Ne znam kako je to kod drugih (da ne kažem normalnih), ali ja se uvek, ali uvek, budim sa nekom pesmom u glavi. Obično nemam pojma zašto čujem baš tu, ali eto, probudim se i još ni oči ne otvorim, a u glavi mi već nešto „svira“.

Noćas sam sanjala pokojnog tatu i kad sam se jutros probudila, u glavi mi je odzvanjao Chubby Checker i „Let’s twist again“. Tata je bati i meni i usadio ljubav prema muzici i pločama, jer ih je u našoj kući oduvek bilo. Sećam se, pre mnogo godina, nešto smo prekopavali po njegovim singlicama i našli baš ovu. Kad smo je stavili na gramofon, toliko je krčala, da nije moglo da se sluša. Kad smo ga pitali šta je radio s njom kad tako zvuči, nasmešio se zagonetno i rekao: „Eh, da vi znate na koliko je ona žurki bila“…

Ima mnogo pesama koje me podsećaju na drage ljude koji su mi u nekom momentu prošli kroz život. Neki su još uvek tu, neke je život odveo daleko, a nekih, nažalost, više nema. Ali postoje pesme koje me uvek podsete na njih i neki događaj koji smo zajedno proživeli. Neka ovo bude priča o tim pesmama.

Pa da krenemo…

Pre nekoliko dana, izgubila sam najdražeg ujaka. Moja mama je jedinica i rođenog ujaka nikada nisam imala, ali se njen brat od strica, Milorad, prema bati i meni uvek ponašao kao rođeni ujak. Napustio nas pre nekoliko dana iznenada i čini mi se da još uvek nisam svesna da ga stvarno više nema. Ali ono čega sam se, pišući ovu priču setila, bila je scena iz mojih tinejdžerskih dana, na letnjem raspustu, kod bake. Slušala sam jedan od albuma grupe „Smak“. On je zbog nečega došao na kratko kod bake, prošao pored moje sobe, provirio unutra i rekao: „Točak? Jel’ imaš možda ‘Zajdi, zajdi’?“ Naravno da sam imala. Pustila sam mu pesmu, on je seo, zatvorenih očiju i sa osmehom na licu odslušao, rekao: „Hvala“ i izašao. Od tada me ova divna makedonska narodna pesma uvek podseti na mog dragog ujku, koji je mnogo voleo muziku i koji možda sada sluša kako to peva Toše ili neko drugi, raskošnog glasa. Hvala Ti, dragi moj ujko, za sve.

Dženis Džoplin  i njena pesma „Me & Bobby McGee“ („Ja i Bobi MekGi“) kao i „I’m still standing“ („Još uvek stojim“) Eltona Džona su dve pesme koje me najviše podsećaju na pokojnog batu. Kad čujem bilo koju od njih, zažmurim i pred očima mi je slika njega kako igra, kako skakuće i trese svojom predivnom dugom kosom u potpunom zanosu. Dženis je uvek imala posebno mesto u mom srcu iako je otišla pre nego što sam se rodila a Eltonova pesma me je, čini mi se, pogodila u nekom momentu kad je i moj bata otputovao. Svaki put kad je čujem, imam utisak kao da mu se obraćam, poručujući mu da sam dobro i da „Još uvek stojim“. Na njega me podseća i „Tears in heaven“ („Suze na nebu“) Erika Kleptona, koju više od godinu dana posle njegovog odlaska nisam mogla da odslušam a da se ne rasplačem.

Ali hajde da pređemo na nešto malo veselije. „Walk of life“ (mislim da se prevodi kao „Životni poziv“) grupe „Dire Straits“ me podseća na moju dragu seku Sunčicu, koja tu pesmu mnogo voli zbog nekih ludiranja uz nju još iz vremena kad je bila tinejdžerka. Ona se seća nečeg drugog a ja se, kad god čujem ovu pesmu, setim nje.

„Ain’t no sunshine“ ( ili u prevodu “Nestane sunca kad ona ode”) Bila Vidersa uvek me podseti  na Cveleta, bivšeg kolegu iz Telekoma, koji je na prvi pogled delovao malo arogantno, pa ga kolege nisu baš mnogo volele, ali je prema meni uvek bio zaista divan. Mnogo smo noći zajedno proveli na poslu, pričajući o svemu i svačemu. Zbog toga, jer tamo nije imao mnogo prijatelja, imala sam poseban tretman. Znao je da me vidi kroz prozor kad dolazim, pa mi napravi doček; ja ulazim, a iz njegove kancelarije grune „Caruso“ u Pavarotijevom izvođenju, a kad krenem kući, pošto je on uvek ostajao posle mene jer je radio duže smene, pratilo me je „Ain’t no sunshine when she’s gone“.

