Skoro sam negde na internetu pročitala duhovitu misao za koju mislim da je u nekom momentu izvalio pokojni Paja Vuisić, što je vrlo moguće jer bio je jedna od najmudrijih glava domaćeg glumišta, a glasi: „Ko izmisli nedostajanje, pamet mu nedostajala!“ E vala baš! Slažem se u potpunosti.
Šta ili ko vama nedostaje? Kod mene spisak nema kraja. 🙁
Nedostaju mi neki ljudi kojih više nema. Nedostaju mi i neki kojih ima, ali jednostavno više nismo u kontaktu.
Nedostaju mi neki dani koje sam provela kao da ne postoji sutra.
Nedostaju mi neke knjige koje sam morala da pročitam na brzinu i vratim, a onda do njih više nikada nisam došla jer, kao da nisam stigla dovoljno da uživam u njima.
Nedostaju mi vikend matine predstave u beogradskim bioskopima ’80-ih. Nedostaju mi neki stari filmovi kojih se više niko ne seća.
Nedostaju mi čitave decenije koje su mi nekako proletele, a iz kojih se sećam samo lepih trenutaka jer kao Gabi „pamtim samo sretne dane“.
Nedostaju mi bendovi kojih više nema, kao što je „Leb i sol“ u punom sastavu… jednostavno, još uvek ne mogu da prihvatim činjenicu da više nikada neću čuti „Devetku“ uživo.
Nedostaju mi neka druženja sa ljudima iz srednje škole dok smo, kao mladi i neshvaćeni umetnici, vodili beskonačne „dubokoumne“ razgovore.
Nedostaje mi letnja kiša koju smo moj tada najbolji drug Goran i ja gledali i slušali kroz otvorena vrata kućerka u kom je živeo na Lekinom brdu, dok je iza nas sa gramofona treštao Mocartov rekvijem, a on izbacio bose noge preko praga da kisnu.
Nedostaje mi bazanje sa Stepom po knjižarama i iščekivanje šta će da izvuče iz džepa kad izađemo napolje.
Nedostaje mi šetnja sa drugarima po Kalemegdanu dok ga zatrpava onaj fini, suvi sneg, koji škripi pod nogama, a mi se kao deca grudvamo, padamo i valjamo po njemu.
Nedostaje mi blejanje sa drugaricama iz osnovne škole po bazenima Beograda i povratak kući u mokrim pantalonama pošto kad si mlad i lud uglavnom ne nosiš veš da se presvučeš.
Nedostaje mi kafenisanje sa društvom u „Klubu 42“ između muzičke i gimnazijske nastave, kad nam konobar sutradan kaže: „Može kafa, ali bez gledanja u šolju“, jer smo prethodnog dana za sobom ostavile umrljane tacne i papire.
Nedostaje mi romantični doručak u parku Manjež sa mojim dragim, dok smo čekali neke papire u Nemanjinoj i pričali o tome kako ono što je kliše, večera sa svećama i slično za nas nema apsolutno nikakvog značaja jer romantika nije romantika ako se odglumi, samo ono što stvarno osetiš kao romantično to i jeste, baš kao pogačice i jogurt na klupi u parku, koje smo uredno žvakali i cerekali se k’o klinci.
Nedostaje mi naše prvo zajedničko letovanje, kad smo seli na plažu u Herceg Novom, a on mi kupio Guaranu i rekao: „E sad kad popiješ, da roniš do Mamule i da mi doneseš jedan kamen.“ 😀
Nedostaje mi milion trenutaka iz rane mladosti, vezanih za pokojnog batu koji bez mene nije hteo ni da popije jutarnju kafu, ni da večera, uvek me je čekao jer to je bio ritual.
Nedostaju mi leta sa mojom sekom, dok smo kao tinejdžerke svako veče izmišljale nove „stajlinge“ jer je bilo važno biti „primećena“. Nedostaju mi i naši beskrajni razgovori o frajerima, kad spavamo tokom leta jedna kod druge pa se kikoćemo po celu noć.
Nedostaju mi moji dragi drugari s interneta koji žive daleko od mene i koje viđam retko ili nikad, ali se bez obzira na to mnogo volEmo i izuzetno smo bliski.
Nedostaje mi svašta nešto… i ono juče koje sam provela zabrinuta ubeđujući sebe da će sutra biti bolje.
Nedostaje mi… ma pamet mi nedostaje!
Nema valute koja može da izmeri nedostajanje, jer nedostaje nam uglavnom ono što cenu i nema. Neki ljudi, neki događaji, neka osećanja, nešto što smo prošli, doživeli, videli i osetili, nešto što je od nas napravilo ono što smo danas.
Nedostaje mi… nedostaje mi… sve!
#priče #nedostajanje #nedostajemi #crvenkapinakujna
