Ima dana kada mi se ne piše. Ali taman kad kažem da neću i da ću da preskočim neki dan, javi se moja Serafima pa kaže: “‘Ajde Šeherezado, napiši nešto da čitam, dušu da odmorim.” I kako da izneverim umornu prijateljicu? Nema šanse!

Nego, nešto razmišljam, koliko nadimaka imam, zaboraviću kako se stvarno zovem, jer me svako zove na neki svoj način. 😀

S godinama, primetila sam da me starije gospođe najčešće oslovljavaju sa “ljubavi”, što je slatko, jer znači da sam još uvek u kategoriji “drago dete”. 🙂

Najveći deo familije me zove Jela, Jeka ili Jeca. Onda su tu još i varijante Jekac, Jekandus i Jeki.

Sećam se, kad sam bila klinka, pa kad čujem mamu ili tatu da me oslove punim imenom, znam da sam nešto skrivila. Kad čujem “Jelena!”, znam da sledi “lekcija”. 🙂

A osim toga, bilo je još mnogo slatkih i manje slatkih nadimaka. Recimo, moj bata se zvao Zoran, ali nije voleo svoje ime, pa je sam počeo da se predstavlja kao Todor, što je njegov nadimak izveden iz prezimena.
Zbog njega su u osnovnoj školi i mene jedno vreme zvali Todora, što nikako nisam volela, ali sam se odazivala jer ja sam ono što kažu: “Ma zovi me i Lonče, samo nemoj da me razbiješ.” 😀

Elem, bata je u zavisnosti od toga da li mu nešto treba ili je raspoložen za zezanje, imao brdo nadimaka za mene. Sve sami lepi tipa Ćure Batino, Krme, Dupe, jedno vreme smo se po cigaNJski oslovljavali sa Kume, pa sam ja kao mlađa bila Kumić, i tako… Ma bilo je svega i svačega.

Sećam se jedne prilike kad je prvi put doveo kući jednu od nebrojenih devojaka i krenuo da me predstavlja, dok sam ja upravo sedeći na podu slagala neke članke iz novina koje sam ranije sakupljala. Rekao je: “Vidiš, ovo  je moja sestra. Nju da pošalješ u kuhinju, uskoro će zamirisati nešto dobro. Da je posadiš za klavir, odsviraće ti nešto sasvim pristojno. Da joj daš nešto da naškraba, pa dobro, možda neće biti najbolje, ali snaći će se. Isto tako i ako treba nešto da napiše. Kao što vidiš, ona ti je jedan genije, ali je trenutno u malo kretenskoj fazi.” Reče to i prasnu u smeh. 😀
Ništa nije slagao, osim onog da sam genije, tu je baš preterao, ali eto, ostalo mi je u sećanju.

Pokojni stric je imao najbolji nadimak za mene, on me je zvao Žabac. Kad sam se rodila, on i tata su došli po mamu i mene u porodilište i kad me je prvi put ugledao, reakcija je bila sledeća: “Joj, kako je malo, pa belo, pa providno, sve se venice na njoj vide, k’o malo žapče.”
I tako sam postala Žabac, Žaba ili Žapče. Nisam se bunila, obožavala sam ga, pa sam čak i znala da kad ga zovem telefonom i javi mi se, umesto “halo” kažem “kre-ke-ke”. 🙂

Moja druga mama, teta Mira, žena koja me je čuvala kad sam bila mala zvala me je Jelice-dušo. U stvari, tako me zove i danas, mada se čujemo prilično retko, ali se volimo isto kao nekada.

Idemo dalje… Razni frajeri iz vremena moje neobuzdane mladosti (hi-hi-hi) oslovljavali su me uglavnom mačjim nadimcima Mac-Mac, Maco ili Mačak. Bilo je i Veštičice ili Veštičaro (kad im pročitam misao što mi se često dešava), a naravno, bilo je i nekih manje pristojnih, što baš i nije za javnost.

Moj dragi je počeo sa Srećo i Milice, al’ je to vrlo brzo prešlo u Ljubavi, što je i danas slučaj. I to nije samo ono, tepanje ponekad. Neee, to je pravi nadimak, jer mi se oslovljavamo sa Ljubavi i dok se svađamo. 😀

Najstariji (po godinama staža) prijatelj Mlađa me oslovljava kako mu kad dođe, tako da sam nekad Lutka, Luče ili Jelka Sine. Nas dvoje, inače, imamo poseban odnos. Kad sam ostala bez bate, on je u velikoj meri preuzeo njegovu ulogu u mom životu.
Jednog dana smo pričali o tome, pa došli do zaključka da mi on dođe ne kao stariji brat, već više kao starija sestra i na kraju se dogovorili da mi bude Tetka. Jeste, dobro ste shvatili, muška Tetka. Od tad je on Tetka, a ja Tetkino. 🙂

Ima i onih koji mi tepaju Jelenče, kao što je moja draga prijateljica Senada. Zanimljiva stvar, nas dve smo se upoznale kao obožavateljke i jednoj i drugoj omiljenog benda, “Galije”, a sasvim slučajno, njihov pevač Neša me zove isto tako, Jelenče.

Dok sam radila u Telekomu, od jednog od najdražih kolega dobila sam nadimak Crvendać. Govorio mi je: “Ti si jedna dosadna crvena. Vidi kakva si, visoka, zgodna, umesto da se ofarbaš u plavo i da budeš rasna plavuša, ti se farbaš u crveno. Skroz si dosadna. Crvendać, eto to si ti.” I tako postadoh Crvendać, mada više nisam crvenokosa, sad jesam plavuša, a koliko sam rasna, nije na meni da pričam, jel’? 😉

Nekako u isto vreme smo moja kuma i ja napravile prve e-mail adrese, pa ja postadoh Crvendac_011 i to je nadimak po kome me najviše ljudi na internetu zna, pošto mi je to nadimak na forumu na kome sam već godinama moderator.

Bilo je na netu još različitih varijacija na temu crvenokose, tipa Crvena, Red i tako dalje, ali me je moj drug Vučko prekrstio u Crvenkapu. Zbog toga što sam ja Crvenkapa on i jeste Vučko, ali ja imam i Lovca na svojoj strani pa mi ne može ništa. :p
Ali, Vučko je bio i ostao jedan od mojih najdražih prijatelja i velika podrška otkad pišem, pa tako ostadoh Crvenkapa, kao što vidite, do danas.

Pretpostavljam da ima i zlobnika koji mi udeljuju one “divne” animalne nadimke tipa Krava, Ovca, Guska i slično, ali to je ono što mi govore iza leđa, pa me i ne dotiče. Važni su samo oni koje su mi dodelili dragi ljudi i koje s ponosom nosim.

I tako, kad razmislim, žena sa ovoliko nadimaka i ne može da bude normalna, jel’? Ali ne žalim se. To samo znači da me svako od njih gleda na neki svoj način i da me svi oni vole.

Hvala im, volim i ja sve njih, bezgranično. 🙂

 

#priče #nadimak #nickname #crvenkapinakujna

 

*za naslov priče upotrebljen stih iz pesme “Kaži mi, kaži” – Jovana Jovanovića Zmaja