„Ko bi drugi“ od „Galije“, pesma sa vrlo kratkim tekstom zbog koga se uvek smejem jer glasi doslovno:

„Sa’ ću pušim marihuanu/Da vidim ko će mi zabrani“,

onda se prateći vokali ubacuju sa „Motaj, motaj“ i na kraju Neša kaže:

„Tra-gedija“.

Elem, to „tra-gedija“ jednom je izgovorio Boban, drugar sa radija iz vremena kad sam i ja radila nešto slično, sa kojim sam od prvog momenta kad smo se upoznali imala sjajan odnos jer smo se savršeno razumeli.  Žao mi je što nismo nastavili da se družimo jer je sjajan lik. Kad je to prvi put rekao, ja sam ga pogledala onako „značajno“, on shvatio da znam pesmu, pa smo se smejali do besvesti i svaki put kad se vidimo ponavljali to “tra-gedija”, kao pozdrav.

„Child in time“ od „Deep Purple“ me uvek podseti na Ljubu, dečka koji je davno živeo u mojoj zgradi, kome sam ispričala priču o pucnju koji se čuje na njihovom albumu “Made in Japan” u sred ove pesme. Kažu da se neki Japanac, verovatno pod dejstvom kojekakvih supstanci, u ekstazi, ubio. Koliko je to istina, ne znam, ali meni je neko ispričao priču, ja je ispričala Ljubi koji je mlađi od mene, i onda je stalno tražio da mu pustim tu pesmu, tako da me i danas, kad je čujem, podseti na njega.

„Trla baba lan“ od „Korni grupe“ uvek me podseti na Acu, drago dete koje je prve godine života praktično provelo u mojoj kući, dok se iz mog komšiluka nisu odselili u Jajince, selo ispod Avale koje je danas spojeno sa Beogradom. Aci su to pevali tata i stric dok je bio sasvim mali, pa kad je čuo da ja imam ploču, morali smo da je vrtimo svaki put kad dođe po najmanje dvadesetak puta za redom, jer čim uđe u kuću pogleda me onako šeretski k’o mali šmeker i kaže: „Puti tuva baba van!“ Ja mu pustim, on sedi, peva i miran je k’o bubica, a ja za to vreme mogu da radim nešto drugo. Ali čim se pesma završi, on samo dođe do mene, povuče me za rukav  i kaže : “Puti opet tuva baba van!”

Kad smo kod ponavljanja, „Čuvam noć od budnih“ i cela A strana albuma “Kao kakao” od “Leb i sol” uvek me podseti na mog druga Borisa. Jednom prilikom je došao kod mene, tražio mi da mu pustim tu ploču i onda smo samo A stranu slušali ko zna koliko puta, samo smo vraćali i puštali ispočetka kad se strana završi. Trajalo je to jedno dva-tri sata, mi smo se usput i ispričali, a onda je došao moj drugi prijatelj Mlađa, i posle jedno trećeg vraćanja rekao: „Molim vas, ‘ajde bar okrenite ploču da slušamo malo i drugu stranu. Ne mogu više“, na šta smo nas dvoje prasnuli u histeričan smeh, nismo mogli da se zaustavimo jer bi se smejali još više svaki put kad se pogledamo.

„Ne želiš kraj“ od „Divljih jagoda“ me uvek podseti na Ćiru, dragog prijatelja mog bate iz mladih dana (a danas i mog), kako pokušava da skine uvod na gitari. Nikad nešto preterano nisam volela „Jagode“, ali ovog se setim uvek, scene kako Ćira sedi kod mene na rukonaslonu fotelje i vežba taj uvod uporno i uporno. Uh, kakav je gitarista mogao da bude…

