker (Anita Baker), Šade (Sade), Al Džero (Al Jarreau) i Grover Vašington (Grover Washington). Tu je još i saksofonista Keni Dži (Kenny G), za koga muzički kritičari govore da nema “ni vatre, ni kreativnosti”, ali smut džez je danas veoma popularan, upravo zbog te sladunjavosti u odnosu na prethodne sitlove, zbog čega ga prihvata šira publika, koja ga lakše prihvata i oseća.

Da pomenemo još nekoliko velikih imena…

Ovaj spisak mogao bi da ide u nedogled, ali napisati tekst o džezu, a ne pomenuti Luisa Armstronga (Louis Armstrong) rođenog na samom izvoru džeza, 1901. godine u Nju Orleansu, bio bi svetogrđe. Ovaj veliki muzičar proslavio se svirajući trubu, ali je kasnije postao i jedan od najznačajnijih džez pevača, divnog, hrapavog glasa.

Naročito onaj deo karijere kada je sa njegovim orkestrom pevala i slavna Ela Ficdžerald (Ella Fitzgerald), sa kojom je snimio nekoliko albuma. Bili su neverovatan duo, jer su im glasovi totalne suprotnosti. Nasuprot Lujevog hrapavog i prljavog glasa, stajao je Elin, čist kao suza, velikog raspona i savršen u svakom pogledu. Pevala je s lakoćom sve što je htela, do poznih godina svog života. Gledala sam neke snimke iz vremena kad je već bila u osamdesetim, i zvučala je i dalje sjajno. Takva pevačica je jednom rađa, zato je mnogi i nazivaju kraljicom džeza.

Bila je nenadmašna u sketovanju (scat). Sketovanje je pevanje pri kome se ljudski glas tretira kao instrument, pa se improvizacije pevaju bez teksta, koristeći slogove bez smisla tipa jaba-daba-dam ili pa-ram-pam i slične. Ela je zaista bila kraljica sketovanja, što ne čudi, s obzirom na savršen glasovni instrument koji je posedovala.

Tu je i veliki Djuk Elington (Duke Ellington), kompozitor, pijanista i frontmen velikog orkestra koji je postojao više od šezdeset godina. Rođen je u Vašngtonu ali je veći deo karijere proveo radeći u Njujorku, svirajući po poznatim klubovima kao što su “Koton Klab” (Cotton Club) i “Harlem”.

Iako je bio jedna od gromada džeza, nikada nije spadao ni u jednu konkretnu kategoriju. Govorio je da je njegov džez “izvan katergorija”, slobodnih principa i nazivao ga je prosto američkom muzikom. Napravio je veliku karijeru, koncertirao po celom svetu, a naročito je voljen i cenjen u Evropi.

Iz ere džeza, tu su još i pevačice poput Sare Von (Sarah Vaughan), Besi Smit (Bessie Smith) koja je više pevala bluz, Mahalie Džekson (Mahalia Jackson) koja je pretežno gospel pevačica, i još mnoge druge.

Od naših tu su Nada Knežević, Nada Pavlović, Bisera Veletanlić, Beti Đorđević, a iz vremena Jugoslavije i Gabi Novak, Zdenka Kovačiček, i tako dalje.

A priča o džezu ne bi bila kompletna bez velikog kompozitora Džordža Geršvina (George Gershwin), koji je komponovao muziku kako za brodvejske mjuzikle, tako i za koncertne sale. Geršvin je u svoju muziku uneo elemente popularne muzike, kao i crnačke duhovne muzike, bluza i džeza. Njegova najpoznatija dela su opera “Porgi i Bes”, “Rapsodija u plavom”, simfonijska fantazija “Amerikanac u Parizu”.

I tako bi, na ovu temu moglo da se priča i priča danima. Kako o sjajnim muzičarima, tako i o stilovima kojih ima još mnogo, poput latino džeza (Latin jazz), Bosa nove (Bossa nova) i tako dalje.

A džez je, ukratko, veoma lepo objasnio slavni Čarli Parker, dajući savet Majlsu Dejvisu upravo ovako: “Prvo nauči sve što možeš o svom instrumentu. Onda nauči sve što možeš o muzici. A onda zaboravi sve što si naučio i o instrumentu i o muzici, i sviraj dok ti se ne zavrti u glavi”.

Jer, kako reče Tomas Edison: “Uspeh je 1% inspiracije i 99% perspiracije”, ili znojenja. Samo velikim radom, dolazi do uspeha. Majls je tu lekciju s uspehom savladao i postao jedan od najvažnijih džez muzičara svih vremena.

I za kraj…

Ono po čemu, ja lično, najviše pamtim devedesete godine prošlog veka, vreme kada sam bila veoma mlada, su definitivno džez klubovi. Bilo je to grozno vreme velikih previranja i oscilacija, vreme siromaštva. A valjda je upravo sve to, bilo plodno tle za džez, jer su klubovi nicali na sve strane poput pečurki posle kiše. Čini mi se da ih je u Beogradu bilo na svakom koraku i imali su zvučna imena kao što su “Soul food”, “Jazzavac”, “Ptica”

Moji omiljeni su bili “Džez muzej Miše Blama” u zgradi SKC-a i “Plato”, na Filozofskom fakultetu. U to vreme, svi moji putevi vodili su preko “Platoa”, jer je to za mene bilo savršeno mesto, koje je imalo sve što najviše volim. Bila je to knjižara/kafić/prodavnica muzičkih izdanja/ džez klub. Na toj sceni, odslušala sam mnogo sjajnih muzičara, koji su bili gosti stalnog benda koji je tamo svirao otprilike svako drugo veče preko nedelje, a vikendom obavezno, a to je “Lazar Tošić Kvintet”.

Bila sam luda za njihovom svirkom. Znala sam da odem na neki drugi koncert, a onda, kad se on završi, pogledam na sat i ako je negde oko 23:30h, odjurim tamo. Čujem dve uvek iste pesme koje su svirali svaki put na kraju večeri, a to su “Cantaloupe Island” Čika Korie (Chick Corea) i  “Nutville” Horasa Silvera (Horace Silver). To je na mene delovalo kao “umivanje duše”, što bi rekao jedan moj dragi prijatelj. Na one, koji ga vole, džez deluje upravo tako.

Izvinjavam se ako sam bila malo opširna, ali ovo nije ni deseti deo onoga što bi o džezu još moglo da se kaže, a da se tek “zagrebe po površini”. Mnogo je sjajnih muzičara, koje nisam stigla da pomenem, a koji i danas rade, s velikim uspehom. A mnogo je i onih koji su se preselili, jer izgleda da i Bog voli džez, pa je rešio da napravi jedan veliki, nebeski orkestar.

Autorski tekst: Jelena Todorović

Fotografije: Unsplash.com i lična arhiva

Tekst prvobitno objavljen na blogu: YU Radio Stanice

#crvenkapinakujna #priče #muzika

Please follow and like us:

Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *