Kad jednog dana zaradim neke brutalne pare, ima da otvorim čajdžinicu. Biće onako sa nekim romantičnim svetlom, udobnim foteljama, starinskim šoljama za čaj i kafu, a biće i onih sitnih kolačića, slatkih i slanih, toliko da vam se plače, jer ne znate šta biste pre probali. A naravno, sve to uz neku finu muzikicu i u divnoj atmosferi prohujalih vremena, sa odgovarajućim slikama na zidovima, sa policama na kojima su neka probrana izdanja knjiga i časopisa, jer ne dolaze svi na takva mesta sa nekim, ima i onih koji vole da u popodnevnom čaju/kafi uživaju sami sa svojim mislima.
Ali, kafenisanje i “oČAJavanje” (hihihi) je ipak socijalni događaj kod nas, naročito među ženama. Sećam se, dok sam odrastala, svakodnevno sam sa drugaricama kafenisala i uvek smo jedna drugoj gledale u šolju. Kažu da sam nekad davno, kao, znala to da radim. Iskreno, nikad nisam imala pojma, ali mi se dešavalo da ljudima koje prvi put vidim ispričam neke stvari koje o njima definitivno nikako nisam mogla da znam. Naravno, nisam to videla u šolji, šolja je stajala tu kao inspiracija, a iz mojih usta su izlazile reči koje su se iznenada pojavljivale u mom umu, kao da mi ih neko šapuće. Kasnije sam kod Karla Junga u sjajnoj knjizi “Sećanja, snovi, razmišljanja” pročitala da su se i njemu dešavale takve epizode i da je on to nazvao “prirodni um”, ali ostavimo se sad psihologije.
Elem, keksići koje sam danas napravila su vrlo neobični. Na prvi pogled, verovatno nikada ne biste pomislili da su slatki, jer nas zeleni začini u testu asociraju na slane stvari. E pa ovi jesu. A to zeleno u njima je čaj od nane, domaći, iz mamine saksije, osušen pa samleven u prah. 🙂
Ima i malo korice pomorandže, pa im to daje dodatnu svežu notu. Testo je izdašno, od ovog materijala, dobila sam dva i po velika pleha, tako da će nam potrajati. Treba ih čuvati u dobro zatvorenim kutijama (one metalne su zakon), a što duže stoje, sve su lepši. Hrskavi su, ali se čim zagrizete tope u ustima. Mešenje možda iziskuje malo više vremena, ali verujte mi, trud se isplati.
Pa, da počnemo…
Potreban materijal: 350 gr brašna, 2 kašike mlevenog čaja (ja koristim nanu, vi, ako više volite možete i zeleni), 200 gr masti (ili putera), 150 gr prah-šećera, 1 prašak za pecivo, 2 jaja, malo rendane kore pomorandže (ili limuna).
Prvo sam samlela čaj u starom mlinu za kafu. To je korisna spravica, više se ne koristi za mlevenje kafe pošto je kupujemo mlevenu, ali je odličan za začine i razno semenje u kuhinji. Nemojte koristiti čaj iz kesice, što bi jedna baka sa Bajlonijeve pijace rekla: “Sine, to što stave u kesice je ono što bi trebalo da se baci. Nikad to ne kupuj”. Sasvim je u pravu. Sve što možete, kupite u izvornom obliku. A ako nemate mlin za kafu, može i avan, ili ga jednostavno izmrvite među dlanovima što više možete.
Umutila sam mast sa prah šećerom i jajima (mikserom najbolje), pa dodala brašno, prašak za pecivo, čaj i koricu pomorandže i zamesila glatko testo.
Uključila sam rernu da se zagreje na 200 C, pleh za pečenje obložila papirom, pa prionula na posao.
Površinu za mešenje sam posula brašnom, razvukla testo na debljinu oko 5 mm, pa sekla oblike leptirića (može bilo kako, i obična rakijska čašica je sasvim u redu) i ređala u pleh.
Pekla sam ih svega 10-15 minuta i izvadila čim su porumeneli. Prebacila sam ih iz pleha na tanjir da se potpuno ohlade, a onda spakovala u metalne kutije sa dobrim poklopcem, pa poslužila uz kaficu.
Divni su, tope se u ustima i mogu dugo da traju, ali ne i u mojoj kući. 😀
Probajte i prijatno! 🙂
#keks #čajnikeks #keksićisačajem #čajnikeksići #crvenkapinakujna