„Valcer cveća“ iz „Krcka Oraščića“ – Petra Iljiča Čajkovskog me podseća na vreme kad smo se borili da „Stereorama“, program sa klasičnom muzikom koji je išao na jednom od kanala „Beograda 202“ nastavi da se emituje. Naime, pretili su ukidanjem jer je bio komercijalna propast, nije zarađivao ništa, ali sam se naslušala toliko predivne muzike i čula mnogo zanimljivosti vezanih za kompozitore i slavna dela. Sećam se, pisala sam protestno pismo, rukom, tadašnjem direktoru RTS-a Aleksandru Crkvenjakovu i redovno se čula sa čika Predragom Simićem, jednim od voditelja programa, koji mi je javljao novosti, dok se sve to odvijalo. Poslednji put kad sam slušala „Stereoramu“, ovaj „Valcer cveća“ sam tako odvrnula, da ga je odslušala i cela moja ulica, dok sam ja istovremeno osećala blaženstvo (jer je delo predivno) i neizmernu tugu što će jedan tako divan program biti ukinut. Kažu da “Stereorama” kao, postoji i danas, ali valjda samo kao internet radio ili šta već… Nije to “to”.

„Feel“, prvi veliki hit Robija Vilijemsa uvek me podseti na vreme kada smo se moj dragi i ja zaljubili. Čini mi se da nas je ta pesma dočekivala u koji god lokal da smo ušli, što je delovalo kao dobrodošlica uz koju smo se “topili”.

„Trag u beskraju“ Olivera Dragojevića je bio album koji smo u to isto vreme obično slušali dok se spremamo da izađemo negde. Moj dragi  je nekada mnogo voleo Olivera, ali sada sve manje, jer se sam Oliver potrudio da nam svojim ponašanjem i izjavama ogadi svoju muziku.

„O fortuna“, prvi stav „Carmine burane“ Karla Orfa me uvek podseti na prvu probu hora u prvoj godini srednje škole. Pošto je tekst na latinskom, naš tadašnji dirigent prof. Lambra Dimitrijević nam je kratko objasnio: „Sve se čita kako je napisano, osim što je C ispred samoglasnika K. Idemo, O, Fortuna“…

Mocartova Sonata u C duru uvek me podseti na Ružicu Šubert, dragu profesorku kojoj sam već posvetila priču … Ali setim se njenog izraza lica i kako se krevelji dok peva početak sonate, da nas podseti o kom je delu reč.

„Celu noć te sanjam“ me podseća na poslednji dobar koncert „Riblje Čorbe“ davnih ’90-tih godina prošlog veka na Beogradskom sajmu, kad je izašao album „Ujed za dušu“, na kome smo, sasvim slučajno, sreli komšiju Paju. On još uvek stanuje preko puta mene, mada ga retko viđam ovde, ali ga viđam na tako nekim mestima gde mi nikada ne bi palo na pamet da bih mogla baš njega da sretnem. Sećam se, jednom sam ga srela u Budvi, na plaži Jaz, a pre toga ga nisam videla jedno godinu i po dana, iako stanuje preko puta mene. Tako se desilo i na ovom koncertu, sreli smo se, zezali se, čak nas je (batu i mene) čini mi se i dovezao kući posle koncerta, ali se nikad nismo nešto posebno družili. Ova pesma me, eto, podseća na njega, jer smo se valjda baš kad su nju svirali, sreli u onoj gužvi na sajmu. A to je, ujedno, za mene bio poslednji “Čorbin” koncert koji je bio za pamćenje. Ono posle njega, uglavnom je bila tuga…

Album “Mnoge smo i mnogo voljeli” Radeta Šerbedžije a naročito pesmu “Snijeg” jedne zime s početka ’90-ih godina, u ono ratno vreme, slušala sam sa kasete na vokmenu nebrojeno puta. Zima je bila na izmaku, sneg se topio, vreme bilo ružno i tužno, nemaština, moj tadašnji dečko na ratištu… Pre odlaska, ostavio mi je svoj vokmen. Nisam skidala slušalice sa ušiju, ovo sam slušala mesecima jer me je ujedno i tešilo i razdiralo. Skoro da ne želim da se sećam, ali mi se svaki put kad čujem nešto sa tog albuma, vrati slika kako idem kroz grad sa slušalicama na ušima, pokisla i bukvalno i mentalno… tuga.

“Godina” od “Galije”, pesma koja je posvećena velikom bardu domaćeg novinarstva Peci Popoviću, mene podseća na nešto drugo. Kada je završena trilogija (tri albuma koje su pretežno odradili kumovi, pesnik Radoman Kanjevac i Neša Galija), bila sam na svojevrsnom maratonu “Galije” u Domu omladine Beograda. Prvi deo je bio koncert u velikoj sali koji je trajao negde od 20:30 do 23h, da bi se većina publike razišla, a nas nekolicina, koji smo uspeli da se dokopamo besplatnih ulaznica, od ponoći smo bili u manjoj sali na “Galijinoj” žurci. Svirali su tamo još oko sat i po, a onda su svi otišli, a na bini ostao samo Neša, koji nam je svirao i pevao sam još nekih 45 minuta. Na kraju je već ispunjavao želje i s vremena na vreme govorio: “Ljudi, a jel’ mogu ja da idem kući da spavam? Ne mogu više”, ali je i posle toga nastavljao. Onda je oko 2:30 na binu ponovo izašao tadašnji gitarista, Žan Žak Roskam, zajedno su odsvirali “Godinu”, a onda je Žak skinuo svoju gitaru, skinuo sa Neše njegovu i prosto ga odgurao sa bine. Bilo je to mnogo slatko. Ali taj maraton od nekih pet sati sa “Galijom” na bini, verovatno ću pamtiti zauvek.

“Seobe” grupe “Kerber”, još jedne sjajne niške grupe, uvek me podsete na Dragoljuba Đuričića, fenomenalnog bubnjara, koga Balašević zove indijanskim imenom Duh Koji Hoda. U pitanju je jedan davni koncert iz valjda ’86. Ili ’87. godine u Hali sportova na Novom Beogradu. Elem, pesma je, zbog Dragoljuba, koji je tada svirao sa njima, trajala dobrih dvadesetak minuta. Odsvirali su celu pesmu, ali je nisu završili, već su svi otišli sa scene i ostavili Dragoljuba da odsvira solo deonicu na bubnjevima. Čovek je svirao i svirao a mi smo ga gledali kao svetsko čudo. Danas Dragoljub sa svojim bubnjarima priređuje takve spektakle često, ali ja sam ga tada prvi put čula u takvom izdanju i bilo je fascinantno. Već tada se videlo koja je on bubnjarska gromada. Posle njegovog sola, bend se vratio i nastavio istu pesmu, tako da je sve zajedno, pesma trajala nekih dvadesetak minuta, ali bilo je nestvarno dobro.

“Rock me baby” fenomenalnog B.B.Kinga me podseća na Vlatka Stefanovskog. Na koncertu-proslavi četrdeset godina Vlatkovog umetničkog rada neko od prijatelja mu je doneo jednu od B.B.Kingovih gitara koje se sve, od prve do poslednje, zovu Lusil. Zašto je to tako je za drugu priču, ali ono što je Vlatko uradio, ostalo mi je u sećanju. Uzeo je gitaru u ruke kao najveću dragocenost, kao putir za pričest, proneo je binom i pokazao nam je sa pijetetom, sa takvom poniznošću i skromnošću kakve odavno nisam videla, a onda je na njoj odsvirao ovu pesmu najavivši je rečenicom: “Da pozdravimo velikog majstora sa njegovom pesmom”. Vlatko je genije koga slušam skoro od početka postojanja “Leb i sol” (benda koji nikada neću moći da prežalim) i koji i danas još uvek ima uzlaznu putanju, još uvek je sve bolji, a pritom, sve skromniji. Predivno stvorenje, hvala mu što postoji.

“Don’t worry, be happy” (“Ne brini, budi srećan”) Bobija MekFerina je još jedno podsećanje na srednjoškolske dane. Čini mi se da je bilo posle jedne od proba hora, nekolicina nas je otišla u dvorište iza škole (gde smo mogli da pušimo), a tamo smo napravili drugu “probu”, podelili se u glasove i pevali baš ovu pesmu. Zvučalo je sjajno, sećam se da je glavni vokal bio Dimitrije (prezimena mu se ne sećam), a mi smo ga pratili u horu.

“Killing me softly” Roberte Flek je pesma koja me redovno podseti na sjajnu pevačicu Cecu Slavković koja je sa svega šesnaest godina došla u Beograd i jedno leto provela pevajući na “Platou” sa kvintetom Lazara Tošića. Izvodili su svašta, pored džeza, bilo je i ovakvih balada. Bilo je to ’90-tih godina prošlog veka, u ono grozno vreme kad ničega nije bilo i ništa nije radilo, ali se na raznim mestima svirala sjajna muzika. “Plato” je bio moje omiljeno mesto, petkom su nastupale Bisera Veletanlić, Nada Knežević i još mnogo njih, a ostalim danima je uglavnom pevala mala Ceca, u ono vreme još devojčica krhkog stasa sa fenomenalnim glasom. Ne znam šta se s njom kasnije dogodilo, nestala je, ali kad god čujem ovu pesmu, setim se nje, onako male, kako stidljivo stoji na sceni i peva.

“Nebeska tema” Vlade Divljana a i ostale pesme iz Vladinog solo opusa podsećaju me na Dragana, prijatelja sa foruma na kome sam radila, koji mi je sa velikim poštovanjem i pijetetom ispričao epizodicu iz svog života kad je poznavao Vladu. Na Dragana me podseća i ceo opus Boba Dilana, jer ne znam nikoga ko ga toliko voli. Taj čovek ima i zna sve što je Dilan ikada objavio, što uopšte nije lako jer Bobi je napisao more sjajne muzike.

“Is it a crime” (“Da li je to zločin”) fenomenalne pevačice Šade podseća me na Saleta-Lesija sa Zvezdare, čoveka koji je u ono vreme imao duplo više ploča od mene (mada ni moja kolekcija nije mala). ’80-tih godina prošlog veka do muzike nismo dolazili tako lako kao danas. Kupovali smo ploče i kasete i presnimavali sami, ako neko ima nešto što nemamo. Tražila sam nešto od Šade i nigde nisam mogla da nađem, a onda je on izvadio dva albuma iz svoje kućne diskoteke i snimio mi ih na kasetu. Okretala sam kasetu i slušala je svakodnevno jedno dve godine, jer bila sam totalno oduševljena kako njenim glasom, tako i zvukom njenog pratećeg benda pošto ljudi i danas zvuče nestvarno dobro.

“Jumpin’ Jack Flash” (prevodi se kao “Ludi vatromet”) jedan od najvećih hitova “Rolling Stones” me podseća na Draganu, ženicu koja je bila u mojoj grupi na sva tri kursa španskog jezika na institutu “Servantes”. Naime, Dragana je bila jedna od najstarijih polaznica kursa, žena koja je nekad bila stjuardesa, pa kad je otišla u penziju, poželela da nauči španski i od otpremnine koju je dobila, upisala kurs. Ova pesma je, kako sam saznala kada smo na kursu pričali o muzici, jedna od njenih omiljenih, pa me od tada uvek kad je čujem, podseti baš na nju.

“Da li je dozvoljeno razgledanje vašeg vrta” pesma fenomenalnog “Atomskog skloništa” podseća me na Rokija, jednog od drugara mog bate. A zašto? E zato što je Roki jednom stao ispred naše police sa pločama i pitao me: “Kako se beše zove ona pesma od “Skloništa” u kojoj ima stih “gajite svinje i kokoši”? Na kom to beše albumu?” Ja sam k’o iz topa odgovorila: “Album je “U vremenu horoskopa”, pesma se zove “Da li je dozvoljeno razgledanje vašeg vrta”, a nisam sigurna, ali mislim da je A3.” Moj bata ustane, nađe ploču, pogleda, prekrsti se i kaže: “Ti apsolutno nisi normalna. I ti Roki nisi normalan kad tako pitaš, a ti si još luđa što sve to pamtiš. Jeste, čak je i A3!” Roki se, inače, folirao da je veliki poznavalac strane rok muzike jer u ono vreme sve te podatke koje je on sipao iz svoje glave nismo mogli da proverimo. Danas, u vreme inteneta, verovatno ne bi bio tako drčan. Ja sam, za razliku od njega, bolje poznavala domaću muziku, što se iz priloženog može i zaključiti.

Nego da se vratimo ponovo na “Riblju Čorbu”. Pesma “Deca”, Borina „tužna“ pesma o starenju, u kojoj se na nekom snimku u jednoj emisiji pojavio i Džigi Bau, bivši bokser i gradska protuva koju je Bora jedno vreme svuda vodio sa sobom jer su zajedno pijančili. Elem, na nekoj žurci u holu bioskopa “Slavica” na Karaburmi, u bilijar klubu koji je držao prijatelj mog tadašnjeg dečka Neše, pojavio se i Džigi. Neša je voleo da se muva okolo i da priča sa svima redom, dok sam ja ili igrala bilijar sa devojkom domaćina žurke ili sedela u nekom ćošku i gledala šta se dešava. U jednom momentu, ostala sam sama, Džigi je to video, došao i seo pored mene. Nismo baš imali o čemu da pričamo, ali je sedeo, ćutao i pio svoje piće. Kad se Neša pojavio, ovaj mu je održao vakelu: “Slušaj mali, ovakvu devojčicu ne smeš da ostavljaš samu. Ja sam je čuvao kad sam video da je sama, al’ nemoj da ti se desi da je opet ostaviš a ti da zujiš okolo”, zapretio mu je, a onda ustao i otišao za šank. Jeste on spadao u gradske probisvete, ali je znao kako se ponaša u društvu dama. E ova pesma me uvek podseti na Džigija i to kako me je “sačuvao”.

Čolina pesma “Ti možeš sve, al’ jedno ne” podseća me na još jednog bivšeg dečka, Gorana. Situacija je bila krajnje čudna. Ja sam jednog jutra ustala sa tom pesmom u glavi, a tog dana je Goran trebalo da putuje za Herceg Novi. Pratila sam ga do autobuske stanice a u glavi mi je i dalje odzvanjao Čolin glas, nisam mogla da se oslobodim pesme. U jednom momentu, Goran je počeo da pevuši tu istu pesmu na istom mestu na kom je bila u mojoj glavi. Pogledala sam ga preneraženo i pitala: “Jel’ ti to meni čitaš misli?” Na to se on grohotom nasmejao i rekao: “Desi mi se ponekad”, kao da to nije ništa. Ne znam da li mu se takve stvari dešavaju i danas, jer već dugo nismo u kontaktu, ali je povremeno baš znao da me isprepada.

Kad smo kod Čole, njegova pesma “Jedna zima sa Kristinom” podseća me na Kristinu Kovač. Sestre Kovač, Aleksandra i Kristina, su išle u školu sa mnom, mada se danas ne poznajemo. Aleksandra i nekako, ali Kristina je bila beskrajno dosadna jer je male odmore u školi mahom provodila za klavirom i često svirala i pevala kojekakve ljigave baladice svetskih “zvezda”, ali je vrlo često svirala i ovu Čolinu pesmu za koju je i tekst i muziku napisao njihov tata, Kornelije. S obzirom da se ona zove Kristina, pesma je valjda njoj i posvećena. Da se razumemo, daleko od toga da je ona to loše radila, ali kad nešto slušate skoro svakog dana, to pređe u žešću dosadu. Bilo je još “dece poznatih” koja su sa mnom išla u školu, mnogo njih su to kasnije i sami postali, ali da ne širimo priču, neko će pomisliti da se hvalim, a to mi nije cilj jer ja te ljude ne gledam kao “zvezde”.

Kad god čujem “Ariju toreadora” iz opere “Karmen”, Žorža Bizea, setim se blesave situacije iz beogradskog ZOO vrta. Moj dragi i ja smo vodili neko dete iz familije tamo, više se ne sećam koga, ali znam da smo u jednom momentu ožedneli, pa seli u onaj njihov restoran. Dok smo čekali kafu, čuli smo da neko zviždi baš to, a kad smo pogledali odakle dolazi zvuk, prasnuli smo u smeh jer, ovu ariju perfektno je zviždao jedan “australijski pevajući papagaj”. Sve vreme dok smo sedeli u restoranu, on nam je pevao Bizea, tako da se i danas, kad god ga čujem, setim blesvog papagaja.

“Someday we’ll know”, pesma grupe “New Radicals”, je još jedna od pesama koje me vraćaju u vreme kada sam u Telekomu radila treću smenu. Bila je zima, sitan sneg je zatrpavao Beograd, ispred zgrade u Kosovskoj ulici u kojoj smo radili (ona lepa bela, sa crvenim detaljima, na vrhu ulice) su bili upaljeni reflektori. Pogasili smo svetla unutra, gledali kako pada sneg i slušali radio. Kad su pustili baš ovu pesmu, sve je bilo tako predivno i romantično ali nažalost, pored mene nije sedelo neko voljeno muško biće već koleginica. Nema veze, slika je bila tako predivna da se i danas, svaki put kad čujem ovu pesmu, setim tog sitnog snega koji svetluca pod svetlošću reflektora.

“Lonely feeling” grupe “Vaya con Dios” podseća na vreme kada sam radila na “Golf” radiju, na Sinišu Miloševića koji danas ima svoju produkcijsku kuću. Siniša je uglavnom radio dnevne smene, sam puštao muziku i vodio program, a svaka njegova smena počinjala je ovom pesmom. To mu je, na neki način, bio potpis.

Album “Dark intervals” (“Mračni intervali”) fenomenlanog pijaniste Kita Džereta podseća me na Srleta, prijatelja s kojim odavno nisam u kontaktu. Naime, on je bio prijatelj mog bivšeg dečka Neše i s obzirom da su u to vreme bili nerazdvojni, i ja sam bila u ekipi. Jednom su me vodili i na pecanje, pa smo posle pecanja završili kod Srleta, Neša je legao da spava jer je valjda prethodne noći radio, a Srle i ja smo spremali ručak sa ribom koju smo upecali. Dok smo kuvali, preslušali smo ovaj album više puta, jer smo oboje voleli Kita Džereta. Sećam se scene kako spremam za prilog krompir-pire i da se ne bih mučila da ga pasiram ručno, mutim kuvani krompir mikserom, dok me Srle gleda u čudu. Kad je Neša ustao, rekao mu je: “Ova tvoja nije normalna, muti pire mikserom! Zamisli!”

Pesma “El dumo” grupe “Smak” me podseća na jedan davni concert, ’86. godine, kad su posle pauze od nekoliko godina izdali novi album “Smak ‘86”. Promotivni koncert trebalo je da se održi na stadionu “Tašmajdan” u neku sredu, ali je kiša lila u sredu, četvrtak i petak. Na kraju je koncert u subotu održan u hali “Pionir”. Ja sam u to vreme bila baš klinka, imala sam četrnaest godina i bilo je čudno da neko tako mlad sluša “Smak”. Moje drugarice slušale su „Duran Duran“ i slične „šminkerske“ bendove, dok sam ja oduvek bila rokerka u duši. Možda i ne bih, da nisam imala starijeg batu, koji je mnogo uticao na moj muzički ukus. U svakom slučaju, na koncertu sam verovatno bila najmlađa. Sećam se, za vreme ove pesme, neki tip, dosta stariji od mene, prošao je pored mene tražeći nekoga, pa kad me je video tako malu, zastao, vratio se do mene, uhvatio me za ramena i rekao: “Šta ti tako mala radiš ovde? Preslatka si!” Onda je skinuo neku maramu koju je nosio oko vrata, vezao je meni, izljubio me i otišao dalje, gde je krenuo. A za to vreme, “Smak” je svirao “El dumo”.

Pesma Arsena Dedića „Oprosti mi“ je pesma koju sam, onog momenta kad sam čula za odlazak dragog prijatelja, psihijatra Milivoja Mihajlovića, čula u svojoj glavi. Ne znam zašto ali eto, baš ona. Ne, od njega mi nije bio potreban oproštaj u smislu da je trebalo da mi nešto oprosti. Naprotiv, sjajno smo se družili, ali bih volela da sam od njega mogla da se oprostim, jer je otišao iznenada. Kao i uvek kad neko ode tako iznenada, mozgu je potrebno neko vreme da shvati i prihvati činjenicu da ga više nema. Taj period, posle Milivojeve smrti, ja sam provela slušajući „Oprosti mi“ i ceo Arsenov album „Homo Volans“. Arsenova muzika za mene je uvek bila lekovita.

I tako, reč po reč, pesmu po pesmu, mislim da bih ovako mogla da se prisećam danima… Neke od pesama su sasvim posebne, neke baš i nisu ali su događaji za koje me vežu zanimljivi pa ih se s radošću sećam, jer su delovi divnih uspomena. Neka od tih sećanja baš i nisu za javnost, ko zna koliko sam ih i zaboravila, ali te pesme me nepogrešivo pronalaze uvek kad se setim nekoga ko više nije u mom životu iz ko zna kojih razloga. Volim te pesme jer su deo mene, deo moje prošlosti, deo onoga što sam danas.

Hvala vam što ste u mojim sećanjima učestvovali, dragi moji. Nastaviće se…

 

Napomena: U naslovu korišćen malo izmenjen stih iz „Galijine“ pesme „Da me nisi“ koji glasi: „Kad me neka žena podseti na tebe“, u mom slučaju umesto „žena“, stoji „pesma“.

 

#priče #crvenkapinakujna